Santjago Ronkaljolo: Nevini zarobljeni u politici
Peruanski pisac Santjago Ronkaljolo proslavio se 2005. godine svojim romanom „Stid“ a 2006. godine je postao najmlađi pisac koji je ovenčan nagradom Alfaguara za roman „Crveni april“. U ovom izvanrednom romanu o politici, teroru i ljudskoj slabosti, Feliks Čakaltana, pomoćnik javnog tužioca, suočava se sa serijom ubistava koja možda imaju veze sa maoističkom gerilskom grupom „Svetleći put“. Majstorski osmišljen, Čakaltana je u rangu sa ostalim legendarnim nevinim likovima, poput Švejka, Mitija i drugih.
Ronkaljolo je napisao biografiju Abimela Guzmana, osnivača grupe „Svetleći put“, i autor je brojnih knjiga za decu, kratkih priča i drama. Sa njim smo razgovarali u njegovom domu u Barseloni.
Da li je „Crveni april“ politički roman ili triler?
I jedno i drugo, a prvenstveno zavisi od toga ko čita roman. Za čitaoce iz Latinske Amerike politički registar je najvažniji u romanu, a u Evropi ga posmatraju kao triler. Meni se to sviđa. Želeo sam da ova knjiga bude refleskija na temu nasilja u političkom kontekstu.
Čakaltana je neobičan lik.
Pa, on manje-više liči na mene. Radio sam kao borac za ljudska prava u Peruu devedestih godina. I ja sam, kao Čakaltana, bio ta smešna figura koja je sebe videla kao predstavnika reda i zakona. I ja sam prošao isti razvojni put kao i on, postepeno sam shvatao da država i teroristi mogu biti veoma slični. Ja nisam morao da tragam za serijskim ubicom, ali sam svedok serijskog ubijanja. Nisam bio ni toliko smešan kao on, ali sam sigurno bio donekle apsurdan.
I ti si pisao slične izveštaje?
Deo mog posla se sastojao u ispravljanju gramatičkih grešaka u izveštajima, tako sam i naučio policijski jezik. Dopao mi se prevod Edit Grosman jer je jedan od mnogih izazova sa knjigom bio kako prevesti ovaj apsurdan birokratski jezik koji često koriste neobrazovani zvaničnici kada žele da zvuče kultivisano.
Da li koristite humor da biste održali čitaocu pažnju?
U knjizi ima vrlo krvavih detalja koji deluju tim šokantnije jer im je prethodio humor. Smisao za humor je za nas u Latinskoj Americi, kao i u ostalim siromašnim zemljama generalno, vrsta odbrambenog mehanizma. Nekim čitaocima u Evropi Čakaltana će delovati kao karikiratura, ali u Latinskoj Americi, gde je ovakav tip ljudi dobro poznat, čitaoci često komentarišu njegovu realističnost.
Zašto si radnju romana smestio u 2000. godinu, nakon najžešćeg nasilja?
Te godine sam izašao da posmatram (nameštene) izbore koji su se podudarali sa Svetom nedeljom, i u tome sam uvideo sličnosti sa andskim mitom o vaskrsnuću carstva Inka. To je bilo 20 godina nakon početka vojne akcije gerilske grupe „Svetleći put“ pa je delovalo kao odličan izbor za mesto i vreme radnje trilera.
To je romanu podarilo i mitske elemente?
Da, jer je smrt stalno prisutna u životu, u istoriji i tradiciji regije Ajakućo. Ožalošćeni, na primer, poređaju predmete koje je pokojnik naročito voleo, i celu noć bde nad njima. Čakaltanino čuvanje majčine sobe je manijakalna verzija ove tradicije.
Kakva si sve istraživanja sproveo?
Do tog trenutka sam već napisao knjigu o vođi gerilaca „Svetleći put“. A kroz istraživanje o političkom nasilju istražio sam i sopstveni život jer sam bio dete kada se to dešavalo. To je bio rat. Stoga je pisanje bilo tarapeutski proces za mene jer kada tvoja domovina proživljava takvo nasilje ti samo želiš sve da zaboraviš. Ali kada se udubiš u svoje uspomene razumeš zašto ste i ti i tvoja zemlja baš takvi kakvi ste.
Kako je ovaj roman primljen u Peruu?
Odlično, čak je i rizičan projekat Guzmanove biografije publika sjajno primila. Mislim da je to zato što obe knjige govore o smislu konflikta, o tankoj liniji između dobra i zla. Perunaci su, kao i Španci, otvoreni da iznova razmatraju svoju istoriju punu nasilja, pokušavaju da nađu nove perspektive tumačenja tih događaja. Pišemo u vreme kada ne postoji apsolutna istina. Dvadeseti vek je bio lak, bili ste ili komunista ili kapitalista ali za moju generaciju tu je pogodio pad Berlinskog zida, pa ekonomija Volstrita...
Znači, inspirisao te je rat u tvojoj zemlji?
Istina, užasna realnost je verovatno bolja za pisce jer pruža obilje tema. Često se pitam o čemu moje kolege iz Švajcarske pišu (oni kažu da pišu o Nemcima). Više bih voleo da sam rođen u Švajcarskoj, mogao bih da se snađem za dobar materijal za pisanje, a živeo bih mnogo kvalitetnijim životom.
Izvor: archive.boston.com
Prevod: Dušica Novaković
Foto: Obailly - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commonsOK
Ronkaljolo je napisao biografiju Abimela Guzmana, osnivača grupe „Svetleći put“, i autor je brojnih knjiga za decu, kratkih priča i drama. Sa njim smo razgovarali u njegovom domu u Barseloni.
Da li je „Crveni april“ politički roman ili triler?
I jedno i drugo, a prvenstveno zavisi od toga ko čita roman. Za čitaoce iz Latinske Amerike politički registar je najvažniji u romanu, a u Evropi ga posmatraju kao triler. Meni se to sviđa. Želeo sam da ova knjiga bude refleskija na temu nasilja u političkom kontekstu.
Čakaltana je neobičan lik.
Pa, on manje-više liči na mene. Radio sam kao borac za ljudska prava u Peruu devedestih godina. I ja sam, kao Čakaltana, bio ta smešna figura koja je sebe videla kao predstavnika reda i zakona. I ja sam prošao isti razvojni put kao i on, postepeno sam shvatao da država i teroristi mogu biti veoma slični. Ja nisam morao da tragam za serijskim ubicom, ali sam svedok serijskog ubijanja. Nisam bio ni toliko smešan kao on, ali sam sigurno bio donekle apsurdan.
I ti si pisao slične izveštaje?
Deo mog posla se sastojao u ispravljanju gramatičkih grešaka u izveštajima, tako sam i naučio policijski jezik. Dopao mi se prevod Edit Grosman jer je jedan od mnogih izazova sa knjigom bio kako prevesti ovaj apsurdan birokratski jezik koji često koriste neobrazovani zvaničnici kada žele da zvuče kultivisano.
Da li koristite humor da biste održali čitaocu pažnju?
U knjizi ima vrlo krvavih detalja koji deluju tim šokantnije jer im je prethodio humor. Smisao za humor je za nas u Latinskoj Americi, kao i u ostalim siromašnim zemljama generalno, vrsta odbrambenog mehanizma. Nekim čitaocima u Evropi Čakaltana će delovati kao karikiratura, ali u Latinskoj Americi, gde je ovakav tip ljudi dobro poznat, čitaoci često komentarišu njegovu realističnost.
Zašto si radnju romana smestio u 2000. godinu, nakon najžešćeg nasilja?
Te godine sam izašao da posmatram (nameštene) izbore koji su se podudarali sa Svetom nedeljom, i u tome sam uvideo sličnosti sa andskim mitom o vaskrsnuću carstva Inka. To je bilo 20 godina nakon početka vojne akcije gerilske grupe „Svetleći put“ pa je delovalo kao odličan izbor za mesto i vreme radnje trilera.
To je romanu podarilo i mitske elemente?
Da, jer je smrt stalno prisutna u životu, u istoriji i tradiciji regije Ajakućo. Ožalošćeni, na primer, poređaju predmete koje je pokojnik naročito voleo, i celu noć bde nad njima. Čakaltanino čuvanje majčine sobe je manijakalna verzija ove tradicije.
Kakva si sve istraživanja sproveo?
Do tog trenutka sam već napisao knjigu o vođi gerilaca „Svetleći put“. A kroz istraživanje o političkom nasilju istražio sam i sopstveni život jer sam bio dete kada se to dešavalo. To je bio rat. Stoga je pisanje bilo tarapeutski proces za mene jer kada tvoja domovina proživljava takvo nasilje ti samo želiš sve da zaboraviš. Ali kada se udubiš u svoje uspomene razumeš zašto ste i ti i tvoja zemlja baš takvi kakvi ste.
Kako je ovaj roman primljen u Peruu?
Odlično, čak je i rizičan projekat Guzmanove biografije publika sjajno primila. Mislim da je to zato što obe knjige govore o smislu konflikta, o tankoj liniji između dobra i zla. Perunaci su, kao i Španci, otvoreni da iznova razmatraju svoju istoriju punu nasilja, pokušavaju da nađu nove perspektive tumačenja tih događaja. Pišemo u vreme kada ne postoji apsolutna istina. Dvadeseti vek je bio lak, bili ste ili komunista ili kapitalista ali za moju generaciju tu je pogodio pad Berlinskog zida, pa ekonomija Volstrita...
Znači, inspirisao te je rat u tvojoj zemlji?
Istina, užasna realnost je verovatno bolja za pisce jer pruža obilje tema. Često se pitam o čemu moje kolege iz Švajcarske pišu (oni kažu da pišu o Nemcima). Više bih voleo da sam rođen u Švajcarskoj, mogao bih da se snađem za dobar materijal za pisanje, a živeo bih mnogo kvalitetnijim životom.
Izvor: archive.boston.com
Prevod: Dušica Novaković
Foto: Obailly - Own work / CC BY-SA 4.0 / Wikimedia commonsOK
