Robert Mesi o Katarini Velikoj: „Prvo je čitala a onda je i vladala“
Kako je nemačka princeza iz porodice koja je pripadala sitnom plemstvu, postala carica i zaslužila hvalu od Voltera, Monteskjea, Didroa i drugih divova prosvetiteljskog pokreta? U knjizi „Katarina Velika: Portret žene“, Robert Mesi nam kroz priču o ženi koja je vladala Rusijom trideset četiri godine, nudi odgovore na to pitanje.
I kako je na kraju nemačka tinejdžerka postala carica Rusije?
„To je ono zbog čega je ova priča toliko uzbudljiva“, kaže Mesi Skotu Sajmonu iz NlR-a. Carica Elizabeta, ćerka Petra Velikog, nije mogla da ima decu. Njen nećak, koji će postati Petar III, odgajan je u Nemačkoj, pa se Elizabeta obratila njegovoj dalekoj rođaci, mladoj Nemici Katarini, kako bi se udala za Petra, objašnjava Mesi.
Brak je bio sve sem srećnog. „Blago rečeno, Petar je bio veoma čudan čovek“, priča Mesi. „I u kasnoj adolescenciji je bio detinjast, a ostao je čudan ceo svoj život“.
Petar se stalno igrao svojim igračkama vojnika i nije ga posebno interesovala njegova žena. „Bilo mu je drago što ju je upoznao jer je bila Nemica i on je bio Nemac“, objašnjava Mesi. „Ali ga nije nimalo privlačila u romantičnom i seksualnom smislu.“
Katarina je skoro dve decenije živela u ovom nesrećnom braku pre nego što je postala carica. Njen muž na nju nije obraćao pažnju i bila je pod stalnim pritiskom carice da rodi naslednika krune. Počela je da čita kako bi pobegla od svega.
„Bila je bistro dete. Govorila je francuski i nemački i naučila je ruski“, kaže Mesi. „Počela je da čita dela velikih filozofa francuskog prosvetiteljstva. I na taj način je razvila svoju filozofiju vladanja.“
Tom „benevolentnom despotizmu“ (kako ga je Volter nazvao) udahnuće život tek posle ubistva Petra u atentatu 1762. kada je i postala carica. U tom prevratu je Katarina upoznala jednog od svojih mnogih ljubavnika, Grigorija Potemkina, mladog konjičkog oficira, koji je bio 10 godina mlađi od nje.
„On se pridružio njenom krugu poznanika“, kaže Mesi. „Bio je veoma, veoma oštrouman... krupan i snažan čovek. Duboko ga je zanimala teologija i muzika... i imao je sposobnost da imitira ljude. Na Katarinin zahtev ju je imitirao, na impresivan način govoreći ruski sa nemačkim akcentom, što je izuzetno zabavljalo caricu.
„Njihova romansa, i čitav njihov odnos je bio izuzetno strastven“, priča Mesi. Od mnogih njihovih pisama koje su uvrštene u knjigu „stranice kao da gore same od sebe“, kaže on.
Ali strast nije potrajala. Počeli su da se svađaju i njihov odnos se raspao. „Došli su do dogovora... prestali su da žive zajedno“, objašnjava Mesi. „On je otišao na jug i pokorio celu obalu Crnog mora u slavu Rusije. Postao je njen guvernator. I dalje su se voleli, ali na distanci. I oboje su imali druge partnere.“
Mesi se na kraju knjige ispoveda da će mu nedostajati društvo Katarine Velike ‒ male devojčice sa velikim snovima, frustrirane mlade žene zarobljene u nesrećnom braku i, najzad, moćne carice koja je uživala u mlađim muškarcima, koji su joj pomagali da zaboravi da stari“.
„Ceo njen život je potpuno fascinantan“, kaže Mesi. „Imam četiri ćerke... Mislim da je Katarinin život gotovo udžbenik za žene... Išla je dalje uprkos trenucima očaja. Ona je uzor. Ona je pobedila... Mislim da je to posebno uzbudljivo i na određeni način ohrabrujuće“.
Izvor: npr.org
Prevod: Ana Jakovljević
„To je ono zbog čega je ova priča toliko uzbudljiva“, kaže Mesi Skotu Sajmonu iz NlR-a. Carica Elizabeta, ćerka Petra Velikog, nije mogla da ima decu. Njen nećak, koji će postati Petar III, odgajan je u Nemačkoj, pa se Elizabeta obratila njegovoj dalekoj rođaci, mladoj Nemici Katarini, kako bi se udala za Petra, objašnjava Mesi.
Brak je bio sve sem srećnog. „Blago rečeno, Petar je bio veoma čudan čovek“, priča Mesi. „I u kasnoj adolescenciji je bio detinjast, a ostao je čudan ceo svoj život“.
Petar se stalno igrao svojim igračkama vojnika i nije ga posebno interesovala njegova žena. „Bilo mu je drago što ju je upoznao jer je bila Nemica i on je bio Nemac“, objašnjava Mesi. „Ali ga nije nimalo privlačila u romantičnom i seksualnom smislu.“
Katarina je skoro dve decenije živela u ovom nesrećnom braku pre nego što je postala carica. Njen muž na nju nije obraćao pažnju i bila je pod stalnim pritiskom carice da rodi naslednika krune. Počela je da čita kako bi pobegla od svega.
„Bila je bistro dete. Govorila je francuski i nemački i naučila je ruski“, kaže Mesi. „Počela je da čita dela velikih filozofa francuskog prosvetiteljstva. I na taj način je razvila svoju filozofiju vladanja.“
Tom „benevolentnom despotizmu“ (kako ga je Volter nazvao) udahnuće život tek posle ubistva Petra u atentatu 1762. kada je i postala carica. U tom prevratu je Katarina upoznala jednog od svojih mnogih ljubavnika, Grigorija Potemkina, mladog konjičkog oficira, koji je bio 10 godina mlađi od nje.
„On se pridružio njenom krugu poznanika“, kaže Mesi. „Bio je veoma, veoma oštrouman... krupan i snažan čovek. Duboko ga je zanimala teologija i muzika... i imao je sposobnost da imitira ljude. Na Katarinin zahtev ju je imitirao, na impresivan način govoreći ruski sa nemačkim akcentom, što je izuzetno zabavljalo caricu.
„Njihova romansa, i čitav njihov odnos je bio izuzetno strastven“, priča Mesi. Od mnogih njihovih pisama koje su uvrštene u knjigu „stranice kao da gore same od sebe“, kaže on.
Ali strast nije potrajala. Počeli su da se svađaju i njihov odnos se raspao. „Došli su do dogovora... prestali su da žive zajedno“, objašnjava Mesi. „On je otišao na jug i pokorio celu obalu Crnog mora u slavu Rusije. Postao je njen guvernator. I dalje su se voleli, ali na distanci. I oboje su imali druge partnere.“
Mesi se na kraju knjige ispoveda da će mu nedostajati društvo Katarine Velike ‒ male devojčice sa velikim snovima, frustrirane mlade žene zarobljene u nesrećnom braku i, najzad, moćne carice koja je uživala u mlađim muškarcima, koji su joj pomagali da zaboravi da stari“.
„Ceo njen život je potpuno fascinantan“, kaže Mesi. „Imam četiri ćerke... Mislim da je Katarinin život gotovo udžbenik za žene... Išla je dalje uprkos trenucima očaja. Ona je uzor. Ona je pobedila... Mislim da je to posebno uzbudljivo i na određeni način ohrabrujuće“.
Izvor: npr.org
Prevod: Ana Jakovljević
