Razgovor sa Arundati Roj o romanu „Ministarstvo neizmerne sreće“
Malo je reći da je poslednji izlet u književnost Arundati Roj dugo očekivan. Instant bestseler „Bog malih stvari“ (koji je Džuno Diaz nazvao „jednim od najvažnijih romana na engleskom jeziku ikada napisanom“) dobio je Man Buker nagradu i ubrzo postao globalni književni fenomen, Roj je deset godina radila na novom romanu, kada je prošlog avgusta poslala svom britanskom agentu Dejvidu Godvinu poruku od samo jedne reči: „Gotovo“. Godvin je seo na prvi avion za Delhi. Bio je nervozan kada mu je predala rukopis. „Ali onda sam pročitao prvo poglavlje“, kaže on, „i pomislio sam: da, vraćamo se u punom sjaju!“ „Ministarstvo neizmerne sreće“ je do sada objavljeno u 30 zemalja.
Od prve rečenice romana: „Živela je na groblju, kao drvo“ čitalac je uvučen u priču. ,,Ona“ je Andžum, hermafrodit rođen u Nju Delhiju, koji, nakon što je odgojen kao dečak po imenu Aftab, odlazi da živi kao žena u obližnjem domu za hidžre (južnoazijski termin za transrodne žene).
Svojeglava i privlačna, ona postaje glasnogovornik za zajednicu hidžri. Ali nakon što je jedva uspela da preživi pogrom muslimana u Gudžaratu, Andžum odbacuje svoj dotadašnji život i seli se na groblje, gde između spomenika podiže kuću za goste, koja postaje dom za živopisne likove.
„Ministarstvo“, koje se proteže na preko 450 strana, zgusnuta je i savremena knjiga napisana u tradiciji Dikensa, Tolstoja i Garsije Markeza. Ako je „Bog malih stvari“ bio raskošno zamišljena, intimna porodična priča ispresecana politikom, „Ministarstvo neizmerne sreće“, mada u osnovi smešta radnju u Delhi, spaja veoma različite ekonomske, verske i kulturne dimenzije koje se mogu naći širom indijskog potkontinenta, ali i u udaljenim zemljama poput Iraka i Kalifornije. Ono što daje dušu ovoj knjizi je kaleidoskop boema, majora, aktivista, šefova policijskih stanica, revolucionara i ljubavnika. „Ona ima urođeno saosećanje prema slabijima“, kaže pisac i prijatelj Rojeve Pankaj Mišra. „To je redak dar. Ona uvek drži stranu bespomoćnima“.
Svojim vrhunskim i dinamičnim pripovedanjem, Roj prepliće scene patnje i korupcije sa varnicama humora, ustreptalosti i čak i transcedencije. U jednom poetičnom pasusu, beba je nađena na betonskom asfaltu, u kolevci od smeća: „srebrna folija od kutije cigareta, nekoliko plastičnih kesa i prazne ambalaže ankl čipsa. Ležala je gola u jezeru svetla, ispod kolone neonski osvetljenih komaraca. Koža joj je bila plavo-crna, glatka kao koža mladunčeta foke.“ Čitati ovu knjigu je isto što i slušati hindi, urdu, sanskrit, i sve podvrste engleskog, biti preplavljen utiscima o sadašnjoj Indiji. Kao što Dijaz kaže: „Ako zaista želite da upoznate svet izvan naših bajkovitih pejzaža koje sponzorišu velike korporacije, čitaćete pisce poput Roj. Ona zna šta se dešava u svetu.“
Pre 20 godina, nakon velikog uspeha njenog bestselera i prvenca, mnogi su pretpostavili da će se Roj odmah vratiti pisanju. Ali dok je uživala u slavi romana „Bog malih stvari“ i još uvek dobija honorare za njega, nije joj se dopao smer u kome se Indija politički kretala. Iako je tehnički najveća demokratska zemlja na svetu, u Indiji se beleži rast dobro znanih napetosti zbog nacionalizma, verskog ekstremizma i cenzure koja preti slobodi i manjinama. „Nisam mogla da gledam šta se dešava oko mene“, kaže ona, „i da se razmećem time koliko sam srećna.“ . Onda je 1998. Indija sprovela nuklearna testiranja u pustinji blizu granice sa Pakistanom, na šta je ovaj indijski sused uzvratio. „Slavili su ljudi za koje nisam ni pomislila da bi se tome radovali“, kaže ona. „Znala sam da bi ćutanje značilo da sam deo proslave.“ Rezultat toga je „Kraj mašte“, žestok esej o visokorizičnom zveketu nuklearnog oružja, objavljen u indijskim časopisima Outlook i Frontline. „Esej me je odmah smaknuo sa pijedestala boginje slave“, kaže Roj. „I počela sam putovanje u svetove u kojima sam provela poslednjih 20 godina pišući“, kaže ona, osvrćući se na svoje mnogobrojne političke eseje, kasnije sakupljene u preko deset knjiga nefikcije.
Kada sam 2002. srela Roj, zemlja je bila ponovo u otvorenom konfliktu sa Pakistanom i Roj je na sebe preuzela teret političkog kritičara. Provokativnim člancima i predavanjima širom sveta odgovarala je na veličanje hinduskog nacionalizma, na rat koji je tinjao u Kašmirskoj dolini, o ugnjetavanju dalita (nekada znanih i kao „nedodirljvi“), degradaciji životne sredine povezanoj sa rudarstvom i izgradnjom brana i opasnostima ekonomske globalizacije. ,,Sa svakim novim člankom jačala je moja sumnja da li želim da ga objavim, jer sam znala da ću zbog njega imati problema“, kaže ona. „Ali nisam mogla da se odurpem tome“.
Kada je postala neumoljivi javni intelektualac poput Suzan Sontag i Noama Čomskog, neki su ignorisali njene polemičke stavove, smatrajući da treba da se vrati pisanju romana. Drugi su u njoj videli vesnika promene, koga su dugo čekali. Pitala sam Roj tada, pre 15 godina, da li da će se vratiti pisanju beletristike, na šta je odgovorila: „Nadam se da hoću. Teško je živeti u ovakvim vremenima… Šta god da napišem, sve ovo će ići u knjigu.“
Njena aktivnost nije jenjavala. Pozvana je 2005. u Istanbul da bude porotnik tribunala za ratne zločine nakon američke invazije na Irak, i kada je nemačka kancelarka Angela Merkel došla u zvaničnu posetu Indiji 2015, zahtevala je da se susretne sa njom. „Sestra Roj je internacionalista koji spaja ono što se događa na jednom kraju sveta sa onim što se događa na drugom kraju“, kaže filozof i aktivista Kornel Vest. „Ona je važan moralni svedok.“
Svojeglava i privlačna, ona postaje glasnogovornik za zajednicu hidžri. Ali nakon što je jedva uspela da preživi pogrom muslimana u Gudžaratu, Andžum odbacuje svoj dotadašnji život i seli se na groblje, gde između spomenika podiže kuću za goste, koja postaje dom za živopisne likove.
„Ministarstvo“, koje se proteže na preko 450 strana, zgusnuta je i savremena knjiga napisana u tradiciji Dikensa, Tolstoja i Garsije Markeza. Ako je „Bog malih stvari“ bio raskošno zamišljena, intimna porodična priča ispresecana politikom, „Ministarstvo neizmerne sreće“, mada u osnovi smešta radnju u Delhi, spaja veoma različite ekonomske, verske i kulturne dimenzije koje se mogu naći širom indijskog potkontinenta, ali i u udaljenim zemljama poput Iraka i Kalifornije. Ono što daje dušu ovoj knjizi je kaleidoskop boema, majora, aktivista, šefova policijskih stanica, revolucionara i ljubavnika. „Ona ima urođeno saosećanje prema slabijima“, kaže pisac i prijatelj Rojeve Pankaj Mišra. „To je redak dar. Ona uvek drži stranu bespomoćnima“.
Svojim vrhunskim i dinamičnim pripovedanjem, Roj prepliće scene patnje i korupcije sa varnicama humora, ustreptalosti i čak i transcedencije. U jednom poetičnom pasusu, beba je nađena na betonskom asfaltu, u kolevci od smeća: „srebrna folija od kutije cigareta, nekoliko plastičnih kesa i prazne ambalaže ankl čipsa. Ležala je gola u jezeru svetla, ispod kolone neonski osvetljenih komaraca. Koža joj je bila plavo-crna, glatka kao koža mladunčeta foke.“ Čitati ovu knjigu je isto što i slušati hindi, urdu, sanskrit, i sve podvrste engleskog, biti preplavljen utiscima o sadašnjoj Indiji. Kao što Dijaz kaže: „Ako zaista želite da upoznate svet izvan naših bajkovitih pejzaža koje sponzorišu velike korporacije, čitaćete pisce poput Roj. Ona zna šta se dešava u svetu.“
Pre 20 godina, nakon velikog uspeha njenog bestselera i prvenca, mnogi su pretpostavili da će se Roj odmah vratiti pisanju. Ali dok je uživala u slavi romana „Bog malih stvari“ i još uvek dobija honorare za njega, nije joj se dopao smer u kome se Indija politički kretala. Iako je tehnički najveća demokratska zemlja na svetu, u Indiji se beleži rast dobro znanih napetosti zbog nacionalizma, verskog ekstremizma i cenzure koja preti slobodi i manjinama. „Nisam mogla da gledam šta se dešava oko mene“, kaže ona, „i da se razmećem time koliko sam srećna.“ . Onda je 1998. Indija sprovela nuklearna testiranja u pustinji blizu granice sa Pakistanom, na šta je ovaj indijski sused uzvratio. „Slavili su ljudi za koje nisam ni pomislila da bi se tome radovali“, kaže ona. „Znala sam da bi ćutanje značilo da sam deo proslave.“ Rezultat toga je „Kraj mašte“, žestok esej o visokorizičnom zveketu nuklearnog oružja, objavljen u indijskim časopisima Outlook i Frontline. „Esej me je odmah smaknuo sa pijedestala boginje slave“, kaže Roj. „I počela sam putovanje u svetove u kojima sam provela poslednjih 20 godina pišući“, kaže ona, osvrćući se na svoje mnogobrojne političke eseje, kasnije sakupljene u preko deset knjiga nefikcije.
Kada sam 2002. srela Roj, zemlja je bila ponovo u otvorenom konfliktu sa Pakistanom i Roj je na sebe preuzela teret političkog kritičara. Provokativnim člancima i predavanjima širom sveta odgovarala je na veličanje hinduskog nacionalizma, na rat koji je tinjao u Kašmirskoj dolini, o ugnjetavanju dalita (nekada znanih i kao „nedodirljvi“), degradaciji životne sredine povezanoj sa rudarstvom i izgradnjom brana i opasnostima ekonomske globalizacije. ,,Sa svakim novim člankom jačala je moja sumnja da li želim da ga objavim, jer sam znala da ću zbog njega imati problema“, kaže ona. „Ali nisam mogla da se odurpem tome“.
Kada je postala neumoljivi javni intelektualac poput Suzan Sontag i Noama Čomskog, neki su ignorisali njene polemičke stavove, smatrajući da treba da se vrati pisanju romana. Drugi su u njoj videli vesnika promene, koga su dugo čekali. Pitala sam Roj tada, pre 15 godina, da li da će se vratiti pisanju beletristike, na šta je odgovorila: „Nadam se da hoću. Teško je živeti u ovakvim vremenima… Šta god da napišem, sve ovo će ići u knjigu.“
Njena aktivnost nije jenjavala. Pozvana je 2005. u Istanbul da bude porotnik tribunala za ratne zločine nakon američke invazije na Irak, i kada je nemačka kancelarka Angela Merkel došla u zvaničnu posetu Indiji 2015, zahtevala je da se susretne sa njom. „Sestra Roj je internacionalista koji spaja ono što se događa na jednom kraju sveta sa onim što se događa na drugom kraju“, kaže filozof i aktivista Kornel Vest. „Ona je važan moralni svedok.“
To ima svoju cenu. Roj je izvedena pred Vrhovni sud Indije zbog optužbi o nepoštovanju suda (drugi put) nakon što je protestovala zbog brutalnog hapšenja prijatelja. I mada se ljudi redovno zaustavljaju na ulici da naprave selfi sa njom, njena lutka je bila spaljena. Drugi prijatelj, dobitnik Pulicerove nagrade Sidarta Mukerje, uporedio ju je sa Džordžom Orvelom. „Budale su lomile stolice na sceni dok je govorila“, rekao je on, „a špijuni stajali u dnu prostorije hvatajući beleške o njenom govoru.“ Ali Rojeva ne želi da napusti Indiju. „Kao pisac zarobljena sam u kandžama ovog mesta i ovo mesto je u mojim kandžama“, kaže ona.
Teško je zamisliti novi roman Roj bez njenih esejističkih knjiga. „Prilično sam sigurna da sam u suštini pisac eseja. Politički, imam određene stavove kojih se držim. To je bio marš. Pisanje beletristike je nešto drugo. To je ples.“
Društveni život Arundati Roj u Delhiju zasnovan je na prijateljstvima starim preko 30 godina koliko je živela u ovom gradu, od dana kada je tu došla da studira arhitekturu. A esejistički rad je povezao sa autorima iz raznih krajeva sveta, uključujući Džona Bergera, sa kojim je bila veoma bliska pre nego što je umro, Naomi Klajn, Iv Ensler i Volasa Šona. Ispričala mi je da posle našeg intervjua ide da se sretne sa grupom prijatelja iz vremena kada je, sa dvadeset godina, bila trener aerobika. „Nikada ne puštam ljude da odu iz mog života“, kaže ona, „možemo da pričamo svojim jezikom, koji mu dođe kao neki kôd, filmski dijalog.“ Čvrsto je povezana sa onima koji dele njen osećaj za misiju. „Ja sam osoba koja je deo koncentričnih prstenova solidarnosti.“
Uprkos svojim brojnim krugovima, Roj vidi sebe kao usamljeno biće. „Usamljena sam, što je potpuno netipično za Indijce“, kaže ona. Njen kutak za pisanje se nalazi u jednoj skrovitoj uličici Starog Delhija, na pola sata vožnje od njenog stana. „Ne zovem to studio za pisanje“, kaže ona dok idemo ka tamo. „To zvuči tako njujorški. Ja to zovem 'utočište“. Nakon što smo ostavili auto na Turkman kapiji, jednoj od drevnih kapija staroga grada, vuče me za sobom kroz nadolazeću gužvu autorikši, motorcikala i automobila. „Ove ulice su deo mene, kao i ove koze“, kaže ona, dok prolazimo pored jedne koze obučene u burlap, koja jede smeće iz jarka.
A u povratku iz „utočišta“, dok vijugamo kroz bučni saobraćaj, pita me: „Nije li ovo dobar saundtrek za pisanje romana?“
„Zbog čega?“, pitala sam je. „Zato što prigušuje glasove koji izražavaju sumnju?“
Pogledala me je zabezeknuto. „Ne, nego zato što podseća na to da ma koliko mi pokušavali da stvari dovemo u red ‒ sve je zapravo haos.“
Autor: Dafne Bil
Izvor: vogue.com
Teško je zamisliti novi roman Roj bez njenih esejističkih knjiga. „Prilično sam sigurna da sam u suštini pisac eseja. Politički, imam određene stavove kojih se držim. To je bio marš. Pisanje beletristike je nešto drugo. To je ples.“
Društveni život Arundati Roj u Delhiju zasnovan je na prijateljstvima starim preko 30 godina koliko je živela u ovom gradu, od dana kada je tu došla da studira arhitekturu. A esejistički rad je povezao sa autorima iz raznih krajeva sveta, uključujući Džona Bergera, sa kojim je bila veoma bliska pre nego što je umro, Naomi Klajn, Iv Ensler i Volasa Šona. Ispričala mi je da posle našeg intervjua ide da se sretne sa grupom prijatelja iz vremena kada je, sa dvadeset godina, bila trener aerobika. „Nikada ne puštam ljude da odu iz mog života“, kaže ona, „možemo da pričamo svojim jezikom, koji mu dođe kao neki kôd, filmski dijalog.“ Čvrsto je povezana sa onima koji dele njen osećaj za misiju. „Ja sam osoba koja je deo koncentričnih prstenova solidarnosti.“
Uprkos svojim brojnim krugovima, Roj vidi sebe kao usamljeno biće. „Usamljena sam, što je potpuno netipično za Indijce“, kaže ona. Njen kutak za pisanje se nalazi u jednoj skrovitoj uličici Starog Delhija, na pola sata vožnje od njenog stana. „Ne zovem to studio za pisanje“, kaže ona dok idemo ka tamo. „To zvuči tako njujorški. Ja to zovem 'utočište“. Nakon što smo ostavili auto na Turkman kapiji, jednoj od drevnih kapija staroga grada, vuče me za sobom kroz nadolazeću gužvu autorikši, motorcikala i automobila. „Ove ulice su deo mene, kao i ove koze“, kaže ona, dok prolazimo pored jedne koze obučene u burlap, koja jede smeće iz jarka.
A u povratku iz „utočišta“, dok vijugamo kroz bučni saobraćaj, pita me: „Nije li ovo dobar saundtrek za pisanje romana?“
„Zbog čega?“, pitala sam je. „Zato što prigušuje glasove koji izražavaju sumnju?“
Pogledala me je zabezeknuto. „Ne, nego zato što podseća na to da ma koliko mi pokušavali da stvari dovemo u red ‒ sve je zapravo haos.“
Autor: Dafne Bil
Izvor: vogue.com
Autor: Arundati Roj
