Prvi put otkriveno ko je zapravo bila Jelena, Zmajeva žena: Od Lezbosa do Manasije iz pera Ane Atanasković
Književnica Ana Atanasković, koja za sebe kaže da veruje u Boga, ljubav i slobodu, jeste Kruševljanka koja iza sebe ima više veoma traženih naslova. Među njima su „Kraljica jorgovana“, romansirana biografija Jelene Anžujske, kao i roman „Moja ljubav Nikola Tesla“ koji je izdat u nekoliko različitih izdanja, a zbog kojeg se često našali da je promoter ljubavi koju je Ketrin Mekmehon Džonson imala za Nikolu Teslu.
Međutim, nedavno je objavila roman koji je izazvao mnogo medijske pažnje, a kako se radi o znamenitoj ženi u Srbiji, tako je i ona.rs bacila oko na ovo delo.
Naime, ovaj istorijski roman donosi fascinantnu priču o Jeleni Gatiluzio, supruzi despota Stefana Lazarevića, ženi čiji je život bio duboko povezan s burnim previranjima srednjovekovne srpske i vizantijske istorije.
Jelena Gatiluzio potiče iz ugledne grčke porodice Gatiluzio, čiji je osnivač bio njen deda Frančesko I Gatiluzio, vladar Lezbosa. Njena majka bila je nećaka vizantijskog cara Manojla II Paleologa, zbog čega je Jelena bila blisko povezana s moćnom dinastijom Paleologa.
Godine 1405. sklopljen je brak između Jelene i despota Stefana, što je označilo prekretnicu u srpskoj istoriji. Zahvaljujući ovom braku, Stefan je dobio titulu despota, najvišu posle carske u Vizantiji, a Srbija je postala despotovina.
U svom romanu Ana Atanasković oživljava Jelenin lik kao slobodoumne i hrabre žene, ćerke gospodara Lezbosa, koja je kroz brak sa Stefanom donela Srbiji političke i kulturne veze s Vizantijom. Kroz priču o Jeleni, roman istražuje složene odnose moći, ljubavi i sudbine, ispisujući jednu od najsloženijih ženskih sudbina srednjeg veka.
U intervjuu s autorkom razgovarali smo o njenoj inspiraciji za ovaj roman, procesu istraživanja i kreativnog stvaranja, kao i o značaju Jeleninog lika u kontekstu srpske i vizantijske istorije. Sa veoma intrigantnim nazivom „Zmajeva žena“, književnica u razgovoru sa ona.rs, otkriva šta se zapravo krije iza simbolike imena romana.
„Despot Stefan Lazarević je bio vitez Reda zmaja, u njemu je bio prvi, po zaslugama kao ratnik, vitez i državnik. Stoga je on Zmaj u svakom pogledu, i kao čovek, i kao vladalac, i kao ličnost. A njegova žena Jelena Gatiluzio je, shodno tome – zmajeva žena“, otkriva glavnu temu romana Atanaskovićeva i dodaje: „Ona se još od devojaštva na ostrvu Lezbos, koje je jednim delom vulkansko, uklapa upravo u takvu energiju, a onda, udajom, pokušava i da joj parira, što joj uglavnom uspeva.“
Naime, ovaj istorijski roman donosi fascinantnu priču o Jeleni Gatiluzio, supruzi despota Stefana Lazarevića, ženi čiji je život bio duboko povezan s burnim previranjima srednjovekovne srpske i vizantijske istorije.
Jelena Gatiluzio potiče iz ugledne grčke porodice Gatiluzio, čiji je osnivač bio njen deda Frančesko I Gatiluzio, vladar Lezbosa. Njena majka bila je nećaka vizantijskog cara Manojla II Paleologa, zbog čega je Jelena bila blisko povezana s moćnom dinastijom Paleologa.
Godine 1405. sklopljen je brak između Jelene i despota Stefana, što je označilo prekretnicu u srpskoj istoriji. Zahvaljujući ovom braku, Stefan je dobio titulu despota, najvišu posle carske u Vizantiji, a Srbija je postala despotovina.
U svom romanu Ana Atanasković oživljava Jelenin lik kao slobodoumne i hrabre žene, ćerke gospodara Lezbosa, koja je kroz brak sa Stefanom donela Srbiji političke i kulturne veze s Vizantijom. Kroz priču o Jeleni, roman istražuje složene odnose moći, ljubavi i sudbine, ispisujući jednu od najsloženijih ženskih sudbina srednjeg veka.
U intervjuu s autorkom razgovarali smo o njenoj inspiraciji za ovaj roman, procesu istraživanja i kreativnog stvaranja, kao i o značaju Jeleninog lika u kontekstu srpske i vizantijske istorije. Sa veoma intrigantnim nazivom „Zmajeva žena“, književnica u razgovoru sa ona.rs, otkriva šta se zapravo krije iza simbolike imena romana.
„Despot Stefan Lazarević je bio vitez Reda zmaja, u njemu je bio prvi, po zaslugama kao ratnik, vitez i državnik. Stoga je on Zmaj u svakom pogledu, i kao čovek, i kao vladalac, i kao ličnost. A njegova žena Jelena Gatiluzio je, shodno tome – zmajeva žena“, otkriva glavnu temu romana Atanaskovićeva i dodaje: „Ona se još od devojaštva na ostrvu Lezbos, koje je jednim delom vulkansko, uklapa upravo u takvu energiju, a onda, udajom, pokušava i da joj parira, što joj uglavnom uspeva.“
Roman istražuje teme ljubavi, moći i identiteta, a ono što je književnicu inspirisalo da piše o ovim temama, i kako ih povezuje sa savremenim društvom, bili su, prema njenim rečima, „ljubav i davanje“.
„Želja da nekome koga volim bude lepo u poseti Manasiji, jer ju je često spominjao despot Stefan. Želja da drugi doživi nešto lepo, želja da pokažem. To se prenelo, dok sam pisala roman, i na čitaoce. Roman je eksplozija emocija o imanju i nemanju i želim da iz njega čitaoci dosta nauče. I da prođu kroz svoje katarze“, naglašava autorka.
Da li je bilo nečeg posebno izazovnog tokom pisanja „Zmajeve žene“ i kako bi opisala proces stvaranja ovog romana, Atanaskovićeva kaže:
„Izazovno je bilo to što se o njoj ne zna ništa, samo podatak o veridbi i jedan usputni zapis na samo jednoj povelji kneginje Milice. Dakle, ta žena je misterija našoj istorijskoj nauci, a ja sam joj otkrila lice, ali sam joj i deo misterije dodala. Proces je takođe bio veoma intrigantan jer nisam ispunila svoju početnu ideju o njoj, kao da je sama pisala i htela da bude drugačija, te sam morala od sredine romana da se vraćam na početak i ’ispravljam’ njen karakter. Otkrila sam mnoge stvari o despotu Stefanu, o njegovoj ličnosti, načinu vladanja, o njegovoj poetičnosti i surovosti, o dvoru sa bibliotekom i neke do sada meni nepoznate podatke o Konstantinu Filozofu.“
Na pitanje kako bi uporedila „Zmajevu ženu“ sa svojim prethodnim romanima, i da li postoje sličnosti u temama i stilu pisanja, ili je pak želela da se izrazi na potpuno nov način, Atanaskovićeva ističe:
„Ovo je roman koji sublimira sve prethodne, naročito romane o Ketrin Džonson i Jeleni Anžujskoj. A još je zreliji od njih. Takođe je i izbalansiraniji. Za sada, vrhunac mog stvaranja i u pogledu stila i teme i odnosa prema njoj. U njemu su sadržani svi prethodni, energetski i stilski, ali izbalansirano, a ima i svoj samosvojan karakter, metaforička fantastika i rečnik koji jeste baziran na srednjem veku ali je i moderan, s tim što sam pazila da svaka moderna reč ima grčko ili latinsko poreklo, jer je Jelena bila Italijanka koja je živela na grčkom ostrvu.“
Upitana kako kao književnica balansira između ličnog života i kreativnog stvaranja, i da li njena svakodnevica utiče na njenu književnost, autorka kaže da je potpuno prepuštena stvaranju.
„Moja svakodnevnica je uglavnom stvaranje 90 procenata. Pisanje je postalo moj život i obrnuto.“
O literarnim uzorima i koje knjige su imale najveći uticaj na njen rad, navodi da ju je otac učio da lepo piše na primeru Dobrice Ćosića, te da je čitala Aleksandra Dimu i volela Branka Ćopića.
„Kako sam diplomirala anglistiku na Filološkom fakultetu (i sva dela angloameričke književnosti volela, naročito barok i postmodernizam, kao što su Henri Filding i Tomas Pinčon), Vasko Popa je razbio moj svet, a cenim kao pišu Ljiljana Habjanović Đurović (najviše u romanu ‘Igra anđela’) i Trejsi Ševalije (‘Devojka sa bisernom minđušom’), te sam nekakav spoj svih uticaja, ali poslednjih godina se trudim da izgradim svoj glas. A kako i čitam mnogo knjiga da bih napisala svoju, te sam tim delima i daleko i blizu. Nadam se da mi uspeva da se moj autentičan glas čuje. Ako čovek i ima uzore, u srednjim godinama je vreme da im zahvali i krene sam.“
Autorka: Maja M. Zarić
Izvor: ona.rs
„Želja da nekome koga volim bude lepo u poseti Manasiji, jer ju je često spominjao despot Stefan. Želja da drugi doživi nešto lepo, želja da pokažem. To se prenelo, dok sam pisala roman, i na čitaoce. Roman je eksplozija emocija o imanju i nemanju i želim da iz njega čitaoci dosta nauče. I da prođu kroz svoje katarze“, naglašava autorka.
Da li je bilo nečeg posebno izazovnog tokom pisanja „Zmajeve žene“ i kako bi opisala proces stvaranja ovog romana, Atanaskovićeva kaže:
„Izazovno je bilo to što se o njoj ne zna ništa, samo podatak o veridbi i jedan usputni zapis na samo jednoj povelji kneginje Milice. Dakle, ta žena je misterija našoj istorijskoj nauci, a ja sam joj otkrila lice, ali sam joj i deo misterije dodala. Proces je takođe bio veoma intrigantan jer nisam ispunila svoju početnu ideju o njoj, kao da je sama pisala i htela da bude drugačija, te sam morala od sredine romana da se vraćam na početak i ’ispravljam’ njen karakter. Otkrila sam mnoge stvari o despotu Stefanu, o njegovoj ličnosti, načinu vladanja, o njegovoj poetičnosti i surovosti, o dvoru sa bibliotekom i neke do sada meni nepoznate podatke o Konstantinu Filozofu.“
Na pitanje kako bi uporedila „Zmajevu ženu“ sa svojim prethodnim romanima, i da li postoje sličnosti u temama i stilu pisanja, ili je pak želela da se izrazi na potpuno nov način, Atanaskovićeva ističe:
„Ovo je roman koji sublimira sve prethodne, naročito romane o Ketrin Džonson i Jeleni Anžujskoj. A još je zreliji od njih. Takođe je i izbalansiraniji. Za sada, vrhunac mog stvaranja i u pogledu stila i teme i odnosa prema njoj. U njemu su sadržani svi prethodni, energetski i stilski, ali izbalansirano, a ima i svoj samosvojan karakter, metaforička fantastika i rečnik koji jeste baziran na srednjem veku ali je i moderan, s tim što sam pazila da svaka moderna reč ima grčko ili latinsko poreklo, jer je Jelena bila Italijanka koja je živela na grčkom ostrvu.“
Upitana kako kao književnica balansira između ličnog života i kreativnog stvaranja, i da li njena svakodnevica utiče na njenu književnost, autorka kaže da je potpuno prepuštena stvaranju.
„Moja svakodnevnica je uglavnom stvaranje 90 procenata. Pisanje je postalo moj život i obrnuto.“
O literarnim uzorima i koje knjige su imale najveći uticaj na njen rad, navodi da ju je otac učio da lepo piše na primeru Dobrice Ćosića, te da je čitala Aleksandra Dimu i volela Branka Ćopića.
„Kako sam diplomirala anglistiku na Filološkom fakultetu (i sva dela angloameričke književnosti volela, naročito barok i postmodernizam, kao što su Henri Filding i Tomas Pinčon), Vasko Popa je razbio moj svet, a cenim kao pišu Ljiljana Habjanović Đurović (najviše u romanu ‘Igra anđela’) i Trejsi Ševalije (‘Devojka sa bisernom minđušom’), te sam nekakav spoj svih uticaja, ali poslednjih godina se trudim da izgradim svoj glas. A kako i čitam mnogo knjiga da bih napisala svoju, te sam tim delima i daleko i blizu. Nadam se da mi uspeva da se moj autentičan glas čuje. Ako čovek i ima uzore, u srednjim godinama je vreme da im zahvali i krene sam.“
Autorka: Maja M. Zarić
Izvor: ona.rs
Autor: Ana Atanasković
