Rut Milington je istoričarka umetnosti, pisac i likovni kritičar, specijalizovana za modernu i savremenu umetnost. U svojoj prvoj knjizi „Muze“ otkriva ličnosti koje su skrivene iza umetničkih remek-dela, ruši stereotipe o njima i razotkriva važnost njihovog uticaja na istoriju umetnosti. „Svi znamo lice Mona Lize, ali ko je zapravo bila ona ili on (kao što sam otkrila)? Ko su bili muškarci u Hoknijevim suncem obasjanim bazenima? Da li je u Pikasovom životu postojala prava Žena koja plače? To su bila pitanja koja sam postavljala i pokušavala da na njih odgovorim. Moje istraživanje o ovoj temi me je iznenadilo – ovi likovi u ramu su imali daleko aktivniju ulogu nego što su to tradicionalni narativi istorije umetnosti predstavljali. Shvatala sam da je trop muze kao pasivne romantične partnerke, u stvari, mit, konstruisan zarad velikog muškog umetnika. Feministkinja u meni znala je da moram da napišem ’Muze’ i povratim taj termin kako bi postojao istinitiji prikaz istorije umetnosti“, kaže autorka.

U svojoj knjizi osporavate uobičajenu percepciju muza kao pasivnih i nemoćnih figura. Kako su muze zapravo doprinele kreativnom procesu umetnika kroz istoriju?

Tokom istorije muze su inspirisale umetnike, i to na više načina nego što biste mogli da zamislite. Za početak nisu sve muze bile modeli. U stvari, daleko od toga da nemo poziraju, muze su u svoju ulogu donele više od spoljašnje lepote. Neke su tražile status muze, druge su podsticale čitave pokrete; finansirale su umetnike, podržavale ih emotivno i izdržavale finansijski, izazivale ih intelektualno i bile politički saveznici. Njihove uloge su bile ogromne i raznovrsne, ali ja bih ih sve klasifikovala kao saradnice. Važno je napomenuti da su mnoge muze takođe bile umetnice, unoseći kreativnost u poziciju i direktno utičući na stil umetnika – na primer, Klimtove slike žena u ukrasnim haljinama dokazuju trajni uticaj dizajnerke Emili Flege, koja je bila pokretačka snaga iza njegovog karakterističnog stila.

Vaša knjiga istražuje ideju muze na drugačiji način, uključujući izvođače i poznate ličnosti. Kako ste odabrali osobe koje se nalaze u Vašoj knjizi i po kojim kriterijumima ste utvrdili njihov uticaj na istoriju umetnosti?

Istoriju umetnosti definisale su njene muze, tako da sam u jednom trenutku imala dugačku listu, od 60 imena! Mnoge muze o kojima bih volela da pišem nisu završile u knjizi, ali urednica i ja smo se odlučile za njih 30, čije su priče prikazale ulogu muze u jedinstvenom svetlu. Takođe je bilo od suštinskog značaja da budu zastupljene muze različite po rasi, polu i seksualnosti. Cilj knjige je bio da se pojam povrati od stereotipa i proslavi daleko raznovrsniji sastav muza.

Možete li podeliti posebno intrigantnu ili iznenađujuću priču o muzi iz svog istraživanja sa kojom čitaoci možda nisu upoznati?

Često razmišljamo o muzi kao o nemoćnoj figuri koja je prepuštena na milost i nemilost umetniku kome je model, ali slučaj italijanske aristokratkinje Marčese Luise Kasati je sasvim suprotan! Pričalo se da je noću šetala Venecijom sa svojim ljubimcima gepardima, noseći ništa osim krznenog ogrtača, pre nego što bi se vratila kući u svoju raskošnu palatu, sada Muzej Pegi Gugenhajm. Tu je Kasatijeva priređivala legendarne zabave za visoko društvo i umetničku avangardu: Erte, Pablo Pikaso i Žan Kokto su bili među zvanicama. Uprkos ekskluzivnoj listi gostiju, Kasatijeva se starala da uvek bude najlepša među njima, tako što je nosila ekstravagantne kostime: mrežu od dijamanata, haljinu napravljenu od sijalica (od koje je doživela strujni udar) i ukras za glavu od zmija koje se uvijaju. Kao zavodljivu figuru u stilu Meduze, između ostalih, prikazali su je Džejkob Epštajn, Ogustus Džon, Romejn Bruks, Men Rej i Kis van Dongen. Namerno je gajila odnose sa ovim umetnicima kao sredstvo za postizanje svog jedinog cilja u životu: da postane „živo umetničko delo“. Mislim da je uspela u ovoj ambiciji!

Mnogi povezuju ulogu muze sa mladim, privlačnim i ženskim osobama. Na koji način Vaša knjiga osporava ovaj stereotip?

Zaista sam želela da uzdrmam tradicionalne narative: svi znaju da je Sindi Šerman samu sebe uzela za muzu, ali šta je sa Sunilom Guptom? Bilo je važno pokazati da i muškarci mogu biti muze i da ovaj izraz treba koristiti za oba pola. Trećinu knjige čine muške muze, uključujući Džordža Dajera, londonskog provalnika koji je pozirao Frensisu Bejkonu, umetnika Pitera Šlezingera koji je pozirao Dejvidu Hokniju i umetničkog kritičara Lorensa Aloveja koji je pozirao nag svojoj supruzi Silvij Slej tokom 70-ih i 80-ih godina 20. veka.