Razgovarali smo sa Svetlanom Preradović, autorkom knjige „Princ Nećko“
Dečak iz ulaza 65 kome je omiljena reč:„ Neću!“ To njegovo neću bilo je ponekad toliko glasno da se čulo bolje od sirena automobila, lajanja pasa i žamora u obližnjem kafiću. Srećom, tu su mama, tata i sestra da otkriju šta to dečaku nije po volji.
„Princ Nećko“ je zabavna slikovnica u izdanju Lagune, koja će kroz priču i igru zapažanja pomoći deci da iskažu svoja osećanja i podstaći roditelje da razgovaraju o njima sa svojim mališanima. Osim zanimljive priče i divnih ilustracija Nemanje Ristića koje će oduševiti mališane knjiga sadrži i nekoliko zadataka na kraju.
Knjigu „Princ Nećko“ napisala je Svetlana Preradović, autorka knjige „Princeza Kmeza“ i mama, kojoj su Nina i Tadija potvrdili da ume da priča priče za decu. Tetka, kojoj su Tatjana i Andrija otkrili da voli da priča priče za decu. Iza sebe ima više od dvadeset godina uspešne karijere u novinarstvu, marketingu i brojnim projektima. Najlakši i najlepši posao – da bude mama. Najteži i najuzaludniji – da prestane da bude dete.
Nemanja Ristić (1981) je ilustrator, dizajner i animator. Za ilustracije knjige „Kakakralj“ dobio je nagradu 6. Festivala „BookILL fest“.
Razgovarali smo sa Svetlanom o tome kako se rodila inspiracija za knjigu, koliko su važne priče za decu i na koji način ih ispričati.
Nakon knjige „Princeza Kmeza“, sad je pred nama i „Princ Nećko“! Šta Vas je inspirisalo počnete sa pisanjem? I to baš priča za decu?
Moja deca i deca moje sestre pre toga. Nisam bila rada da im, dok su bili mali, čitam priče u kojima Ivicu i Maricu roditelji ostavljaju u šumi jer nemaju novca da ih izdržavaju, niti priče o Bambiju kome na pola priče ubijaju mamu. Zato sam počela da ih izmišljam, a njima su se neke od tih priča dopale, pa su tražili da ih ponavljam. Tako su neke od njih zapisane.
S obzirom na to da ste Ninina i Tadijina mama, koliko su oni inspiracija za svaku Vašu priču?
Nina i Tadija, kao i Andrija i Tatjana pre toga, bili su povod da se više bavim dečjim osećanjima i doživljajem sveta da bih bolje razumela njihove potrebe i ponašanja. Ostalo je došlo samo po sebi.
Kome se obraćaju Vaše knjige, „Princeza Kmeza“ i sada „Princ Nećko“? Koga ste zamišljali kao čitaoce - decu, ili nema ograničenja u godištu kom je namenjena, odnosno, da li i odrasli mogu da nauče štošta iz nje?
Verujem da postoje određene emocije i doživljaji koji se ne menjaju koliko god godina da imamo. Menja se samo način na koji se s njima nosimo. Ukoliko su usamljeni, i odrasli se često povlače u sebe kao što to radi Princeza Kmeza. Postaju osorni, netrpeljiivi prema drugima, nezadovoljni… Ako nisu dovoljno cenjeni i voljeni, i odrasli počinju da budu grubi prema bližnjima i da u svojoj uvređenosti vređaju druge, kao Princ Nećko. Priče koje pričam, nadam se, ukazuju da takve emocije mogu da se izraze i na drugačiji način. A podsećanje na to nam je potrebno i kad smo deca i kad smo odrasli.
Da li je teško sagledati dečji karakter u svoj njegovoj lepoti, sa svim vrlinama i manama, i kao takav ga pretvoriti u priču?
Meni nije (smeh). Možda zato što još uvek u sebi prepoznajem sva ta osećanja.
Poput knjige „Princeza Kmeza“, i knjiga„Princ Nećko“ je sjajna knjiga za decu, namenjena zajedničkom čitanju porodice. Da li su nam, u današnjem vremenu instant proizvoda, brzine i nedostatka vremena, potrebni lagan tempo i zajedničko vreme provedeno uz knjigu?
Vremena se jesu promenila. I sve je istina što kažete. Ali, promene su neminovne. Ne mislim da današnja deca i roditelji ne mogu podjednako kvalitetno da uživaju u sadržajima koje donosi savremena tehnologija i onima koji su tradicionalniji, poput knjige. Nemam restriktivan odnos prema novim tehnpologijama, ako im se ne pribegne prerano, i u smislu „skidanja dece s dnevnog reda“. Moje iskustvo govori da ako deca do svoje 6 ili 7 godine, nauče da je najlepši onaj dan u kome imaju razne aktivnosti, zavole da čitaju, crtaju, igraju žmurke ili lastiša, voze bicikl, love svice ili šta već, tehnologija ne može da ih totalno obuzme. Digitalno vreme je vreme u kome odrastaju naša deca i ne treba im to oduzimati. Samo im treba posvetiti pažnju, nekada je dovoljno i 15 minuta dnevno, i ponuditi i druge sadržaje i deca će ih prepoznati i sami dalje tražiti. Mama i ćerka koje koriste aplikacije da bi se „prikazale“ kao maca i kuca, ili majka i ćerka koje slikaju lice da bi izgledale kao maca - oboje je zabavno, povezuje nas i od nas pravi tim.
Šta bi bila najvažnija poruka „Princa Nećka“ za klince a šta za roditelje?
Iz mog ugla obe knjige govore isto – nije sve uvek kako izgleda, osluškujte, poštujte i pomozite jedni drugima, jer ako je život vaših bližnjih srećniji i vi ćete biti ispunjeniji. Nadam se da ih tako doživljavaju i veliki i mali čitaoci.
Da li u budućnosti možemo očekivati neke nove doživljaje nekih novih junaka?
Već dugo svoj red čeka jedan Meda s kredom. Ali, još nije došao njegov trenutak.
Autor: uredništvo Ringeraje
Izvor: ringeraja.rs
Knjigu „Princ Nećko“ napisala je Svetlana Preradović, autorka knjige „Princeza Kmeza“ i mama, kojoj su Nina i Tadija potvrdili da ume da priča priče za decu. Tetka, kojoj su Tatjana i Andrija otkrili da voli da priča priče za decu. Iza sebe ima više od dvadeset godina uspešne karijere u novinarstvu, marketingu i brojnim projektima. Najlakši i najlepši posao – da bude mama. Najteži i najuzaludniji – da prestane da bude dete.
Nemanja Ristić (1981) je ilustrator, dizajner i animator. Za ilustracije knjige „Kakakralj“ dobio je nagradu 6. Festivala „BookILL fest“.
Razgovarali smo sa Svetlanom o tome kako se rodila inspiracija za knjigu, koliko su važne priče za decu i na koji način ih ispričati.
Nakon knjige „Princeza Kmeza“, sad je pred nama i „Princ Nećko“! Šta Vas je inspirisalo počnete sa pisanjem? I to baš priča za decu?
Moja deca i deca moje sestre pre toga. Nisam bila rada da im, dok su bili mali, čitam priče u kojima Ivicu i Maricu roditelji ostavljaju u šumi jer nemaju novca da ih izdržavaju, niti priče o Bambiju kome na pola priče ubijaju mamu. Zato sam počela da ih izmišljam, a njima su se neke od tih priča dopale, pa su tražili da ih ponavljam. Tako su neke od njih zapisane.
S obzirom na to da ste Ninina i Tadijina mama, koliko su oni inspiracija za svaku Vašu priču?
Nina i Tadija, kao i Andrija i Tatjana pre toga, bili su povod da se više bavim dečjim osećanjima i doživljajem sveta da bih bolje razumela njihove potrebe i ponašanja. Ostalo je došlo samo po sebi.
Kome se obraćaju Vaše knjige, „Princeza Kmeza“ i sada „Princ Nećko“? Koga ste zamišljali kao čitaoce - decu, ili nema ograničenja u godištu kom je namenjena, odnosno, da li i odrasli mogu da nauče štošta iz nje?
Verujem da postoje određene emocije i doživljaji koji se ne menjaju koliko god godina da imamo. Menja se samo način na koji se s njima nosimo. Ukoliko su usamljeni, i odrasli se često povlače u sebe kao što to radi Princeza Kmeza. Postaju osorni, netrpeljiivi prema drugima, nezadovoljni… Ako nisu dovoljno cenjeni i voljeni, i odrasli počinju da budu grubi prema bližnjima i da u svojoj uvređenosti vređaju druge, kao Princ Nećko. Priče koje pričam, nadam se, ukazuju da takve emocije mogu da se izraze i na drugačiji način. A podsećanje na to nam je potrebno i kad smo deca i kad smo odrasli.
Da li je teško sagledati dečji karakter u svoj njegovoj lepoti, sa svim vrlinama i manama, i kao takav ga pretvoriti u priču?
Meni nije (smeh). Možda zato što još uvek u sebi prepoznajem sva ta osećanja.
Poput knjige „Princeza Kmeza“, i knjiga„Princ Nećko“ je sjajna knjiga za decu, namenjena zajedničkom čitanju porodice. Da li su nam, u današnjem vremenu instant proizvoda, brzine i nedostatka vremena, potrebni lagan tempo i zajedničko vreme provedeno uz knjigu?
Vremena se jesu promenila. I sve je istina što kažete. Ali, promene su neminovne. Ne mislim da današnja deca i roditelji ne mogu podjednako kvalitetno da uživaju u sadržajima koje donosi savremena tehnologija i onima koji su tradicionalniji, poput knjige. Nemam restriktivan odnos prema novim tehnpologijama, ako im se ne pribegne prerano, i u smislu „skidanja dece s dnevnog reda“. Moje iskustvo govori da ako deca do svoje 6 ili 7 godine, nauče da je najlepši onaj dan u kome imaju razne aktivnosti, zavole da čitaju, crtaju, igraju žmurke ili lastiša, voze bicikl, love svice ili šta već, tehnologija ne može da ih totalno obuzme. Digitalno vreme je vreme u kome odrastaju naša deca i ne treba im to oduzimati. Samo im treba posvetiti pažnju, nekada je dovoljno i 15 minuta dnevno, i ponuditi i druge sadržaje i deca će ih prepoznati i sami dalje tražiti. Mama i ćerka koje koriste aplikacije da bi se „prikazale“ kao maca i kuca, ili majka i ćerka koje slikaju lice da bi izgledale kao maca - oboje je zabavno, povezuje nas i od nas pravi tim.
Šta bi bila najvažnija poruka „Princa Nećka“ za klince a šta za roditelje?
Iz mog ugla obe knjige govore isto – nije sve uvek kako izgleda, osluškujte, poštujte i pomozite jedni drugima, jer ako je život vaših bližnjih srećniji i vi ćete biti ispunjeniji. Nadam se da ih tako doživljavaju i veliki i mali čitaoci.
Da li u budućnosti možemo očekivati neke nove doživljaje nekih novih junaka?
Već dugo svoj red čeka jedan Meda s kredom. Ali, još nije došao njegov trenutak.
Autor: uredništvo Ringeraje
Izvor: ringeraja.rs
