Santjago Ronkaljolo: Političari od straha prave moćnu industriju
„Prevodi knjiga ne donose mnogo novca autorima, ali daju nešto mnogo vrednije: mogućnost da upoznaš zemlje i ljude koje drugačije ne bi mogao. To je velika privilegija“, kaže, u ekskluzivnom razgovoru, za Novosti, peruanski pisac, dramaturg, scenarista i kolumnista Santjago Ronkaljolo (1975).
Dve knjige su mu prevedene na srpski: „Crveni april“ (Laguna, 2014, prevod Ljiljana Popović Anđić), i „Stid“ (Agora, 2017, prevod Bojana Kovačević Petrović), a Ronkaljolo je najmlađi dobitnik prestižne španske nagrade za roman „Alfaguara“. Deo detinjstva proveo je u Meksiku gde je njegova porodica izbegla nakon vojnog udara Bermudesa u Peruu, ali su se kasnije vratili u rodnu zemlju. Bili su svedoci terora pripadnika Komunističke partije Perua, pokreta Sendero luminoso, kada je ubijeno i nestalo na desetine hiljada Peruanaca. Nagrađivani roman „Crveni april“ je i njegova lična priča o ovim događajima. Napisao ga je u Španiji, gde živi već deceniju.
„Moja osećanja su, kada je ova priča u pitanju, donekle podeljena. Odrastao sam u gradu koji je bio opkoljen pripadnicima grupe Sendero luminoso. Smrt je bila mogući kraj svakog našeg dana, bilo od bombe, atentata ili metka. Kasnije sam saznao za varvarstva naše države u odgovor na napade Sendera...: otmice, mučenja, nestale ljude... Kada saznaš tako nešto, teško je odlučiti ko je pozitivac, a ko čisto zlo u toj priči.“
U romanu govorite o godinama posle terorizma. Ali, strah je ostao i posle prestanka bombi?
Postoje delovi društva koji pretvaraju strah u industriju. Pojedini političari u svojim govorima i danas „bude duhove“ zarad lova na glasove. Baš kao što pojedinci iz vojnog vrha plaše narod ne bi li dobili više novca za svoj budžet. Danas je, na sreću, rat samo deo prošlosti. Više nema bombi, ali ima „eksplozivnih“ pitanja: da li je moguće ispričati priču iz vizure pobeđenih? Da li teroristi mogu biti posmatrani kao žrtve? Imaju li prava na spomenike? Da budu zaboravljeni i ostavljeni da žive u miru nakon izdržane zatvorske kazne?
Tužilac Čakaltana u romanu najpre ima beskrajnu veru u državu, ali se pretvara u zlikovca. Da li je moguće ostati dobar u društvu u kome vlada zloupotreba moći?
Možda je jedan od načina da ostaneš dobar da ne razmišljaš. Čakaltana je u početku surovi birokrata. Samo ga zanima da ispoštuje formalnu proceduru, popuni papirologiju, arhivira slučaj... Oseća da je time ispunio svoju dužnost. Ako bi počeo da promišlja o onome što se događa u njegovom okruženju, morao bi da postane deo sveta u kome je svaka strana puna mraka.
U „Stidu“ pišete o porodičnim tajnama, posebno onim seksualnim. Zašto nam je u 21. veku teško da govorimo o seksu?
U seksu nema pretvaranja i lažiranja. U krevetu je čovek onakav kakav jeste, fizički i moralno. Istovremeno, ljudska intima je jedna od poslednjih tajni. Ne znamo kakav je seksualni život ljudi koji nas okružuju. Šta im pričinjava zadovoljstvo? Te stvari su nam nepoznanica osim ako ne delimo postelju sa tom osobom. Baš zbog toga nas seks toliko fascinira jer nam daje iluziju da znamo nešto što drugi ne znaju. Ali, seks predstavljen u medijima je lažan i isforsiran. Ceo svet upražnjava seks i uživa u tome, gotovo kao da su prinuđeni. Želeo sam da napišem roman o pravoj intimnosti, onoj koja se događa kad nas niko ne gleda. Hteo sam da čitalac prati junake u njihovoj samoći, u spavaćoj sobi, u kupatilu, kao neki voajer.
Književnici i intelektualci, uglavnom, preziru popularnu kulturu. Vi ste, međutim, pisali scenarije za telenovele...?
U mom slučaju nikada nije postojala ta granica između visoke kulture i popularne. Naprotiv! Zbog nasilja u mojoj zemlji odrastao sam zatvoren u četiri zida, detinjstvo i mladost sam proveo okružen knjigama i televizijom. Čitao sam Garsiju Markesa i istovremeno gledao trilere i akcione serije. Smejao se američkim komedijama i čitao političke eseje. Sada je, čini mi se, svet na mojoj strani. Ekranizacije velikih romana i remek-dela koje se emituju na kablovskim televizijama danas su veoma visokog kvaliteta. Zahvaljujući tehnologiji, vratila se u modu i radio-drama u obliku podkasta. Otvaraju se novi prostori i forme za pričanje priča. A intelektualac koji želi da čita samo nobelovce može to da radi. Niko mu ne brani. Mada bi trebalo da zna da „Netfliks“ ima manje skandala nego Švedska akademija nauka.
Latinoamerički magični realizam promenio je tok svetske literature. Da li i danas utiče na nove generacije pisaca?
Da ‒ trudimo se da ga izbegnemo! Ne sviđa nam se da nas Evropljani smatraju stranim i čudnim. Da li ste videli Matea Salvinija? Ili Orbana? Trampa? Sada su Evropljani i Amerikanci oni koje drugi počinju da gledaju kao strane i čudne.
Tito uzor socijalistima
Pre nekoliko godina Ronkaljolo je bio gost festivala u Novom Sadu i tu se, kaže, odmah sprijateljio sa prevodiocem svoje knjige, Bojanom Kovačević.
„Naučio sam da kažem 'belo vino', što mi je veoma važno, i saznao mnogo o Titu, koga su latinoamerički socijalisti iz vremena mog detinjstva smatrali velikim uzorom. Tada sam proveo samo jedan dan u Beogradu. Izgledao mi je fascinantno, pun tragova tri 'carstva': otomanskog, socijalističkog i kapitalističkog.“
Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje Novosti
„Moja osećanja su, kada je ova priča u pitanju, donekle podeljena. Odrastao sam u gradu koji je bio opkoljen pripadnicima grupe Sendero luminoso. Smrt je bila mogući kraj svakog našeg dana, bilo od bombe, atentata ili metka. Kasnije sam saznao za varvarstva naše države u odgovor na napade Sendera...: otmice, mučenja, nestale ljude... Kada saznaš tako nešto, teško je odlučiti ko je pozitivac, a ko čisto zlo u toj priči.“
U romanu govorite o godinama posle terorizma. Ali, strah je ostao i posle prestanka bombi?
Postoje delovi društva koji pretvaraju strah u industriju. Pojedini političari u svojim govorima i danas „bude duhove“ zarad lova na glasove. Baš kao što pojedinci iz vojnog vrha plaše narod ne bi li dobili više novca za svoj budžet. Danas je, na sreću, rat samo deo prošlosti. Više nema bombi, ali ima „eksplozivnih“ pitanja: da li je moguće ispričati priču iz vizure pobeđenih? Da li teroristi mogu biti posmatrani kao žrtve? Imaju li prava na spomenike? Da budu zaboravljeni i ostavljeni da žive u miru nakon izdržane zatvorske kazne?
Tužilac Čakaltana u romanu najpre ima beskrajnu veru u državu, ali se pretvara u zlikovca. Da li je moguće ostati dobar u društvu u kome vlada zloupotreba moći?
Možda je jedan od načina da ostaneš dobar da ne razmišljaš. Čakaltana je u početku surovi birokrata. Samo ga zanima da ispoštuje formalnu proceduru, popuni papirologiju, arhivira slučaj... Oseća da je time ispunio svoju dužnost. Ako bi počeo da promišlja o onome što se događa u njegovom okruženju, morao bi da postane deo sveta u kome je svaka strana puna mraka.
U „Stidu“ pišete o porodičnim tajnama, posebno onim seksualnim. Zašto nam je u 21. veku teško da govorimo o seksu?
U seksu nema pretvaranja i lažiranja. U krevetu je čovek onakav kakav jeste, fizički i moralno. Istovremeno, ljudska intima je jedna od poslednjih tajni. Ne znamo kakav je seksualni život ljudi koji nas okružuju. Šta im pričinjava zadovoljstvo? Te stvari su nam nepoznanica osim ako ne delimo postelju sa tom osobom. Baš zbog toga nas seks toliko fascinira jer nam daje iluziju da znamo nešto što drugi ne znaju. Ali, seks predstavljen u medijima je lažan i isforsiran. Ceo svet upražnjava seks i uživa u tome, gotovo kao da su prinuđeni. Želeo sam da napišem roman o pravoj intimnosti, onoj koja se događa kad nas niko ne gleda. Hteo sam da čitalac prati junake u njihovoj samoći, u spavaćoj sobi, u kupatilu, kao neki voajer.
Književnici i intelektualci, uglavnom, preziru popularnu kulturu. Vi ste, međutim, pisali scenarije za telenovele...?
U mom slučaju nikada nije postojala ta granica između visoke kulture i popularne. Naprotiv! Zbog nasilja u mojoj zemlji odrastao sam zatvoren u četiri zida, detinjstvo i mladost sam proveo okružen knjigama i televizijom. Čitao sam Garsiju Markesa i istovremeno gledao trilere i akcione serije. Smejao se američkim komedijama i čitao političke eseje. Sada je, čini mi se, svet na mojoj strani. Ekranizacije velikih romana i remek-dela koje se emituju na kablovskim televizijama danas su veoma visokog kvaliteta. Zahvaljujući tehnologiji, vratila se u modu i radio-drama u obliku podkasta. Otvaraju se novi prostori i forme za pričanje priča. A intelektualac koji želi da čita samo nobelovce može to da radi. Niko mu ne brani. Mada bi trebalo da zna da „Netfliks“ ima manje skandala nego Švedska akademija nauka.
Latinoamerički magični realizam promenio je tok svetske literature. Da li i danas utiče na nove generacije pisaca?
Da ‒ trudimo se da ga izbegnemo! Ne sviđa nam se da nas Evropljani smatraju stranim i čudnim. Da li ste videli Matea Salvinija? Ili Orbana? Trampa? Sada su Evropljani i Amerikanci oni koje drugi počinju da gledaju kao strane i čudne.
Tito uzor socijalistima
Pre nekoliko godina Ronkaljolo je bio gost festivala u Novom Sadu i tu se, kaže, odmah sprijateljio sa prevodiocem svoje knjige, Bojanom Kovačević.
„Naučio sam da kažem 'belo vino', što mi je veoma važno, i saznao mnogo o Titu, koga su latinoamerički socijalisti iz vremena mog detinjstva smatrali velikim uzorom. Tada sam proveo samo jedan dan u Beogradu. Izgledao mi je fascinantno, pun tragova tri 'carstva': otomanskog, socijalističkog i kapitalističkog.“
Autor: Ana Popadić
Izvor: Večernje Novosti
Autor: Santjago Ronkaljolo
