Razgovor o budućnosti sa Juvalom Noom Hararijem
Juval Noa Harari, jedan od najpopularnijih mislilaca današnjice, predviđa da će sledeći stupanj u razvoju ljudskog roda biti poboljšavanje postojećih sposobnosti uz pomoć tehnologije. „Postaćemo kiborzi, kombinacija organskih i neorganskih komponenti. Ljudski mozak će zadržati ulogu komandno-kontrolnog centra, ali sve više ćemo ga povezivati sa raznim uređajima, bilo da je reč o bioničkim rukama ili direktnom interfejsu mozga i kompjutera“, kaže mladi izraelski profesor čija je fascinantna istorija čovečanstva pod naslovom „Sapijens“ postala globalni bestseler. „Ovo nije nikakvo proročanstvo. Sve to se već dešava.“
Svi su odjednom zainteresovani za Hararija. Prodao je milione knjiga i njegovo ime već nekoliko godina ne napušta svetske liste bestselera. Knjiga „Homo deus“, koju je objavio posle „Sapijensa“, bavi se budućnošću i predviđa da ćemo već za jedno ili dva stoleća doživeti najveći skok u evoluciji od pojave života na Zemlji.
„Ne tvrdim da ćemo postati kao Arnold Švarceneger u 'Terminatoru' – promena će biti daleko dublja. Rodiće se potpuno nova koncepcija života.“
Ove reči bi mogle izazvati opštu pometnju, ali Harari ih izgovara sa autoritetom i smirenošću jednog monaha. Ovaj suvonjavi vegan obrijane glave, koji je nedavno zagazio u petu deceniju, meditira dva sata dnevno i ističe da mu je disciplina pomogla da se uzdigne iznad meteža savremenog života i objektivno sagleda stanje civilizacije.
„Ljudi već koriste bioničke ruke i noge koje se pokreću snagom misli. Osim toga, u poslednje vreme veliki deo mentalne i komunikacijske aktivnosti poveravamo kompjuterima. Ne odvajamo se od pametnih telefona. Oni će uskoro postati deo našeg tela. Odluke će umesto nas sve češće donositi algoritmi koji nas okružuju. Kada se nađete pred nekom velikom dilemom, jednostavno pitate Gugl šta da radite. Šta onda iz toga zaključiti?“
Dobra vest je da će kibernetički unapređeni ljudi verovatno živeti večno, loša vest je da će dane provoditi u strahu od potencijalnih nezgoda.
„U slučaju da ih bomba ne raznese na komade ili ih ne pregazi kamion, mogli bi da žive unedogled“, piše Harari u knjizi „Homo deus“. „To će ih verovatno učiniti najnervoznijim ljudima u istoriji.“
Pre samo nekoliko godina Harari je živeo mirnim životom profesora srednjovekovne istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Do sudbonosnog preokreta došlo je u trenutku kada mu je povereno da osmisli novi kurs za studente prve godine, koji bi se ticao istorije ljudskog roda. Rado je prihvatio izazov, budući da se od malih nogu interesovao za ovu temu.
„Ne znam zašto, ali oduvek sam bio fasciniran krupnim pitanjima. 'Šta je smisao života? Zašto ima toliko patnje u svetu?' Čitao sam knjige i razgovarao sa nastavnicima, ali ništa od onoga što su mi govorili nije imalo smisla. Mladost sam proveo zbunjen.“
Izdavači su odbijali i ignorisali njegovu knjigu sve dok 2014. američka izdavačka kuća Rendom haus nije prihvatila rizik i objavila je na engleskom jeziku. „Tada smo shvatili da je ono što se dešavalo u Izraelu počelo da se dešava u celom svetu. Probudila je interesovanje čitalaca u drugim zemljama i počela da osvaja liste bestselera. Kina je naše najveće tržište!“
Ovo izgovara podignutih obrva. „Ja nisam glamurozna osoba. Najviše volim da sedim sam u sobi i čitam knjigu ili meditiram u miru.“
Iz tog mira rađaju se fascinantni uvidi koje čitamo na stranicama njegovih knjiga. Ljudi su tokom kamenog doba bili srećniji. Naša najveća greška je bilo kultivisanje pšenice – nekada nam nije bila potrebna, danas ne možemo bez nje. Industrijalizacija poljoprivrede je „jedan od najvećih zločina u istoriji“. Razvojem veštačke inteligencije milijarde ljudi će ostati bez posla. Vladari novog sveta biće oni koji se razumeju u algoritme i biotehnologiju. A sada sledi zastrašujući deo.
„Klatno se može vratiti na stranu diktatura, jer će centralizovano plasiranje informacija postati daleko izvodljivije. To je nešto o čemu se mora razmišljati danas, ne za dvedeset godina.“
Danas se svi naši podaci nalaze u rukama Hararijevog obožavaoca Marka Zakerberga i ostalih stanovnika Silicijumske doline. Da li on to želi da kaže da će oni postati novi diktatori? „Mogućnost da će štreberi iz Silicijumske doline postati diktatori deluje manje strašno. Ako bih morao da biram između njih i Džingis kana ili Hitlera, radije bih poverenje poklonio njima. Veći problem predstavlja to što oni nesvesno izmišljaju oruđa pomoću kojih bi ljudi poput Putina, ili severnokorejskog režima, mogli da stvore distopijsku diktaturu.“
Šta bi jedan diktator mogao učiniti sa takvim oruđem? „Mogao bi kreirati sistem totalnog nadzora u kome će svako od nas biti pod lupom režima. I to ne samo telefonski pozivi, elektronska komunikacija i kretanje, već i ono što se događa u našim telima. Danas se žalimo na sveprisutnost kamera, a za dvadesetak godina se će na svakom koraku nalaziti biometrijski senzori.“
Veruje da će ta tehnoligija svetlo dana ugledati upravo u njegovoj otadžbini. „Izrael je jedino mesto na kome motivacija i tehnologija idu ruku pod ruku. Otkrićemo kako se to radi, a onda ćemo svoj proizvod prodati celom svetu.“
Brine ga budućnost u kojoj će vlade sveta raspolagati takvom tehnologijom. Stoga kontroverzno zaključuje da će zemlje poput Velike Britanije morati da se naviknu na izvestan broj žrtava terorističkih napada na godišnjem nivou. „Najopasnija stvar u vezi sa terorizmom je nesrazmerna reakcija na njega. Teroristički napadi su nešto užasno, i ne umanjujem tragediju ljudi koji su ubijeni, ali ako pogledate širi kontekst, ti napadi predstavljaju relativno malu pretnju.“
Kako to misli? „Na svaku osobu koja u Velikoj Britaniji pogine u terorističkom napadu, dolazi stotinu žrtava saobraćajnih nesreća. Uprkos tome, terorizam privlači našu pažnju više nego saobraćajne nezgode. Ako ubijete dvadeset ljudi, dobićete 60 miliona onih koji se plaše da se terorista krije iza svakog drveta. To je ono što vlasti neke zemlje navodi na nesrazmernu reakciju: obrušavaju se na čitave zajednice, vrše invaziju na druge države, spremaju se za rat, menjaju naše živote u pogledu ljudskih prava i privatnosti. Sve to zbog male pretnje.“
Šta se tim povodom može učiniti? „Nadzor je neophodan, neophodni su nam obaveštajni podaci, moraju se pratiti tokovi novca, ali moramo shvatiti da se takve pojave ne mogu u potpunosti iskoreniti. Moramo odustati od ideje da se terorizam može izbrisati sa lica zemlje i da je i najmanji napad neprihvatljiv.“
Harari to ilustruje na način koji će neke možda naljutiti. „U društvu postoje pojave poput porodičnog nasilja i silovanja i niko zbog toga ne kaže: 'Hajde da uvedemo policijski čas. Muškarcima treba zabraniti da se posle 20 sati nađu na ulici.' Svi dobro znamo da se svakodnevno dešava bar nekoliko slučajeva silovanja i mi se kao društvo slažemo: 'To nije u redu, učinićemo šta možemo da ih sprečimo, ali život je nažalost takav, preživećemo.' Kada bismo tako reagovali na terorizam: 'Okej, svake godine dolazi do dva ili tri incidenta, nekoliko desetina ljudi strada, ali u redu, život teče dalje' – to bi bio daleko efikasniji odgovor.“
Teško je zamisliti da će ljudi koji su izgubili najmilije u terorističkim napadima lako progutati ovo objašnjenje, ali Hararijev posao je da ravnodušno i nepristrasno posmatra svet oko sebe. Ne zaboravimo pritom da on dolazi iz jednog od najproblematičnijih regiona na planeti.
To možda objašnjava njegovu odbojnost prema religiji, koja dolazi do izražaja kada mu se postavi najkrupnije od svih pitanja.
Nadima obraze i oštro izdiše. „Šta je smisao života? U redu. Većina ljudi, kada postavi ovo pitanje, očekuje da čuje priču o kosmosu i tome kakva je njihova uloga u toj priči. Moj odgovor je da svet ne funkcioniše kao priča – i što pre to shvatite, bolje za vas. Ako tako posmatramo stvari, život nema nekog posebnog smisla. Kada ljudima to saopštite, većina se užasne. Ali kada bi se samo oslobodili očekivanja i shvatili da priče zapravo nema, osetili bismo veliko olakšanje.“
Harari priznaje da ni sam nije dotle stigao. „Veoma je teško potpuno se osloboditi i prevazići vezanost za priče koje izmišljamo.“
On pritom ne govori samo o religiji, već i o kapitalizmu, državama u kojima živimo, markama proizvoda koje kupujemo i novcu koji na njih trošimo. U knjizi „Homo deus“ Harari ističe da su sve to samo plodovi naše mašte. „Novac nema objektivnu vrednost. Ne možete pojesti, popiti niti obući novčanicu od jednog dolara. A ipak, sve dok milijarde veruju u njenu vrednost, možete je upotrebljavati za kupovinu hrane, pića i garderobe.“
Kada bismo prestali da verujemo u novac, ti komadi papira bi postali bezvredni. Ironično je to što Harari ima mnogo više novca od kako je počeo da govori da je on izmišljotina. Širom sveta je prodao milione knjiga. Da li je sada neverovatno bogat? „Ne, ne neverovatno bogat. Mislim da bi se pre moglo reći umereno bogat.“ Ali ako ovako nastavi, to će se ubrzo promeniti.
Autor: Kol Morton
Izvor: dailymail.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Svi su odjednom zainteresovani za Hararija. Prodao je milione knjiga i njegovo ime već nekoliko godina ne napušta svetske liste bestselera. Knjiga „Homo deus“, koju je objavio posle „Sapijensa“, bavi se budućnošću i predviđa da ćemo već za jedno ili dva stoleća doživeti najveći skok u evoluciji od pojave života na Zemlji.
„Ne tvrdim da ćemo postati kao Arnold Švarceneger u 'Terminatoru' – promena će biti daleko dublja. Rodiće se potpuno nova koncepcija života.“
Ove reči bi mogle izazvati opštu pometnju, ali Harari ih izgovara sa autoritetom i smirenošću jednog monaha. Ovaj suvonjavi vegan obrijane glave, koji je nedavno zagazio u petu deceniju, meditira dva sata dnevno i ističe da mu je disciplina pomogla da se uzdigne iznad meteža savremenog života i objektivno sagleda stanje civilizacije.
„Ljudi već koriste bioničke ruke i noge koje se pokreću snagom misli. Osim toga, u poslednje vreme veliki deo mentalne i komunikacijske aktivnosti poveravamo kompjuterima. Ne odvajamo se od pametnih telefona. Oni će uskoro postati deo našeg tela. Odluke će umesto nas sve češće donositi algoritmi koji nas okružuju. Kada se nađete pred nekom velikom dilemom, jednostavno pitate Gugl šta da radite. Šta onda iz toga zaključiti?“
Dobra vest je da će kibernetički unapređeni ljudi verovatno živeti večno, loša vest je da će dane provoditi u strahu od potencijalnih nezgoda.
„U slučaju da ih bomba ne raznese na komade ili ih ne pregazi kamion, mogli bi da žive unedogled“, piše Harari u knjizi „Homo deus“. „To će ih verovatno učiniti najnervoznijim ljudima u istoriji.“
Pre samo nekoliko godina Harari je živeo mirnim životom profesora srednjovekovne istorije na Hebrejskom univerzitetu u Jerusalimu. Do sudbonosnog preokreta došlo je u trenutku kada mu je povereno da osmisli novi kurs za studente prve godine, koji bi se ticao istorije ljudskog roda. Rado je prihvatio izazov, budući da se od malih nogu interesovao za ovu temu.
„Ne znam zašto, ali oduvek sam bio fasciniran krupnim pitanjima. 'Šta je smisao života? Zašto ima toliko patnje u svetu?' Čitao sam knjige i razgovarao sa nastavnicima, ali ništa od onoga što su mi govorili nije imalo smisla. Mladost sam proveo zbunjen.“
Izdavači su odbijali i ignorisali njegovu knjigu sve dok 2014. američka izdavačka kuća Rendom haus nije prihvatila rizik i objavila je na engleskom jeziku. „Tada smo shvatili da je ono što se dešavalo u Izraelu počelo da se dešava u celom svetu. Probudila je interesovanje čitalaca u drugim zemljama i počela da osvaja liste bestselera. Kina je naše najveće tržište!“
Ovo izgovara podignutih obrva. „Ja nisam glamurozna osoba. Najviše volim da sedim sam u sobi i čitam knjigu ili meditiram u miru.“
Iz tog mira rađaju se fascinantni uvidi koje čitamo na stranicama njegovih knjiga. Ljudi su tokom kamenog doba bili srećniji. Naša najveća greška je bilo kultivisanje pšenice – nekada nam nije bila potrebna, danas ne možemo bez nje. Industrijalizacija poljoprivrede je „jedan od najvećih zločina u istoriji“. Razvojem veštačke inteligencije milijarde ljudi će ostati bez posla. Vladari novog sveta biće oni koji se razumeju u algoritme i biotehnologiju. A sada sledi zastrašujući deo.
„Klatno se može vratiti na stranu diktatura, jer će centralizovano plasiranje informacija postati daleko izvodljivije. To je nešto o čemu se mora razmišljati danas, ne za dvedeset godina.“
Danas se svi naši podaci nalaze u rukama Hararijevog obožavaoca Marka Zakerberga i ostalih stanovnika Silicijumske doline. Da li on to želi da kaže da će oni postati novi diktatori? „Mogućnost da će štreberi iz Silicijumske doline postati diktatori deluje manje strašno. Ako bih morao da biram između njih i Džingis kana ili Hitlera, radije bih poverenje poklonio njima. Veći problem predstavlja to što oni nesvesno izmišljaju oruđa pomoću kojih bi ljudi poput Putina, ili severnokorejskog režima, mogli da stvore distopijsku diktaturu.“
Šta bi jedan diktator mogao učiniti sa takvim oruđem? „Mogao bi kreirati sistem totalnog nadzora u kome će svako od nas biti pod lupom režima. I to ne samo telefonski pozivi, elektronska komunikacija i kretanje, već i ono što se događa u našim telima. Danas se žalimo na sveprisutnost kamera, a za dvadesetak godina se će na svakom koraku nalaziti biometrijski senzori.“
Veruje da će ta tehnoligija svetlo dana ugledati upravo u njegovoj otadžbini. „Izrael je jedino mesto na kome motivacija i tehnologija idu ruku pod ruku. Otkrićemo kako se to radi, a onda ćemo svoj proizvod prodati celom svetu.“
Brine ga budućnost u kojoj će vlade sveta raspolagati takvom tehnologijom. Stoga kontroverzno zaključuje da će zemlje poput Velike Britanije morati da se naviknu na izvestan broj žrtava terorističkih napada na godišnjem nivou. „Najopasnija stvar u vezi sa terorizmom je nesrazmerna reakcija na njega. Teroristički napadi su nešto užasno, i ne umanjujem tragediju ljudi koji su ubijeni, ali ako pogledate širi kontekst, ti napadi predstavljaju relativno malu pretnju.“
Kako to misli? „Na svaku osobu koja u Velikoj Britaniji pogine u terorističkom napadu, dolazi stotinu žrtava saobraćajnih nesreća. Uprkos tome, terorizam privlači našu pažnju više nego saobraćajne nezgode. Ako ubijete dvadeset ljudi, dobićete 60 miliona onih koji se plaše da se terorista krije iza svakog drveta. To je ono što vlasti neke zemlje navodi na nesrazmernu reakciju: obrušavaju se na čitave zajednice, vrše invaziju na druge države, spremaju se za rat, menjaju naše živote u pogledu ljudskih prava i privatnosti. Sve to zbog male pretnje.“
Šta se tim povodom može učiniti? „Nadzor je neophodan, neophodni su nam obaveštajni podaci, moraju se pratiti tokovi novca, ali moramo shvatiti da se takve pojave ne mogu u potpunosti iskoreniti. Moramo odustati od ideje da se terorizam može izbrisati sa lica zemlje i da je i najmanji napad neprihvatljiv.“
Harari to ilustruje na način koji će neke možda naljutiti. „U društvu postoje pojave poput porodičnog nasilja i silovanja i niko zbog toga ne kaže: 'Hajde da uvedemo policijski čas. Muškarcima treba zabraniti da se posle 20 sati nađu na ulici.' Svi dobro znamo da se svakodnevno dešava bar nekoliko slučajeva silovanja i mi se kao društvo slažemo: 'To nije u redu, učinićemo šta možemo da ih sprečimo, ali život je nažalost takav, preživećemo.' Kada bismo tako reagovali na terorizam: 'Okej, svake godine dolazi do dva ili tri incidenta, nekoliko desetina ljudi strada, ali u redu, život teče dalje' – to bi bio daleko efikasniji odgovor.“
Teško je zamisliti da će ljudi koji su izgubili najmilije u terorističkim napadima lako progutati ovo objašnjenje, ali Hararijev posao je da ravnodušno i nepristrasno posmatra svet oko sebe. Ne zaboravimo pritom da on dolazi iz jednog od najproblematičnijih regiona na planeti.
To možda objašnjava njegovu odbojnost prema religiji, koja dolazi do izražaja kada mu se postavi najkrupnije od svih pitanja.
Nadima obraze i oštro izdiše. „Šta je smisao života? U redu. Većina ljudi, kada postavi ovo pitanje, očekuje da čuje priču o kosmosu i tome kakva je njihova uloga u toj priči. Moj odgovor je da svet ne funkcioniše kao priča – i što pre to shvatite, bolje za vas. Ako tako posmatramo stvari, život nema nekog posebnog smisla. Kada ljudima to saopštite, većina se užasne. Ali kada bi se samo oslobodili očekivanja i shvatili da priče zapravo nema, osetili bismo veliko olakšanje.“
Harari priznaje da ni sam nije dotle stigao. „Veoma je teško potpuno se osloboditi i prevazići vezanost za priče koje izmišljamo.“
On pritom ne govori samo o religiji, već i o kapitalizmu, državama u kojima živimo, markama proizvoda koje kupujemo i novcu koji na njih trošimo. U knjizi „Homo deus“ Harari ističe da su sve to samo plodovi naše mašte. „Novac nema objektivnu vrednost. Ne možete pojesti, popiti niti obući novčanicu od jednog dolara. A ipak, sve dok milijarde veruju u njenu vrednost, možete je upotrebljavati za kupovinu hrane, pića i garderobe.“
Kada bismo prestali da verujemo u novac, ti komadi papira bi postali bezvredni. Ironično je to što Harari ima mnogo više novca od kako je počeo da govori da je on izmišljotina. Širom sveta je prodao milione knjiga. Da li je sada neverovatno bogat? „Ne, ne neverovatno bogat. Mislim da bi se pre moglo reći umereno bogat.“ Ali ako ovako nastavi, to će se ubrzo promeniti.
Autor: Kol Morton
Izvor: dailymail.co.uk
Prevod: Jelena Tanasković
Autor: Juval Noa Harari
