Našli smo se sa Samuelom kako bismo saznali nešto više o novoj knjizi i šta nam to donosi njegov detektivski duo.

„Anđeo u šumi“ je u mnogim zemljama veliki bestseler – kako je posle tog uspeha izgledalo sesti i napisati drugu knjigu?

Bilo je veoma uzbudljivo vratiti se starim junacima, ali sam osetio i veliki pritisak koji je dolazio ne samo od spoljnog sveta nego i od mene samog. Znao sam da će sve oči biti uprte na novu knjigu i u početku mi je to stvaralo teskobu. Ali nakon izvesnog vremena priča je počela da se razvija u dobrom smeru i tada mi je bilo daleko bolje.

Na šta ste najviše ponosni kada govorite o „Sovi“?

Zapravo, ponosan sam na mnogo toga: zaplet, način na koji su se razvili junaci – naročito pojedini novi. Na primer, jedan junak sa duševnim problemima mi je naročito prirastao za srce. On je toliko preplašen da sve vreme nosi biciklističku kacigu, čak i kada spava. A u ovoj knjizi se pojavljuje još jedan novi junak, haker po imenu Skank, za kojeg verujem da se Miji dopada mnogo više no što je ona spremna da prizna.

U knjizi pronalazimo širok spektar brutalnih detalja i emotivnih scena – kako se osećate kada treba da prenesete sva ta razapeta osećanja?

Nemam poteškoće da opisujem krvave detalje, jer u mojim knjigama nema mnogo eksplicitnog nasilja. Sve se odvija na psihološkom nivou, i u tome uživam. Ali se uvek rastužim kada pišem emotivne delove. Svaki put kada Mija poseti grob svoje sestre, ili kada razmišlja o njenoj smrti, moram da napravim pauzu.

U koje vreme i na kom mestu najbolje pišete?

Najbolje pišem noću, kada ostatak sveta spava. Za mene stvaran svet uvek stoji na putu fiktivnog, tako da kada sam sam sa sobom i kada me niko ne ometa duže vreme, mogu najbolje da se posvetim poslu.

U „Anđelu u šumi“ se pojavljuje ubica koji za sobom ostavlja niz mrtvih devojčica. To je vrlo delikatan i ozbiljan zločin koji Holger Munk i Mija Kriger uspevaju da reše. Morali ste zato da pronađete dostojnog protivnika za drugu knjigu. Da li je bilo teško pronaći pravog ubicu za „Sovu“?

Da, bilo je teško. Veoma poštujem svoje junake. Želim da sve deluje stvarno, stoga sam dugo radio na zapletu i ubici za kog bih stvarno mogao da poverujem da je počinio taj zločin.

I kako ste onda došli na ideju za „Sovu“?

Imao sam operaciju oka i morao sam da ležim na kauču određeno vreme. Gledao sam mnoštvo dokumentarnih filmova, najviše o bizarnim kultovima. Odgledao sam jedan o kultu u Australiji koji se zove „Porodica“ (The Family), kojoj je pripadao i Džulijan Asanž dok je bio dete. Inspirisalo me je da napišem priču o ljudima koji su tokom detinjstva bili deo kulta. Gledano sa strane, „Sova“ je priča o ubistvu mlade žene koja je pronađena u šumi, okružena perjem i svećama. Ako posmatramo detaljnije, to je priča o detetu o kojem roditelji nisu vodili računa.

Šta Vam se najviše dopada kod Vaših protagonista – Holgera Munka i Mije Kriger? Da li oni imaju nešto zajedničko sa Vama?

Za mene oni su skoro kao pravi ljudi i volim da provodim vreme sa njima. Volim kako je Holger fin prema svom okruženju i što možeš da se osloniš na njega kada ti zatreba pomoć. Kod Mije mi se dopada što je toliko pametna – često primećuje stvari koje niko drugi ne može da vidi. Sviđa mi se i što oboje prave greške i mislim da ih upravo ta činjenica čini ljudskim. Verujem da se delić mene nalazi u oba junaka. Holger ima vedar i smiren pristup životu, dok je Mija mnogo mračnija. Lično sam iskusio obe krajnosti i smatram da je upravo to savršena podloga za uverljive junake.

Šta prvo osmislite – zaplet ili junake?

Kada sam započeo pisanje prve knjige, nisam imao ideju za junake, samo zaplet koji mi se dopao, pa se može reći da se sve slučajno uklopilo. Moji glavni junaci Holger Munk i Mija Kriger oživeli su tako da sam poželeo da o njima saznam više, a, srećom po mene, i čitaoci takođe.

Kako su čitaoci reagovali na velike teme kojima se bavite u „Sovi“, kao što su depresija, religija, društvo i kriminal?

Meni nije dovoljno da napišem krimić po principu „ko je počinilac“, već priča mora da ima širi društveni kontekst kako bi bila zanimljiva. Čitaoci reaguju veoma različito, ali većina zaista ceni društvena pitanja i lične probleme sa kojima se junaci bore.

Koliko dugo planirate da radite na serijalu? Da li možemo da očekujemo vedrije dane za Vaše junake, naročito za ćudljivu Miju?

U planu je šest knjiga, a nakon toga ću videti da li je taj projekat zaživeo, jer priče mi neprestano naviru, a junaci postaju sve interesantniji. U ovom trenutku ne vidim kraj serijala. Vedriji dani će svakako doći, makar za Miju Kriger…

Izvor: deadgoodbooks.co.uk
Prevod: Aleksandra Mišić