Hejzel Prajor u svom najnovijem romanu kaže sledeće: „Život može da bude velikodušan. On može da vam zaleči srce i šapne da uvek može da se počne iznova, da nikad nije kasno da se nešto promeni. Potvrđuje da vredi živeti zbog mnogo, mnogo stvari. A jedna od njih – jedna od stvari koja vam potpuno neočekivano donosi radost – jesu pingvini.“

Šta Vas je inspirisalo da napišete roman „Na kraju sveta s pingvinima“?

Pre svega, pingvini! Već sam svoje omiljene stvari (harfe, Eksmur, ostvarivanje snova i osobenjake) ubacila u prvu knjigu „Harfa za Eli“, a pošto sam sa izdavačkom kućom Penguin Random House potpisala ugovor za dve knjige, morala sam da smislim o čemu ću sledeće pisati. I tako mi se samo javila ideja o pingvinima. Veliku inspiraciju sam crpela i od drugarice koja je luda za ovim životinjama. Kada joj je muž preminuo, tugu je lečila na neobičan način: odlučila je da putuje oko sveta i fotografiše svaku vrstu pingvina u divljini. Ova putovanja su joj pružila ogromnu radost i utehu, pa me je to navelo da razmišljam o isceliteljskim moćima prirode. Uz to što su šarmantni i zabavni, pingvini pomažu naučnicima u praćenju ekoloških promena, što svesrdno podržavam, pa se nadam da ovim romanom šaljem i ekološku poruku.

Drugo, fascinira me Britanija iz ratnog perioda, kada su se svakodnevni život i vrednosti toliko razlikovali od današnjih. Smatrala sam da bi bilo zanimljivo da glavna junakinja proživljava život i tada i sada.

Treće, poznajem nekoliko odvažnih ljudi koji su naučili nešto novo i izazovno u svojoj devetoj i desetoj deceniji života, od skakanja s padobranom do sviranja harfe. Mnogo se divim njihovoj odlučnosti. Želela sam da moja junakinja bude starija osoba, koja je svašta preživela, ali koja je i dalje spremna za avanture.

Kakav je bio proces pisanja? Koliko ste istraživali?

Nabacala sam mnogo ideja i dugo je sve izgledalo vrlo haotično. Sećam se da sam naročit problem imala sa strukturom priče, sa time da Veronikinu prošlost isparčam na manje zalogaje koje ću ovlaš začiniti informacijama o pingvinima. Srećom, Veronikin glas se veoma brzo probio i vodio me u daljem procesu.

Morala sam mnogo da istražujem. Nikada nisam bila na Antarktiku, ali poznajem ljude koji jesu, pa sam ih detaljno ispitala. Čitala sam knjige i blogove koje su pisali naučnici na Antarktiku i mnogo sam sati provela gledajući snimke pingvina na Jutjubu. Išla sam u zoološki vrt u Torkiju (koji je nažalost zatvoren) i upoznala pingvina po imenu Jojo i njegove drugare. Tamošnji zaposleni su mi dali brojne informacije kako se uzgaja mali pingvin.

A potom sam istražila i život u Britaniji četrdesetih godina prošlog veka. Sećam se anegdota koje mi je pričala majka (primera radi, kako su evakuisali njenu školu, kako je putovala mlekarskom zapregom i kako je videla italijanske ratne zarobljenike da rade u polju). Uz to sam čitala knjige o ratu i posetila lokalni starački dom, gde su štićenici sa mnom rado podelili brojne uspomene. Čak sam hvatala beleške iz nekih televizijskih emisija!

Da li je treći roman u pripremi...?

Da, ali trenutno ne smem ništa da vam kažem. Samo ću reći da naporno radim!