Seldžuk Altun: Ne smatram sebe piscem, ja sam jednostavno „neko ko piše“
Istanbulski pisac Seldžuk Altun u potpunosti se posvetio pisanju tek kada je 2001. godine otišao u penziju. Pre toga je radio u finansijskom sektoru i bio direktor jedne od prvih komercijalnih banaka u Turskoj, a zatim i najveće turske internet kompanije. Objavio je više od dvadeset romana, od kojih su četiri prevedena na engleski i druge strane jezike.
Možete li nam reći nešto više o sebi?
Rođen sam 1950. godine u Artvinu, na severoistočnoj obali Crnog mora, gde je otac radio kao državni službenik. Detinjstvo i tinejdžerske godine proveo sam u udaljenim i slabo razvijenim krajevima Anadolije.
Pohađao sam tri različite osnovne škole. Knjige su bile moji najbolji prijatelji. Srednju školu sam završio u gradu Samsun, a zatim sam se upisao na istanbulski Univerzitet Bogaziči, koji se 1969. još uvek zvao Koledž Robert.
Zašto bi jedan bankar odlučio da po odlasku u penziju postane pisac?
Uvek sam bio bibliofil; čitanje je oduvek bilo moja strast. Glavni razlog zbog koga sam osamnaest godina ostao u banci Yapi Kredi bio je što sam istovremeno bio i direktor Yapi Kredi Publications, u to vreme najveće i najprestižnije izdavačke kuće u Turskoj. U penziju sam otišao sa 54 godine kako bih se posvetio čitanju, uvećavanju svoje biblioteke i pisanju.
Koji autori i knjige su Vas inspirisali da i sami počnete da se bavite pisanjem?
Jašar Kemal, Sait Faik i Anton Čehov su mi u mladosti bili omiljeni pisci. Svoju ljubav prema čitanju dugujem njihovim knjigama. Ali moram vam reći da sebe ne smatram piscem; ja sam jednostavno „neko ko piše“. Za mene je pisanje samo ozbiljan hobi. Ja nisam profesionalni pisac; sav prihod od prodaje svojih knjiga ulažem u stipendijski fond za studente književnosti.
Decenijama ste se bavili poslom koji nije imao mnogo veze sa pisanjem. Pitam se da li je to možda imalo uticaja na Vaš odnos prema pisanju kao zanatu.
To je veoma zanimljivo pitanje. Kada ste bankar, vreme je veoma dragocen resurs. Možda upravo zato najradije čitam kraće knjige i pišem kratke knjige i eseje.
Vaše knjige obično opisuju kao „književne trilere“. Da li je to fer opis?
Za mene su lokacije na kojima se odvija radnja romana veoma važne – verovatno isto koliko i likovi. Ako ne prihvatate „književni triler sa dozom putovanja“ kao kategoriju, onda ih slobodno zovite „književni trileri“.
Koliko istražujete pre nego što počnete da pišete roman? Da li to zavisi od knjige?
Uvek posećujem mesta i gradove o kojima pišem u svojim knjigama. Putovanja me dodatno inspirišu.
Recite nam nešto o svom procesu pisanja.
Pišem olovkom na papiru, a onda moja sekretarica ukucava u kompjuter ono što sam napisao za nedelju dana. Uživam u korišćenju obične olovke i gumice za brisanje. Pisanje olovkom (običnom ili hemijskom) je kao seks bez kondoma. Obično pišem jednu stranicu dnevno. Živim na azijskoj strani Istanbula, a moja druga, radna biblioteka se nalazi na evropskoj. Danju pišem u radnoj biblioteci, a uveče kod kuće, ako mi preostane inspiracije.
Čini se da imate omiljeni tip protagoniste: obično je reč o dobrostojećem muškarcu, usamljeniku i bibliofilu. Šta Vas privlači kod takvih likova?
To je način života koji najbolje poznajem, a u turskoj književnosti nema dovoljno takvih protagonista.
Rođen sam 1950. godine u Artvinu, na severoistočnoj obali Crnog mora, gde je otac radio kao državni službenik. Detinjstvo i tinejdžerske godine proveo sam u udaljenim i slabo razvijenim krajevima Anadolije.
Pohađao sam tri različite osnovne škole. Knjige su bile moji najbolji prijatelji. Srednju školu sam završio u gradu Samsun, a zatim sam se upisao na istanbulski Univerzitet Bogaziči, koji se 1969. još uvek zvao Koledž Robert.
Zašto bi jedan bankar odlučio da po odlasku u penziju postane pisac?
Uvek sam bio bibliofil; čitanje je oduvek bilo moja strast. Glavni razlog zbog koga sam osamnaest godina ostao u banci Yapi Kredi bio je što sam istovremeno bio i direktor Yapi Kredi Publications, u to vreme najveće i najprestižnije izdavačke kuće u Turskoj. U penziju sam otišao sa 54 godine kako bih se posvetio čitanju, uvećavanju svoje biblioteke i pisanju.
Koji autori i knjige su Vas inspirisali da i sami počnete da se bavite pisanjem?
Jašar Kemal, Sait Faik i Anton Čehov su mi u mladosti bili omiljeni pisci. Svoju ljubav prema čitanju dugujem njihovim knjigama. Ali moram vam reći da sebe ne smatram piscem; ja sam jednostavno „neko ko piše“. Za mene je pisanje samo ozbiljan hobi. Ja nisam profesionalni pisac; sav prihod od prodaje svojih knjiga ulažem u stipendijski fond za studente književnosti.
Decenijama ste se bavili poslom koji nije imao mnogo veze sa pisanjem. Pitam se da li je to možda imalo uticaja na Vaš odnos prema pisanju kao zanatu.
To je veoma zanimljivo pitanje. Kada ste bankar, vreme je veoma dragocen resurs. Možda upravo zato najradije čitam kraće knjige i pišem kratke knjige i eseje.
Vaše knjige obično opisuju kao „književne trilere“. Da li je to fer opis?
Za mene su lokacije na kojima se odvija radnja romana veoma važne – verovatno isto koliko i likovi. Ako ne prihvatate „književni triler sa dozom putovanja“ kao kategoriju, onda ih slobodno zovite „književni trileri“.
Koliko istražujete pre nego što počnete da pišete roman? Da li to zavisi od knjige?
Uvek posećujem mesta i gradove o kojima pišem u svojim knjigama. Putovanja me dodatno inspirišu.
Recite nam nešto o svom procesu pisanja.
Pišem olovkom na papiru, a onda moja sekretarica ukucava u kompjuter ono što sam napisao za nedelju dana. Uživam u korišćenju obične olovke i gumice za brisanje. Pisanje olovkom (običnom ili hemijskom) je kao seks bez kondoma. Obično pišem jednu stranicu dnevno. Živim na azijskoj strani Istanbula, a moja druga, radna biblioteka se nalazi na evropskoj. Danju pišem u radnoj biblioteci, a uveče kod kuće, ako mi preostane inspiracije.
Čini se da imate omiljeni tip protagoniste: obično je reč o dobrostojećem muškarcu, usamljeniku i bibliofilu. Šta Vas privlači kod takvih likova?
To je način života koji najbolje poznajem, a u turskoj književnosti nema dovoljno takvih protagonista.
I Vi se često pojavljujete kao lik u svojim knjigama. To je zanimljiv izbor koji mnogi pisci izbegavaju. Zašto ste se za to odlučili?
U mom prvom romanu, koji sam objavio sada već davne 2001, glavni junak je bio mladi bankar koji postaje multimilioner. Na vreme sam upozoren da će čitaoci pomisliti da je reč o autobiografskom delu, pa sam, kako bih to predupredio, odlučio da dodelim sebi malu, kameo ulogu u toj priči. Tada sam shvatio da bi ta kratka pojavljivanja ubuduće mogla da budu jedinstveni zaštitni znak Seldžuka Altuna.
„Vizantijski sultan“ je sjajna knjiga. Izabrali ste veoma zanimljivu temu. Šta Vas je inspirisalo da je napišete?
Izgleda da sa vama dele mišljenje i mnogi čitaoci širom sveta. Istanbul, nekadašnji Konstantinopolj, bio je prestonica Vizantijskog carstva. Ta civilizacija je dala veliki doprinos modernom svetu, ali je danas potpuno neopravdano potcenjena. Još 1996. godine sam u jednoj londonskoj knjižari pronašao knjigu „Besmrtni car“ uvaženog istoričara Donalda M. Nikola, koja je posvećena životu poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI, i odlučio da je kupim. Ona me je podstakla da pišem o Vizantiji. Osim toga, moja knjiga satirizuje obimne istorijske trilere poput „Da Vinčijevog koda“.
Smatrate li da bi turski pisci trebalo više da se zainteresuju za vizantijsku zaostavštinu u Turskoj?
Uopšteno govoreći, turski pisci bi trebalo ozbiljnije da se zainteresuju za tursku i svetsku književnost.
U kom pravcu, po Vašem mišljenju, ide turska književnost? Ima li mladih autora na koje bi trebalo obratiti pažnju?
Tržište se u poslednje vreme širi: dečje knjige (to mi daje nadu), plitki bestseleri i knjige koje eksploatišu emocije mladih su među najtraženijima. Mladim turskim piscima uglavnom nedostaje „stila“ i zaista ne znam koga bih vam preporučio. Jedan od retkih domaćih pisaca koje poštujem je Bariš Bičakdži iz Ankare, koji me pomalo podseća na Tomasa Pinčona. Ali on je već zagazio u pedesete i mislim da ga nimalo nije briga da li se njegove knjige prevode na strane jezike ili ne.
To je veoma zanimljlivo. Možete li biti malo određeniji?
Generalno gledano, savremena književna produkcija u Turskoj nije naročito kvalitetna. Postoji mnogo malih, avanturistički nastrojenih izdavača koje je nemoguće kontrolisati. Oni nisu orijentisani na kvalitet i objavljuju sve što im padne šaka, jer su troškovi štampanja knjiga relativno mali. S druge strane, kao što sam već rekao, mladi pisci nedovoljno čitaju, a nemaju ni pristup pristojnim urednicima koji bi ih usmerili.
Da, u Turskoj već neko vreme vlada nestašica dobrih urednika i književnih kritičara.
Radite li na novom projektu?
Upravo sam završio rukopis i poslao ga izdavaču. Radi se o postmodernom romanu koji će se u prodaji naći u oktobru. Osim toga, redovno pišem za Kumhurijetov „Književni pregled“ još od 2004. godine.
Šta trenutno čitate?
Trenutno čitam Murakamijev roman „1Q84“, „The Prefect Murder“ Dejvida Limana, knjigu poezije Džejmsa Mekmajkla i „Izabrane pesme“ Meliha Dževdeta Andaja. Nedavno sam naručio i dve knjige svog omiljenog živog pisca Patrika Modijana. Jedva čekam da stignu.
Autor: Luk Frostik
Izvor: bosphorusreview.com
Prevod: Jelena Tanasković
U mom prvom romanu, koji sam objavio sada već davne 2001, glavni junak je bio mladi bankar koji postaje multimilioner. Na vreme sam upozoren da će čitaoci pomisliti da je reč o autobiografskom delu, pa sam, kako bih to predupredio, odlučio da dodelim sebi malu, kameo ulogu u toj priči. Tada sam shvatio da bi ta kratka pojavljivanja ubuduće mogla da budu jedinstveni zaštitni znak Seldžuka Altuna.
„Vizantijski sultan“ je sjajna knjiga. Izabrali ste veoma zanimljivu temu. Šta Vas je inspirisalo da je napišete?
Izgleda da sa vama dele mišljenje i mnogi čitaoci širom sveta. Istanbul, nekadašnji Konstantinopolj, bio je prestonica Vizantijskog carstva. Ta civilizacija je dala veliki doprinos modernom svetu, ali je danas potpuno neopravdano potcenjena. Još 1996. godine sam u jednoj londonskoj knjižari pronašao knjigu „Besmrtni car“ uvaženog istoričara Donalda M. Nikola, koja je posvećena životu poslednjeg vizantijskog cara Konstantina XI, i odlučio da je kupim. Ona me je podstakla da pišem o Vizantiji. Osim toga, moja knjiga satirizuje obimne istorijske trilere poput „Da Vinčijevog koda“.
Smatrate li da bi turski pisci trebalo više da se zainteresuju za vizantijsku zaostavštinu u Turskoj?
Uopšteno govoreći, turski pisci bi trebalo ozbiljnije da se zainteresuju za tursku i svetsku književnost.
U kom pravcu, po Vašem mišljenju, ide turska književnost? Ima li mladih autora na koje bi trebalo obratiti pažnju?
Tržište se u poslednje vreme širi: dečje knjige (to mi daje nadu), plitki bestseleri i knjige koje eksploatišu emocije mladih su među najtraženijima. Mladim turskim piscima uglavnom nedostaje „stila“ i zaista ne znam koga bih vam preporučio. Jedan od retkih domaćih pisaca koje poštujem je Bariš Bičakdži iz Ankare, koji me pomalo podseća na Tomasa Pinčona. Ali on je već zagazio u pedesete i mislim da ga nimalo nije briga da li se njegove knjige prevode na strane jezike ili ne.
To je veoma zanimljlivo. Možete li biti malo određeniji?
Generalno gledano, savremena književna produkcija u Turskoj nije naročito kvalitetna. Postoji mnogo malih, avanturistički nastrojenih izdavača koje je nemoguće kontrolisati. Oni nisu orijentisani na kvalitet i objavljuju sve što im padne šaka, jer su troškovi štampanja knjiga relativno mali. S druge strane, kao što sam već rekao, mladi pisci nedovoljno čitaju, a nemaju ni pristup pristojnim urednicima koji bi ih usmerili.
Da, u Turskoj već neko vreme vlada nestašica dobrih urednika i književnih kritičara.
Radite li na novom projektu?
Upravo sam završio rukopis i poslao ga izdavaču. Radi se o postmodernom romanu koji će se u prodaji naći u oktobru. Osim toga, redovno pišem za Kumhurijetov „Književni pregled“ još od 2004. godine.
Šta trenutno čitate?
Trenutno čitam Murakamijev roman „1Q84“, „The Prefect Murder“ Dejvida Limana, knjigu poezije Džejmsa Mekmajkla i „Izabrane pesme“ Meliha Dževdeta Andaja. Nedavno sam naručio i dve knjige svog omiljenog živog pisca Patrika Modijana. Jedva čekam da stignu.
Autor: Luk Frostik
Izvor: bosphorusreview.com
Prevod: Jelena Tanasković
Autor: Seldžuk Altun
