Roman „Oblik vode“ je mnogo, mnogo više od istoimenog filma
Većina knjiga zasnovanih na filmovima uglavnom sadrže nešto malo više od onoga što publika može da vidi na ekranu. Ali roman koji prati film Giljerma del Toroa, „Oblik vode“, nije samo puka adaptacija. Knjiga i film, na kojima je kao koautor radio Danijel Kraus, pričaju istu priču, o nemoj ženi koja se zaljubljuje u zarobljeno i takođe nemo stvorenje, ali na dva vrlo različita načina.
Ideja za „Oblik vode“ nastala je na jednom teniskom terenu u Ajovi. Tamo se zatekao, tada petnaestogodišnji Danijel Kraus kada mu je, kako se dobro seća, na pamet pala ideja o stvorenju zatvorenom u laboratoriji i domaru koji pokušava da ga oslobodi.
Kraus je godinama razmišljao o toj ideji, poigravao se sa njom, ali nikada nije zaokružio priču, sve do tog doručka sa Giljermom del Torom u Torontu. Tada već uspešan pisac, Kraus je dobio ponudu da napiše knjigu pod nazivom „Trollhunters“, u saradnji sa rediteljem „Panovog lavirinta“ – i tokom jednog od tih sastanaka, Krausova ideja je započela svoj put do realizacije u dva pravca – „Oblik vode“ je pretočen u film i vrlo neobičan roman.
„Ne sećam se tačno kako smo došli do toga, ali Del Toro me je pitao na čemu radim i iz nekog razloga pomenuo sam tu ideju“, izjavio je Kraus. „Rekao sam da se poigravam tom idejom, koja mi je odavno pala na pamet o čudnim stvorovima u laboratoriji, i njemu je odmah sinulo.“
Kraus, pomalo postiđen što je ovu tajnu iz detinjstva podelio sa čuvenim rediteljem, uporno je pokušavao da razgovor vrati na „Trollhunterse“, ali del Toro nije hteo ni da čuje. „Rekao sam: ’Žao mi je što sam to pomenuo, hajde da se vratimo na ’Trollhunterse’“, na šta će on: ’Ne, ne, ne, ne, ne, hajde da razgovaramo o ovome’“, kaže Kraus. „I tako smo nastavili da pričamo o tome i on je izneo tu vrlo jednostavnu, osnovnu ideju već tada. Nekoliko minuta pošto je saznao za to rekao je: ’Ovo je moj sledeći film’.“
Ali nije bio. Del Toro je snimio „Grimizni vrh“ („Crimson Peak“), i Kraus je mislio da je ta priča završena. Međutim, rediteljev entuzijazam je podstakao Krausa da se posveti svojoj ideji i razvije je u roman. Nije imao pojma da i Del Toro radi na scenariju. Konačno, zajedno su odlučili da žele da ispričaju ovu priču, svaki na svoj način: Del Toro će snimiti film, a Kraus će napisati knjigu.
„Ništa od onoga što je on zamislio nije remetilo moje planove“, izjavio je Kraus koji sa Del Torom deli zasluge. „Tako da sam ja i dalje imao mogućnost da nastavim da radim ono što sam planirao i o čemu sam razmišljao za sebe, i sve se to savršeno uklopilo u priču koju je on zamislio. Uspeo sam da njegovu priču proširim kako bi izražavala sve ono što sam ja želeo da postignem.“
Dok je svako od njih radio na svom projektu, Del Toro i Kraus su se redovno čuli telefonom i razmenjivali mejlove. Međutim, u jednom trenutku, došli su do tačke u kojoj Kraus nije više želeo da zna ništa o Del Torovom filmu. Ništa o umetničkom konceptu, mestu snimanja, ništa. Znao je osnovnu nit priče, znao je šta želi da promeni i ulepša, i dvojica umetnika su se složili da će svaka priča biti za sebe.
„Priče su pratile jedna drugu, pa opet su mogle i da se razlikuju. Ali, moram da kažem da se ne razlikuju mnogo“, rekao je Kraus. „Prvenstveno zato što mi se toliko dopalo ono što je on dodao u priču. Dakle, postoje neke razlike. Ima nekih potpuno drugačijih likova i stvari koje se mnogo razlikuju. Mislim da je to daleko od adaptacije filma. Mi smo radili istovremeno, ali nisam želeo da znam šta je on sve dodao. Želeli smo da obe priče mogu da postoje za sebe.“
Dok je u Del Torovom filmu lik koji tumači Majkl Šenon, Striklend, glavni negativac, u Krausovoj verziji priče je drugi glavni lik uz junakinju, Elajzu (u filmu ta uloga je pripala glumici Seli Hokins). Knjiga, takođe, opširnije govori o Striklendovoj ženi, koja u filmu nema mnogo pojavljivanja; knjiga nudi mitologiju stvorenja, čega gotovo da nema u filmu; takođe, dublje zadire u umove glavnih likova, od kojih nijedno ne govori. U svakom slučaju, roman konačno završava priču koja se začela u umu petnaestogodišnjeg Krausa na teniskom terenu u Ajovi.
„Iako se nismo poznavali i iako su nas razdvajali prostor i različiti jezici, čini se kao da smo [Giljermo i ja] komunicirali preko filmova koje smo gledali“, kaže Kraus. „Obojica smo gledali ’Stvorenje iz crne lagune’ („Creature from the Black Lagoon“) i druge horore. On ih je gledao u jednom malom bioskopu u Meksiku, ja sam ih gledao u kasne noćne sate na teveu u Ajovi. Ali obojici su nam se motale iste ideje u glavi. I bio je potreban samo taj slučajan susret u restoranu u Torontu da shvatimo da smo mislili i osećali iste stvari dok smo gledali te filmove i razmišljali o tim pričama. Bio je to zaista čaroban trenutak.“
Izvor: io9.gizmodo.com
Prevod: Maja Horvat
Ideja za „Oblik vode“ nastala je na jednom teniskom terenu u Ajovi. Tamo se zatekao, tada petnaestogodišnji Danijel Kraus kada mu je, kako se dobro seća, na pamet pala ideja o stvorenju zatvorenom u laboratoriji i domaru koji pokušava da ga oslobodi.
Kraus je godinama razmišljao o toj ideji, poigravao se sa njom, ali nikada nije zaokružio priču, sve do tog doručka sa Giljermom del Torom u Torontu. Tada već uspešan pisac, Kraus je dobio ponudu da napiše knjigu pod nazivom „Trollhunters“, u saradnji sa rediteljem „Panovog lavirinta“ – i tokom jednog od tih sastanaka, Krausova ideja je započela svoj put do realizacije u dva pravca – „Oblik vode“ je pretočen u film i vrlo neobičan roman.
„Ne sećam se tačno kako smo došli do toga, ali Del Toro me je pitao na čemu radim i iz nekog razloga pomenuo sam tu ideju“, izjavio je Kraus. „Rekao sam da se poigravam tom idejom, koja mi je odavno pala na pamet o čudnim stvorovima u laboratoriji, i njemu je odmah sinulo.“
Kraus, pomalo postiđen što je ovu tajnu iz detinjstva podelio sa čuvenim rediteljem, uporno je pokušavao da razgovor vrati na „Trollhunterse“, ali del Toro nije hteo ni da čuje. „Rekao sam: ’Žao mi je što sam to pomenuo, hajde da se vratimo na ’Trollhunterse’“, na šta će on: ’Ne, ne, ne, ne, ne, hajde da razgovaramo o ovome’“, kaže Kraus. „I tako smo nastavili da pričamo o tome i on je izneo tu vrlo jednostavnu, osnovnu ideju već tada. Nekoliko minuta pošto je saznao za to rekao je: ’Ovo je moj sledeći film’.“
Ali nije bio. Del Toro je snimio „Grimizni vrh“ („Crimson Peak“), i Kraus je mislio da je ta priča završena. Međutim, rediteljev entuzijazam je podstakao Krausa da se posveti svojoj ideji i razvije je u roman. Nije imao pojma da i Del Toro radi na scenariju. Konačno, zajedno su odlučili da žele da ispričaju ovu priču, svaki na svoj način: Del Toro će snimiti film, a Kraus će napisati knjigu.
„Ništa od onoga što je on zamislio nije remetilo moje planove“, izjavio je Kraus koji sa Del Torom deli zasluge. „Tako da sam ja i dalje imao mogućnost da nastavim da radim ono što sam planirao i o čemu sam razmišljao za sebe, i sve se to savršeno uklopilo u priču koju je on zamislio. Uspeo sam da njegovu priču proširim kako bi izražavala sve ono što sam ja želeo da postignem.“
Dok je svako od njih radio na svom projektu, Del Toro i Kraus su se redovno čuli telefonom i razmenjivali mejlove. Međutim, u jednom trenutku, došli su do tačke u kojoj Kraus nije više želeo da zna ništa o Del Torovom filmu. Ništa o umetničkom konceptu, mestu snimanja, ništa. Znao je osnovnu nit priče, znao je šta želi da promeni i ulepša, i dvojica umetnika su se složili da će svaka priča biti za sebe.
„Priče su pratile jedna drugu, pa opet su mogle i da se razlikuju. Ali, moram da kažem da se ne razlikuju mnogo“, rekao je Kraus. „Prvenstveno zato što mi se toliko dopalo ono što je on dodao u priču. Dakle, postoje neke razlike. Ima nekih potpuno drugačijih likova i stvari koje se mnogo razlikuju. Mislim da je to daleko od adaptacije filma. Mi smo radili istovremeno, ali nisam želeo da znam šta je on sve dodao. Želeli smo da obe priče mogu da postoje za sebe.“
Dok je u Del Torovom filmu lik koji tumači Majkl Šenon, Striklend, glavni negativac, u Krausovoj verziji priče je drugi glavni lik uz junakinju, Elajzu (u filmu ta uloga je pripala glumici Seli Hokins). Knjiga, takođe, opširnije govori o Striklendovoj ženi, koja u filmu nema mnogo pojavljivanja; knjiga nudi mitologiju stvorenja, čega gotovo da nema u filmu; takođe, dublje zadire u umove glavnih likova, od kojih nijedno ne govori. U svakom slučaju, roman konačno završava priču koja se začela u umu petnaestogodišnjeg Krausa na teniskom terenu u Ajovi.
„Iako se nismo poznavali i iako su nas razdvajali prostor i različiti jezici, čini se kao da smo [Giljermo i ja] komunicirali preko filmova koje smo gledali“, kaže Kraus. „Obojica smo gledali ’Stvorenje iz crne lagune’ („Creature from the Black Lagoon“) i druge horore. On ih je gledao u jednom malom bioskopu u Meksiku, ja sam ih gledao u kasne noćne sate na teveu u Ajovi. Ali obojici su nam se motale iste ideje u glavi. I bio je potreban samo taj slučajan susret u restoranu u Torontu da shvatimo da smo mislili i osećali iste stvari dok smo gledali te filmove i razmišljali o tim pričama. Bio je to zaista čaroban trenutak.“
Izvor: io9.gizmodo.com
Prevod: Maja Horvat
