Razgovor sa Tes Geritsen
Znajući koliko ljudi voli trilere Tes Geritsen, redakcija sajta Dead Good zatražila je od svojih posetilaca da pošalju svoja pitanja za autorku. Primili su gomilu njih, a ovo je izbor onih koja su se redakciji najviše dopala.
Koja od vaših knjiga vam najviše znači i zašto?
Knjiga koju smatram svojim najtežim projektom, i jedna od onih kojom se najviše ponosim jeste „Gravity“. Bavi se tako izazovnim temom (svemirskim programom) i toliko je van moje oblasti znanja da su me teškoće gotovo savladale. Istraživanje za roman je potrajalo mesecima, putovala sam u objekte Nase, i imala desetine razgovora sa inženjerima i lekarima specijalizovanim za svemirska putovanja. Kad sam završila priču, osetila sam da sam postigla ono što sam želela: da napišem roman čija se radnja odvija u svemiru, a da je realističan i uverljiv.
Šta vas inspiriše da pišete?
Kao dete sam bila pasionirani čitalac i uvek sam imala neku knjigu u rukama. Naročito sam volela detektivski serijal o Nensi Dru, jer je junakinja bila sjajan uzor za devojke. Nadahnuta tim knjigama, želela sam da pišem svoje priče i kada mi je bilo sedam godina, rekla sam ocu da želim da budem pisac. Odgovorio mi je da se time ne zarađuje za život i umesto toga me je usmerio na nauku. Postala sam doktor medicine, ali me ta ljubav prema pripovedanju nikada nije napustila tako da mi nije bilo teško da se vratim pisanju godinama kasnije kad sam bila na porodiljskom bolovanju.
Postoji li nešto što bi promenili kod televizijske serije „Ricoli i Ajls“? Da li ste odgledali svaku epizodu ili izbegavate da gledate seriju?
Gledala sam epizode jer sam želela da vidim avanture televizijske Džejn i televizijske More, premda postoje razlike u odnosu na knjigu. Ako postoji nešto što bih promenila u vezi sa serijom to je da bi Mora imala istu majku serijskog ubicu kakvu ima u knjigama. Ta majka (Almatea) čini veliki deo Morine mračne ličnosti i tera je da preispita razloge zbog kojih se bavi forenzičkom patologijom. Volim mračnu crtu koju ima Mora iz knjiga.
Da li mislite da likovi u TV seriji verno odražavaju zamisao kakvu ste o njima imali tokom pisanja knjiga. Da li su bolji ili lošiji od nje?
U seriji je dobro što se naglašava tema ženskog prijateljstva i profesionalizma. To je zapravo bilo tačno ono što su producenti tražili – dva ženska lika koji veruju jedna drugoj i zauzimaju se jedna za drugu, čak i onda kada se ne slažu. Serija unosi i poželjni humor u priču. Knjige su mnogo mračnije i manje glamurozne, a to verovatno ne funkcioniše dobro na televiziji.
Kako razvijate zaplet i likove? Da li prvo smislite zaplet, a zatim nastavite sa razvijanjem likova ili počnete od likova i njihovog ponašanja koji zatim vode priču dalje ili...?
Obično ne znam kuda će me zaplet odvesti. Znam koji problem otvara priču, i nešto malo o mojim likovima. Sve dobija svoj oblik tokom narednih meseci u kojima pišem. „Die Again“, na primer, bio je inspirisan zastrašujućim safarijem koji sam iskusila pre nekoliko godina. Znala sam da želim da pišem o safariju koji pođe naopako, pa sam započela priču sa sedam turista iz svih delova sveta. Nisam dobro poznavala njihove ličnosti, i znala sam samo da će fokus biti na jednom paru čija je veza u krizi i da će stvari postati još gore. Nisam tačno znala šta će sve ovi turisti doživeti, ali sam znala da će biti zarobljeni u divljini i da će početi da umiru. Razvoj događaja je i mene samu iznenadio.
Da li čitate druge autore trilera, i ako je tako, koliko to utiče na vaš rad?
Oduvek čitam trilere, čak i kada radim na mojim knjigama, jer volim da vidim šta drugi pisci rade. Ali za svoje knjige se oslanjam na sopstvenu inspiraciju.
Zašto ste odlučili da u svojim trilerima imate dve junakinje?
To nije bila stvar odluke već se desilo samo od sebe. Džejn Ricoli se pojavljuje u romanu „Hirurg“, kao sporedan lik koji je kasnije u knjizi trebalo da umre. Ali vezala sam se za nju dok sam pisala priču, i kada je došlo vreme, jednostavno je nisam mogla ubiti. Preživela je da bi bila glavna junakinja naredne knjige, „The Apprentice“. U tom romanu, predstavila sam sporedan lik po imenu Mora Ajls, koja je bila jedva nešto više od statiste. Ali jako me je zainteresovalo ko je ona, i zato što je bila tako tajanstvena, postala je glavni lik naredne knjige, „Grešnik“. Iznenada sam dobila serijal sa dve junakinje koji nikada nisam planirala, već se jednostavno razvio sam od sebe.
Ko je bio uzor za dve jake žene u vašim knjigama?
Džejn veoma liči na policajku koju sam srela – čvrsta, pametna, spremna da se suprotstavi momcima. Mora umnogome predstavlja mene, moju veru u nauku i logiku, i uvek traga za objašnjenjem.
Da li postoji nešto o čemu izbegavate da pišete, što vam je previše grozno ili strašno?
Pišem o onome što moji likovi vide, i pošto se bave ubistvima, naravno da ima groznih scena. I sama sam bila u sobi za autopsiju i da, to nije prijatno. Ali mislim da moji čitaoci žele da budu deo Morinog sveta, a to znači da osete ono što ona vidi i omiriše. Izbegavam scene nasilja. Ne volim da gledam kako ljude muče i ubijaju, i trudim se da ne pišem o tome. Umesto toga vidite ono što se dešava posle, ono što moje istražiteljke vide kada kasnije dođu na mesto zločina.
Da li vam je lako da se „isključite“ kada ne pišete ili dok kupujete namirnice zateknete sebe kako razmišljate o novih 100 načina da se umre?
Veoma mi je teško da se isključim. Uvek razmišljam o pričama na kojima radim ili na nekim potencijalnim zapletima. Uvek razmišljam: „Šta ako?“ i uplašim se!
Da li je nordijski noar uticao na vas na neki način?
Premda sam pročitala dosta takvih trilera, ne mislim da su imali naročit uticaj na moje knjige. Premda pretpostavljam da Maura ima u sebi dosta noara.
Šta trenutno čitate?
Upravo sam završila čitanje knjige pisca iz Mejna, Džerija Bojla „Once Burned“, o nizu požara u gradiću u Mejnu. Volim romane sa radnjom smeštenom u saveznoj državi u kojoj živim.
Koju knjigu biste preporučili svojim obožavaocima i zašto?
Volela bih da sam ja napisala „Pre nego što zaspim“ Stivena Votsona. To je neverovatan triler.
Sada ste profesionalni pisac i pretpostavljam da puno vremena provodite sami dok pišete svoje knjige, umesto da radite kao deo tima. Da li vam uopšte nedostaje posao lekara sa svom dramom koju to uključuje ili sada stavljanje sve te drame u svoje knjige nadoknađuje to?
Volim što sam pisac. Biti lekar podrazumeva neverovatan stres i odgovornosti, i srećna sam što sam dramu ograničila na stranice.
Recite nam zašto volite kad Don Maklin peva „Vincent“.
Ah, da, „Vincent“. To mi je omiljena pesma svih vremena i zapanjujuće kreativno muzičko delo legendarnog muzičara Dona Maklina. Ko je mogao da pretpostavi da će popularni pevač napisati pesmu o agoniji Vinsenta van Goga? Prvu put sam je čula na fakultetu dok sam bila u lošoj vezi. Vinsent je simbolizovao moju nesreću u toj vezi sa dečkom koji me nije poštovao. Čak i kada sam raskinula sa njim, ta pesma bi vratila sav bol toga doba. Godinama kasnije, kada sam se preselila u Mejn, upoznala sam se sa Donom Maklinom, koji živi u mom gradu. Jedne noći, tokom večere u mojoj kući, rekla sam mu koliko volim pesmu „Vincent“. Uzeo je gitaru i otpevao mi je, baš tu, za trpezarijskim stolom. Nebeski osećaj.
Izvor: deadgoodbooks.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: TessGerritsen.jpg: Jacob Gerritsen / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
Koja od vaših knjiga vam najviše znači i zašto?
Knjiga koju smatram svojim najtežim projektom, i jedna od onih kojom se najviše ponosim jeste „Gravity“. Bavi se tako izazovnim temom (svemirskim programom) i toliko je van moje oblasti znanja da su me teškoće gotovo savladale. Istraživanje za roman je potrajalo mesecima, putovala sam u objekte Nase, i imala desetine razgovora sa inženjerima i lekarima specijalizovanim za svemirska putovanja. Kad sam završila priču, osetila sam da sam postigla ono što sam želela: da napišem roman čija se radnja odvija u svemiru, a da je realističan i uverljiv.
Šta vas inspiriše da pišete?
Kao dete sam bila pasionirani čitalac i uvek sam imala neku knjigu u rukama. Naročito sam volela detektivski serijal o Nensi Dru, jer je junakinja bila sjajan uzor za devojke. Nadahnuta tim knjigama, želela sam da pišem svoje priče i kada mi je bilo sedam godina, rekla sam ocu da želim da budem pisac. Odgovorio mi je da se time ne zarađuje za život i umesto toga me je usmerio na nauku. Postala sam doktor medicine, ali me ta ljubav prema pripovedanju nikada nije napustila tako da mi nije bilo teško da se vratim pisanju godinama kasnije kad sam bila na porodiljskom bolovanju.
Postoji li nešto što bi promenili kod televizijske serije „Ricoli i Ajls“? Da li ste odgledali svaku epizodu ili izbegavate da gledate seriju?
Gledala sam epizode jer sam želela da vidim avanture televizijske Džejn i televizijske More, premda postoje razlike u odnosu na knjigu. Ako postoji nešto što bih promenila u vezi sa serijom to je da bi Mora imala istu majku serijskog ubicu kakvu ima u knjigama. Ta majka (Almatea) čini veliki deo Morine mračne ličnosti i tera je da preispita razloge zbog kojih se bavi forenzičkom patologijom. Volim mračnu crtu koju ima Mora iz knjiga.
Da li mislite da likovi u TV seriji verno odražavaju zamisao kakvu ste o njima imali tokom pisanja knjiga. Da li su bolji ili lošiji od nje?
U seriji je dobro što se naglašava tema ženskog prijateljstva i profesionalizma. To je zapravo bilo tačno ono što su producenti tražili – dva ženska lika koji veruju jedna drugoj i zauzimaju se jedna za drugu, čak i onda kada se ne slažu. Serija unosi i poželjni humor u priču. Knjige su mnogo mračnije i manje glamurozne, a to verovatno ne funkcioniše dobro na televiziji.
Kako razvijate zaplet i likove? Da li prvo smislite zaplet, a zatim nastavite sa razvijanjem likova ili počnete od likova i njihovog ponašanja koji zatim vode priču dalje ili...?
Obično ne znam kuda će me zaplet odvesti. Znam koji problem otvara priču, i nešto malo o mojim likovima. Sve dobija svoj oblik tokom narednih meseci u kojima pišem. „Die Again“, na primer, bio je inspirisan zastrašujućim safarijem koji sam iskusila pre nekoliko godina. Znala sam da želim da pišem o safariju koji pođe naopako, pa sam započela priču sa sedam turista iz svih delova sveta. Nisam dobro poznavala njihove ličnosti, i znala sam samo da će fokus biti na jednom paru čija je veza u krizi i da će stvari postati još gore. Nisam tačno znala šta će sve ovi turisti doživeti, ali sam znala da će biti zarobljeni u divljini i da će početi da umiru. Razvoj događaja je i mene samu iznenadio.
Da li čitate druge autore trilera, i ako je tako, koliko to utiče na vaš rad?
Oduvek čitam trilere, čak i kada radim na mojim knjigama, jer volim da vidim šta drugi pisci rade. Ali za svoje knjige se oslanjam na sopstvenu inspiraciju.
Zašto ste odlučili da u svojim trilerima imate dve junakinje?
To nije bila stvar odluke već se desilo samo od sebe. Džejn Ricoli se pojavljuje u romanu „Hirurg“, kao sporedan lik koji je kasnije u knjizi trebalo da umre. Ali vezala sam se za nju dok sam pisala priču, i kada je došlo vreme, jednostavno je nisam mogla ubiti. Preživela je da bi bila glavna junakinja naredne knjige, „The Apprentice“. U tom romanu, predstavila sam sporedan lik po imenu Mora Ajls, koja je bila jedva nešto više od statiste. Ali jako me je zainteresovalo ko je ona, i zato što je bila tako tajanstvena, postala je glavni lik naredne knjige, „Grešnik“. Iznenada sam dobila serijal sa dve junakinje koji nikada nisam planirala, već se jednostavno razvio sam od sebe.
Ko je bio uzor za dve jake žene u vašim knjigama?
Džejn veoma liči na policajku koju sam srela – čvrsta, pametna, spremna da se suprotstavi momcima. Mora umnogome predstavlja mene, moju veru u nauku i logiku, i uvek traga za objašnjenjem.
Da li postoji nešto o čemu izbegavate da pišete, što vam je previše grozno ili strašno?
Pišem o onome što moji likovi vide, i pošto se bave ubistvima, naravno da ima groznih scena. I sama sam bila u sobi za autopsiju i da, to nije prijatno. Ali mislim da moji čitaoci žele da budu deo Morinog sveta, a to znači da osete ono što ona vidi i omiriše. Izbegavam scene nasilja. Ne volim da gledam kako ljude muče i ubijaju, i trudim se da ne pišem o tome. Umesto toga vidite ono što se dešava posle, ono što moje istražiteljke vide kada kasnije dođu na mesto zločina.
Da li vam je lako da se „isključite“ kada ne pišete ili dok kupujete namirnice zateknete sebe kako razmišljate o novih 100 načina da se umre?
Veoma mi je teško da se isključim. Uvek razmišljam o pričama na kojima radim ili na nekim potencijalnim zapletima. Uvek razmišljam: „Šta ako?“ i uplašim se!
Da li je nordijski noar uticao na vas na neki način?
Premda sam pročitala dosta takvih trilera, ne mislim da su imali naročit uticaj na moje knjige. Premda pretpostavljam da Maura ima u sebi dosta noara.
Šta trenutno čitate?
Upravo sam završila čitanje knjige pisca iz Mejna, Džerija Bojla „Once Burned“, o nizu požara u gradiću u Mejnu. Volim romane sa radnjom smeštenom u saveznoj državi u kojoj živim.
Koju knjigu biste preporučili svojim obožavaocima i zašto?
Volela bih da sam ja napisala „Pre nego što zaspim“ Stivena Votsona. To je neverovatan triler.
Sada ste profesionalni pisac i pretpostavljam da puno vremena provodite sami dok pišete svoje knjige, umesto da radite kao deo tima. Da li vam uopšte nedostaje posao lekara sa svom dramom koju to uključuje ili sada stavljanje sve te drame u svoje knjige nadoknađuje to?
Volim što sam pisac. Biti lekar podrazumeva neverovatan stres i odgovornosti, i srećna sam što sam dramu ograničila na stranice.
Recite nam zašto volite kad Don Maklin peva „Vincent“.
Ah, da, „Vincent“. To mi je omiljena pesma svih vremena i zapanjujuće kreativno muzičko delo legendarnog muzičara Dona Maklina. Ko je mogao da pretpostavi da će popularni pevač napisati pesmu o agoniji Vinsenta van Goga? Prvu put sam je čula na fakultetu dok sam bila u lošoj vezi. Vinsent je simbolizovao moju nesreću u toj vezi sa dečkom koji me nije poštovao. Čak i kada sam raskinula sa njim, ta pesma bi vratila sav bol toga doba. Godinama kasnije, kada sam se preselila u Mejn, upoznala sam se sa Donom Maklinom, koji živi u mom gradu. Jedne noći, tokom večere u mojoj kući, rekla sam mu koliko volim pesmu „Vincent“. Uzeo je gitaru i otpevao mi je, baš tu, za trpezarijskim stolom. Nebeski osećaj.
Izvor: deadgoodbooks.co.uk
Prevod: Vladimir Martinović
Foto: TessGerritsen.jpg: Jacob Gerritsen / CC BY-SA 3.0 / Wikimedia commons
Autor: Tes Geritsen
