Rastislav Durman: Volim da kažem da sam pripovedač
Knjiga „Koji je đavolu vrag?“ je tematska zbirka bajki i tema joj je đavo, baš kao što su zmajevi bili tema u „Zmajevima, zmajkama i zmajčadi“, veštice u „One tete što na metli lete“. Laguni sam predložio celu seriju, a sa urednikom Zoranom Penevskim se dogovaram šta je sledeće na redu. U pripremi je tematska zbirka o divovima, a zvaće se „Ona bića koja nisu sića“.
Rekao je ovo za Glas Srpske Rastislav Durman, pisac, scenarista, dramaturg ili kako on sam kaže pripovedač, govoreći o knjizi „Koji je đavolu vrag“, u kojoj se na zanimljiv i autentičan način bavi likom i djelom đavola kroz bajke evropskih naroda.
„To da je đavo onakav kakav je narod sa kojim živi, našao sam kod Pekića u ‘Zlatnom runu’. Verovatno po onoj ’s kim si, onakav si’. Na individualnom planu, a što se tiče đavolove boje, mislim da je ona kameleonska i da uveliko zavisi od onoga ko pred đavolom stoji. Đavo ne može da bude toliko crn koliko tamni mogu da budu ljudi“, rekao je Durman.
U ovoj knjizi i brojnim drugim na krajnje zanimljiv način oživljavate klasičnu formu bajke, na jedan moderan način i jezikom i duhom blizak današnjim čitaocima. Ne vjerujete da su bajke izašle iz mode, bez obzira na svu modernu tehnologiju oko nas?
Bajke su preživele poslednjih šest hiljada godina pa im je verovatno ušlo u naviku da preživljavaju. Prva zabeležena verzija „Pepeljuge“ bila je u starom Egiptu, a verovatno je da postoji i starija verzija iz vremena kada su ljudi počeli da nose obuću. Što znači da će neki pronalazak koji se pojavio ovih dana ili će se tek pojaviti biti deo neke buduće bajke.
Bajke su danas, nažalost, izložene jednoj vrsti cenzure, koja unaprijed štiti djecu od „lošeg“ uticaja. Da li se djeca mogu tako olako potcjenjivati kao čitaoci ili živimo u vremenu koje ne dozvoljava mašti da djeluje izvan većinski nametnutog standarda?
Iako su bajke zapisivane od kada postoje slova, mahom su pripadale pripovedačima i distribuciji od usta do usta i onda imamo veliki broj varijanti, kaže se da su „Ivica i Marica“ samo u Francuskoj postojali u osamdesetak varijanti. Kada su knjige počele da se štampaju, u slučaju bajki prvo i srednjem veku, a u devetnaestom masovno, bajka dobija konačni oblik i to je verzija koja postaje „ona prava“. Ona koja kasnije može da ima obradu, da li kao parodija, ili se dopisuje nastavak, ili da posluži kao inspiracija za nešto drugo. Što se tiče cenzure, nje je bilo oduvek, a ono što je zabranjivano bilo je razno, kako je šta došlo u modu, da li Zemlja koja je okrugla, da li car koji je go, da li nešto treće – dođe pa prođe.
Pišete za djecu preko tri decenije, bavite se i bavili ste se raznim drugim književnim žanrovima, ali od literature za najmlađe niste nikad odustajali, iako se ovdje na pisce za djecu gleda sa jednom dozom neozbiljnosti i lakog prezira, u smislu književne vrijednosti moglo bi se reći da istrajno ostaje u vodama tog poziva.
Nikada sebe nisam doživljavao kao pisca za decu, ili pisca naučne fantastike, ili scenaristu ili romanopisca. Volim da kažem da sam pripovedač, a kada priča sazri, onda ona sama bira da li će biti proza, film, ili radio-drama, ili nešto četvrto, kao i kome će biti namenjena.
Godinama ste u svijetu fantastike kao pisac, urednik, izdavač. Kako Vam se danas čini stanje u domaćoj fantastici u odnosu na pionirske pokušaje društva „Lazar Komarčić“ i Vaše grupe entuzijasta, koja je posvećeno djelovala izvan glavnih tokova decenijama?
Fantastika je ušla u glavne tokove književnosti krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, a to su bila drugačija vremena. Pre svega, postojao je specijalizovani časopis Sirius, posle Alef, pa X-100 SF, a moglo je da se objavljuje i u nespecijalizovanoj štampi. Danas, ako zanemarimo zagrebački Sirius B, koji izlazi sa mene pa na uštap, nema više gde da se plasira kratka priča, osim na nivou incidenta, u nekom književnom časopisu. Tu i tamo prolazi neka radio-drama, ali fantastika se objavljuje u knjigama, po pravilu romanima. To pisce fantastike koji počinju stavlja u gori položaj od onoga u kojem smo mi bili, jer ne mogu da se kale na kratkoj priči, nego pažnju izdavača moraju da privuku zahtevnom formom. Današnja produkcija, onoliko koliko stižem da vidim, zna da bude pomodna i prati trendove „denbraunštine“ i „konanovštine“, ali, sa druge strane, imamo i originalne i dobro napisane „slipstrim“ romane Gorana Skrobonje ili sjajan ciklus Aleksandra Tešića.
Bili ste i dio legendarne Dnevnikove X-Roto edicije naučnofantastičnih romana gdje ste pod imenom T. D. Bird izdali dva romana. Kako gledate na to iskustvo iz današnje perspektive?
Roto-romane pisalo je dosta pisaca poznatih po drugim delima koje su potpisivali svojim imenom, dok je u X-100 SF bio obavezan anglosaksonski pseudonim, zato što je publika, kojoj je edicija bila namenjena, bila nepoverljiva prema domaćim autorima. Stav zvanične kritike bio je da su roto-romani, ako ne baš šund, ono nižerazredna literatura, mada nema nikakve razlike u kvalitetu onih romana koje je Slobodan Ćurčič objavio kao Slobodan Ćurčić od onih koji su objavljeni kao delo S. Tirlija. Osim naučne fantastike, kao roto-romani objavljivani su i krimići, ljubići i vestern, pošto je publika to tražila, pa su i tiraži išli od sto do dvesta hiljada primeraka po romanu. Bilo je komotno pisati za X-100, tamo je pisac mogao da eksperimentiše i napiše ono što ni u ludilu ne bi potpisao svojim imenom, mogao je da ima konfekcijski tretman teksta, bilo je dobro plaćeno.
Jednako veliki ste ljubitelj stripa, pisali ste scenarije, radili kultnog domaćeg „Tarzana“, kako Vam se čini stanje u domaćem stripu danas? Nikad nije bilo više objavljenih stranih strip-izdanja i nikad više odličnih naših strip-autora, ali i nikad manje izdatih domaćih stripova?
Iskreno rečeno, savremeni strip ne pratim, bila je to epizoda u kojoj su igrale meni drage osobe, Krešimir Zimonića, Borisav Stanković Stabor i drugi. Sa Krešom i Staborom sam napravio duže serije i uživao sam dok sam pisao Nokaka i Zeku Pegu, a „Tarzan“ je došao sa „Stripotekom“ i bio je samo posao. U našoj kući stripom se sada bavi druga generacija.
Decenijama radite na televiziji kao scenarista, urednik i producent, bavili ste se i dramaturgijom, radili dokumentarce i brojne televizijske projekte, Kako sada gledate na to? Jedni tvrde da živimo u zlatnom dobu televizije, a drugi da programi kvare najmlađe. Koliko iz ugla profesionalca postoji stvarna mogućnost kvalitetnog izbora, posebno za mlađu publiku?
Televizijska industrija doživela je velike promene u poslednjih nekoliko godina, a to se dalo naslutiti još početkom dvadeset prvog veka. Linearno emitovanje gubi primat nad mogućnošću da svako sam sebi odabere šta će gledati i kada. Ono što opstaje je sadržaj. Javni medijski servisi trebalo bi da budu čuvari vatre i proizvode ili podstiču proizvodnju kvalitetnog sadržaja za sve pa i za najmlađe. Svedoci smo, međutim, da oni koji donose odluke u javnim servisima manje vode računa o tome što im je posao, a više da idu niz dlaku tekućim političkim elitama. Što je koješta, pošto će se, na primer, na „Ulicu Sezam“ gledati i onda kada više niko ne bude pamtio političare koji su tekući danas.
U slučaju posljednje knjige i knjiga „One tete što na metli lete“ i „Zmajevi, zmajke i zmajčad“ saradnja sa Bobom Živkovićem kao ilustratorom dala je jednu novu dimenziju Vašim knjigama i Vašem pisanju?
Saradnja sa Bobom je pun pogodak – dovoljno je da čovek pogleda njegovu koricu pa da već poželi da ima knjigu. Uglavnom do sada nisam bio zadovoljan načinom na koji su opremljene moje knjige, Lagunina edicija bajki je taj duševni bol uveliko nadoknadila. Nije to samo ilustracija, nego i prelom i dizajn pa jedna dobro urađena knjiga nije delo samo onoga koji je knjigu napisao, nego ide onako jedna poduža špica.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
„To da je đavo onakav kakav je narod sa kojim živi, našao sam kod Pekića u ‘Zlatnom runu’. Verovatno po onoj ’s kim si, onakav si’. Na individualnom planu, a što se tiče đavolove boje, mislim da je ona kameleonska i da uveliko zavisi od onoga ko pred đavolom stoji. Đavo ne može da bude toliko crn koliko tamni mogu da budu ljudi“, rekao je Durman.
U ovoj knjizi i brojnim drugim na krajnje zanimljiv način oživljavate klasičnu formu bajke, na jedan moderan način i jezikom i duhom blizak današnjim čitaocima. Ne vjerujete da su bajke izašle iz mode, bez obzira na svu modernu tehnologiju oko nas?
Bajke su preživele poslednjih šest hiljada godina pa im je verovatno ušlo u naviku da preživljavaju. Prva zabeležena verzija „Pepeljuge“ bila je u starom Egiptu, a verovatno je da postoji i starija verzija iz vremena kada su ljudi počeli da nose obuću. Što znači da će neki pronalazak koji se pojavio ovih dana ili će se tek pojaviti biti deo neke buduće bajke.
Bajke su danas, nažalost, izložene jednoj vrsti cenzure, koja unaprijed štiti djecu od „lošeg“ uticaja. Da li se djeca mogu tako olako potcjenjivati kao čitaoci ili živimo u vremenu koje ne dozvoljava mašti da djeluje izvan većinski nametnutog standarda?
Iako su bajke zapisivane od kada postoje slova, mahom su pripadale pripovedačima i distribuciji od usta do usta i onda imamo veliki broj varijanti, kaže se da su „Ivica i Marica“ samo u Francuskoj postojali u osamdesetak varijanti. Kada su knjige počele da se štampaju, u slučaju bajki prvo i srednjem veku, a u devetnaestom masovno, bajka dobija konačni oblik i to je verzija koja postaje „ona prava“. Ona koja kasnije može da ima obradu, da li kao parodija, ili se dopisuje nastavak, ili da posluži kao inspiracija za nešto drugo. Što se tiče cenzure, nje je bilo oduvek, a ono što je zabranjivano bilo je razno, kako je šta došlo u modu, da li Zemlja koja je okrugla, da li car koji je go, da li nešto treće – dođe pa prođe.
Pišete za djecu preko tri decenije, bavite se i bavili ste se raznim drugim književnim žanrovima, ali od literature za najmlađe niste nikad odustajali, iako se ovdje na pisce za djecu gleda sa jednom dozom neozbiljnosti i lakog prezira, u smislu književne vrijednosti moglo bi se reći da istrajno ostaje u vodama tog poziva.
Nikada sebe nisam doživljavao kao pisca za decu, ili pisca naučne fantastike, ili scenaristu ili romanopisca. Volim da kažem da sam pripovedač, a kada priča sazri, onda ona sama bira da li će biti proza, film, ili radio-drama, ili nešto četvrto, kao i kome će biti namenjena.
Godinama ste u svijetu fantastike kao pisac, urednik, izdavač. Kako Vam se danas čini stanje u domaćoj fantastici u odnosu na pionirske pokušaje društva „Lazar Komarčić“ i Vaše grupe entuzijasta, koja je posvećeno djelovala izvan glavnih tokova decenijama?
Fantastika je ušla u glavne tokove književnosti krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih godina, a to su bila drugačija vremena. Pre svega, postojao je specijalizovani časopis Sirius, posle Alef, pa X-100 SF, a moglo je da se objavljuje i u nespecijalizovanoj štampi. Danas, ako zanemarimo zagrebački Sirius B, koji izlazi sa mene pa na uštap, nema više gde da se plasira kratka priča, osim na nivou incidenta, u nekom književnom časopisu. Tu i tamo prolazi neka radio-drama, ali fantastika se objavljuje u knjigama, po pravilu romanima. To pisce fantastike koji počinju stavlja u gori položaj od onoga u kojem smo mi bili, jer ne mogu da se kale na kratkoj priči, nego pažnju izdavača moraju da privuku zahtevnom formom. Današnja produkcija, onoliko koliko stižem da vidim, zna da bude pomodna i prati trendove „denbraunštine“ i „konanovštine“, ali, sa druge strane, imamo i originalne i dobro napisane „slipstrim“ romane Gorana Skrobonje ili sjajan ciklus Aleksandra Tešića.
Bili ste i dio legendarne Dnevnikove X-Roto edicije naučnofantastičnih romana gdje ste pod imenom T. D. Bird izdali dva romana. Kako gledate na to iskustvo iz današnje perspektive?
Roto-romane pisalo je dosta pisaca poznatih po drugim delima koje su potpisivali svojim imenom, dok je u X-100 SF bio obavezan anglosaksonski pseudonim, zato što je publika, kojoj je edicija bila namenjena, bila nepoverljiva prema domaćim autorima. Stav zvanične kritike bio je da su roto-romani, ako ne baš šund, ono nižerazredna literatura, mada nema nikakve razlike u kvalitetu onih romana koje je Slobodan Ćurčič objavio kao Slobodan Ćurčić od onih koji su objavljeni kao delo S. Tirlija. Osim naučne fantastike, kao roto-romani objavljivani su i krimići, ljubići i vestern, pošto je publika to tražila, pa su i tiraži išli od sto do dvesta hiljada primeraka po romanu. Bilo je komotno pisati za X-100, tamo je pisac mogao da eksperimentiše i napiše ono što ni u ludilu ne bi potpisao svojim imenom, mogao je da ima konfekcijski tretman teksta, bilo je dobro plaćeno.
Jednako veliki ste ljubitelj stripa, pisali ste scenarije, radili kultnog domaćeg „Tarzana“, kako Vam se čini stanje u domaćem stripu danas? Nikad nije bilo više objavljenih stranih strip-izdanja i nikad više odličnih naših strip-autora, ali i nikad manje izdatih domaćih stripova?
Iskreno rečeno, savremeni strip ne pratim, bila je to epizoda u kojoj su igrale meni drage osobe, Krešimir Zimonića, Borisav Stanković Stabor i drugi. Sa Krešom i Staborom sam napravio duže serije i uživao sam dok sam pisao Nokaka i Zeku Pegu, a „Tarzan“ je došao sa „Stripotekom“ i bio je samo posao. U našoj kući stripom se sada bavi druga generacija.
Decenijama radite na televiziji kao scenarista, urednik i producent, bavili ste se i dramaturgijom, radili dokumentarce i brojne televizijske projekte, Kako sada gledate na to? Jedni tvrde da živimo u zlatnom dobu televizije, a drugi da programi kvare najmlađe. Koliko iz ugla profesionalca postoji stvarna mogućnost kvalitetnog izbora, posebno za mlađu publiku?
Televizijska industrija doživela je velike promene u poslednjih nekoliko godina, a to se dalo naslutiti još početkom dvadeset prvog veka. Linearno emitovanje gubi primat nad mogućnošću da svako sam sebi odabere šta će gledati i kada. Ono što opstaje je sadržaj. Javni medijski servisi trebalo bi da budu čuvari vatre i proizvode ili podstiču proizvodnju kvalitetnog sadržaja za sve pa i za najmlađe. Svedoci smo, međutim, da oni koji donose odluke u javnim servisima manje vode računa o tome što im je posao, a više da idu niz dlaku tekućim političkim elitama. Što je koješta, pošto će se, na primer, na „Ulicu Sezam“ gledati i onda kada više niko ne bude pamtio političare koji su tekući danas.
U slučaju posljednje knjige i knjiga „One tete što na metli lete“ i „Zmajevi, zmajke i zmajčad“ saradnja sa Bobom Živkovićem kao ilustratorom dala je jednu novu dimenziju Vašim knjigama i Vašem pisanju?
Saradnja sa Bobom je pun pogodak – dovoljno je da čovek pogleda njegovu koricu pa da već poželi da ima knjigu. Uglavnom do sada nisam bio zadovoljan načinom na koji su opremljene moje knjige, Lagunina edicija bajki je taj duševni bol uveliko nadoknadila. Nije to samo ilustracija, nego i prelom i dizajn pa jedna dobro urađena knjiga nije delo samo onoga koji je knjigu napisao, nego ide onako jedna poduža špica.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Autor: Rastislav Durman
