Reč više sa Dejanom Stojiljkovićem o novom romanu
Nakon romana ,,Konstantinovo raskršće“, ,,Duge noći i crne zastave“, ,,Kainov ožiljak“, koji su ga nesumnjivo svrstali među najznačajnija imena savremene srpske proze, Dejan Stojiljković se oglasio romanom ,,Olujni bedem“ (IK Laguna), koji je nastavak priče o vitezovima Reda Zmaja, o usponu i padu srpske srednjovekovne države, o opsadi Niša i bici na Pločniku. Roman je nedavno predstavljen srpskoj čitalačkoj javnosti. Pažnju je privukla i trilogija ,,Nemanjići“ koju naš sagovornik potpisuje zajedno sa svojim kolegom Vladimirom Kecmanovićem.
Knjige Dejana Stojiljkovića prevođene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, ruski... Tako je „Konstantinovo raskršće“ dosad imalo skoro 30 izdanja i dobilo nagradu „Miloš Crnjanski“, ostali romani, „Duge noći i crne zastave“, „Kainov ožiljak“ i „Olujni bedem“ su, takođe, bestseleri, s tim u vezi, dobio je tri „Zlatna hit-libera“ RTS-a što je pošlo za rukom malom broju domaćih pisaca. Prva pozorišna predstava „Konstantin“ osvojila je dve Sterijine nagrade, a uskoro će po motivima njegove prve knjige „Leva strana druma“ biti snimana pilot-epizoda serije.
Knjige Dejana Stojiljkovića prevođene su na engleski, francuski, grčki, italijanski, ruski... Tako je „Konstantinovo raskršće“ dosad imalo skoro 30 izdanja i dobilo nagradu „Miloš Crnjanski“, ostali romani, „Duge noći i crne zastave“, „Kainov ožiljak“ i „Olujni bedem“ su, takođe, bestseleri, s tim u vezi, dobio je tri „Zlatna hit-libera“ RTS-a što je pošlo za rukom malom broju domaćih pisaca. Prva pozorišna predstava „Konstantin“ osvojila je dve Sterijine nagrade, a uskoro će po motivima njegove prve knjige „Leva strana druma“ biti snimana pilot-epizoda serije.
Vašom poslednjom knjigom, romanom ,,Olujni bedem“ pokazali ste još jednom da je za Vas istorija neiscrpna književna inspiracija. Pojasnite nam u čemu Vi kao pisac vidite magiju istorije koja Vas potiče na pisanje?
Istorija je inspirativna jer zanimljive događaje i žive likove ne može izmisliti nijedan pisac. Henri Osmi i njegove žene, Cezar i Brut, Aleksandar i njegova velika vojska, Dušan Silni kod Velbužda, Napoleon kod Vaterloa, Britanci kod Dankerka, Aleksandar i Draga, Tito i Jovanka, Sloba i Mira. Sve su to potencijalni događaji i junaci nekih velikih romana.
Koju simboliku nosi naslov Vašeg najnovijeg romana ,,Olujni bedem“?
Oluja koja dolazi je u stvari velika vojska sa istoka, moćna osmanska ordija koju predvodi sultan Murat lično, bedemi su bedemi niške tvrđave, ali ne samo nje, jer se na tim bedemima branila Evropa. Bedem je, u ovom konkretnom slučaju, ceo srpski narod koji je u tu odbranu uložio sve, kosti, krv i suze uzidani su u te bedeme o koje se više od sto godina razbijao azijatski osvajački talas. Na kraju, nas je ta ista Evropa izdala, kao što se to desilo mnogo puta u istoriji.
Recite nam nešto bliže o sadržaju romana…
U pitanju je nastavak romana „Duge noći i crne zastave“, koji se nadovezuje na događaje opisane u njemu, prije svega bitku za Pirot 1386. godine. Nakon pada Pirota, Murat odlučuje da napadne najmoćniju tvrđavu u Srbiji, a to je grad Niš. Sluteći da zapovednik grada Niša, kefalija Nenada, nije dovoljno sposoban da odbrani grad, knez Lazar šalje kao ispomoć Milana Toplicu i njegove momke. Bitka počinje i opsada grada traje 25 dana, a nakon nje sledi bitka na Pločniku.
Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem pišete o Nemanjićima. Dokle ste stigli na tom planu i u kojoj meri je ovo bio izazov za Vas?
Trilogija Nemanjići ispunila je očekivanja čitalaca i lepo je primljena kako među starijom tako i među mlađom generacijom. Vladi Kecmanoviću i meni bila je želja da tim knjigama uđemo u narod i mislim da smo u tome uspeli. Ta priča još nije završena i očekujem da se Nemanjićima bavim bar još deset godina. Ovih dana planiramo trilogiju o Svetom Savi.
Kako se odnosite prema savremenim temama? Okupira li Vas neka posebno?
Već sam pisao o savremenim temama, prvo u svojoj prvoj knjizi „Leva strana druma“, nakon toga u drugim pripovetkama, imam i neke drame koje obrađuju savremeni trenutak. Generalno, kad se „umorim“ od istorije, svakako ću se posvetiti savremenim temama jer imam šta da kažem na tu temu. Planiram jedan roman o serijskom ubici, u maniru Ju Nesbea i serija kakva je „Pravi detektiv“, a imam ideju da napišem jednu beogradsku mafijašku sagu, nešto kao srpske „Sopranove“.
Da li je lakše pisati na istorijske teme, nego na savremene?
S jedne strane jeste, jer te ne opterećuje aktuelni trenutak u smislu vazda dosadne i prozaične dnevne politike, a s druge strane nije, jer je potrebno da se oživi epoha a to zahteva velike pripreme, dosta čitanja stručne literature i istorijske građe. Istorijski roman je na srpskoj književnoj sceni redak baš zbog toga što je to teška disciplina.
Koliko bi za Vas kao pisca stvari išle drugačije da umesto u Nišu živite u ,,krugu dvojke“ u Beogradu?
Kultura je centralizovana odavno, nema tu šta da se novo kaže. Svi putevi vode u Beograd. Na rubu smo toga da postane nekakav grad – država gde će sve što se događa van njega biti nebitno i marginalno. Svi izdavači su prestonici, producentske kuće, mediji. Tako stoje stvari i to nije slučaj samo sa Srbijom. Ono što ljudi u vlasti ne shvataju jeste da nema jakog Beograda bez jake „unutrašnjosti“, da upotrebim taj meni mrski termin.
Niš je zastupljen u gotovo svim Vašim romanima. Hoćete li tim putem dalje, hoćete li kao pisac produbljivati tu relaciju sa svojim gradom, hoćete li mu podariti neku novu ,,Na Drini ćupriju“?
Nemam ja šta da produbljujem relaciju sa svojim gradom, ja sam u Nišu rođen, moja je porodica odatle, beli orao moje porodice, Stojiljko, po kome smo dobili ime, rođen je na samo par kilometara od Niša. Tu relaciju treba da produbljuju oni koji ne osećaju da pripadaju ovde ili im je to iz određenog razloga važno. Ja, kao rođeni Nišlija, ne razmišljam na taj način. Pripadam ovom gradu, ali pripadam pre svega jeziku na kome pišem. A taj jezik je srpski. Samim tim, prvo sam srpski, pa tek onda niški pisac. Što me svakako neće učiniti podobnim da me uzmu u obzir za, recimo, nagradu „Stevan Sremac“, ali niko nije svetac u svom selu, pa ni ja. Nišu sam već posvetio dovoljno svojih dela: „Konstantinovo raskršće“, „Leva strana druma“, „Olujni bedem“... Od mene dosta.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan, Podgorica
Istorija je inspirativna jer zanimljive događaje i žive likove ne može izmisliti nijedan pisac. Henri Osmi i njegove žene, Cezar i Brut, Aleksandar i njegova velika vojska, Dušan Silni kod Velbužda, Napoleon kod Vaterloa, Britanci kod Dankerka, Aleksandar i Draga, Tito i Jovanka, Sloba i Mira. Sve su to potencijalni događaji i junaci nekih velikih romana.
Koju simboliku nosi naslov Vašeg najnovijeg romana ,,Olujni bedem“?
Oluja koja dolazi je u stvari velika vojska sa istoka, moćna osmanska ordija koju predvodi sultan Murat lično, bedemi su bedemi niške tvrđave, ali ne samo nje, jer se na tim bedemima branila Evropa. Bedem je, u ovom konkretnom slučaju, ceo srpski narod koji je u tu odbranu uložio sve, kosti, krv i suze uzidani su u te bedeme o koje se više od sto godina razbijao azijatski osvajački talas. Na kraju, nas je ta ista Evropa izdala, kao što se to desilo mnogo puta u istoriji.
Recite nam nešto bliže o sadržaju romana…
U pitanju je nastavak romana „Duge noći i crne zastave“, koji se nadovezuje na događaje opisane u njemu, prije svega bitku za Pirot 1386. godine. Nakon pada Pirota, Murat odlučuje da napadne najmoćniju tvrđavu u Srbiji, a to je grad Niš. Sluteći da zapovednik grada Niša, kefalija Nenada, nije dovoljno sposoban da odbrani grad, knez Lazar šalje kao ispomoć Milana Toplicu i njegove momke. Bitka počinje i opsada grada traje 25 dana, a nakon nje sledi bitka na Pločniku.
Zajedno sa Vladimirom Kecmanovićem pišete o Nemanjićima. Dokle ste stigli na tom planu i u kojoj meri je ovo bio izazov za Vas?
Trilogija Nemanjići ispunila je očekivanja čitalaca i lepo je primljena kako među starijom tako i među mlađom generacijom. Vladi Kecmanoviću i meni bila je želja da tim knjigama uđemo u narod i mislim da smo u tome uspeli. Ta priča još nije završena i očekujem da se Nemanjićima bavim bar još deset godina. Ovih dana planiramo trilogiju o Svetom Savi.
Kako se odnosite prema savremenim temama? Okupira li Vas neka posebno?
Već sam pisao o savremenim temama, prvo u svojoj prvoj knjizi „Leva strana druma“, nakon toga u drugim pripovetkama, imam i neke drame koje obrađuju savremeni trenutak. Generalno, kad se „umorim“ od istorije, svakako ću se posvetiti savremenim temama jer imam šta da kažem na tu temu. Planiram jedan roman o serijskom ubici, u maniru Ju Nesbea i serija kakva je „Pravi detektiv“, a imam ideju da napišem jednu beogradsku mafijašku sagu, nešto kao srpske „Sopranove“.
Da li je lakše pisati na istorijske teme, nego na savremene?
S jedne strane jeste, jer te ne opterećuje aktuelni trenutak u smislu vazda dosadne i prozaične dnevne politike, a s druge strane nije, jer je potrebno da se oživi epoha a to zahteva velike pripreme, dosta čitanja stručne literature i istorijske građe. Istorijski roman je na srpskoj književnoj sceni redak baš zbog toga što je to teška disciplina.
Koliko bi za Vas kao pisca stvari išle drugačije da umesto u Nišu živite u ,,krugu dvojke“ u Beogradu?
Kultura je centralizovana odavno, nema tu šta da se novo kaže. Svi putevi vode u Beograd. Na rubu smo toga da postane nekakav grad – država gde će sve što se događa van njega biti nebitno i marginalno. Svi izdavači su prestonici, producentske kuće, mediji. Tako stoje stvari i to nije slučaj samo sa Srbijom. Ono što ljudi u vlasti ne shvataju jeste da nema jakog Beograda bez jake „unutrašnjosti“, da upotrebim taj meni mrski termin.
Niš je zastupljen u gotovo svim Vašim romanima. Hoćete li tim putem dalje, hoćete li kao pisac produbljivati tu relaciju sa svojim gradom, hoćete li mu podariti neku novu ,,Na Drini ćupriju“?
Nemam ja šta da produbljujem relaciju sa svojim gradom, ja sam u Nišu rođen, moja je porodica odatle, beli orao moje porodice, Stojiljko, po kome smo dobili ime, rođen je na samo par kilometara od Niša. Tu relaciju treba da produbljuju oni koji ne osećaju da pripadaju ovde ili im je to iz određenog razloga važno. Ja, kao rođeni Nišlija, ne razmišljam na taj način. Pripadam ovom gradu, ali pripadam pre svega jeziku na kome pišem. A taj jezik je srpski. Samim tim, prvo sam srpski, pa tek onda niški pisac. Što me svakako neće učiniti podobnim da me uzmu u obzir za, recimo, nagradu „Stevan Sremac“, ali niko nije svetac u svom selu, pa ni ja. Nišu sam već posvetio dovoljno svojih dela: „Konstantinovo raskršće“, „Leva strana druma“, „Olujni bedem“... Od mene dosta.
Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Dan, Podgorica
Autor: Dejan Stojiljković
