Selest Ing je više od spisateljice
Spisateljica Selest Ing – poznata po svojim uzbudljivim knjigama koje rastavljaju porodičnu dinamiku i preispituju život u predgrađu i rasne stavove u Americi – može sve da popravi: česme iz koji curi voda, igračku na navijanje njenog sina, mašinu za sudove, pa čak i mašinu za sušenje veša.
„Uglavnom, ako je nešto pokvareno, mogu da ga otvorim i pokušam da shvatim u čemu je problem“, rekla je Ingova tokom intervjua u Kembridžu, gde živi sa mužem advokatom i osmogodišnjim sinom.
Sada usmerava svoj talenat na objavljivanje knjiga. Ingova je postala jedinstvena sila književnog aktivizma, boreći se za karijere kolega pisaca kojima je potreban podstrek.
Pored tvitova u kojima uništava trolove; deli lične sitnice (zaplete snova, likovna dela njenog sina); i šalje političke pozive na akciju (nedavno se pridružila grupi pisaca koji su stavili na aukciju prava na imenovanje likova u njihovim budućim romanima kako bi skupili novac za grupu volontera koja se posvetila spajanju migrantskih porodica); Ing često koristi svoj ogromni uticaj na Tviteru – 95.000 pratilaca i taj broj stalno raste – kako bi omogućila da se čuje glas onih koji to zaslužuju.
Njena prijateljica Mira T. Li, autorka romana „Everything Here Is Beautiful“, kaže da Ingova koristi prisustvo na društvenim mrežama kako bi „promovisala pozitivne promene i druge pisce, posebno žene i manjine.“
Odlučna da dopre do još šire publike
Selest Ing, čiji su romani zajedno prodati u preko dva miliona primeraka u svim formatima, odlučna je da dopre do još šire publike. Njen debitantski roman iz 2014. „Sve što ti nikad nisam rekla“ ide na veliki ekran, sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi, a drugi roman „Little Fires Everywhere“ će biti adaptiran u televizijski film.
Strateško dobročinstvo Ingove usmereno je na promociju njenih prijatelja, naravno, ali i na ispravljanje iskrivljenih, reduktivnih pojmova predstavljanja.
„Iritira me savremen pogled na svet – u vazduhu stalno lebdi pitanje ko će biti sledeća Džumpa Lahiri. Ejmi Tan? Kao da to može biti samo jedna autorka, i da dotle može stići samo ako skine sa trona svoju prethodnicu. A ne razmišlja se o tome da ih može biti nekoliko u isto vreme“, kaže Ing.
„Ja definitivno ne želim da budem jedina spisateljica poreklom iz Azije“, dodaje. „Postoji mnogo Azijatkinja, pa i Kineskinja, koje rade razne zanimljive stvari.“
Selest Ing kaže da je poriv da deli svoju sreću sa prijateljima potekao od sopstvenih nesigurnosti sa početka karijere: „Znam kako je biti Azijatkinja koja pokušava da nešto kaže svojim debitantskim romanom. Težak je to posao.“
„Biću profesionalna pletilja“
Odrastavši kao ćerka naučnika koji su emigrirali iz Hong Konga 1968, u Šejker Hajtsu u Ohaju – gde je smeštena i radnja njenog romana „Little Fires Everywhere“ – Selest kaže da je oduvek želela da bude pisac. Iako je uvek mislila da će to da bude posao „sa strane.“
„Tek sam sa 24 godine pomislila da bi pisanje moglo da mi bude karijera. Pre toga sam na to gledala kao na hobi“, rekla je Ing. Kao kad bi neko rekao: „Biću profesionalna pletilja.“
Njeni planovi su se promenili nakon diplomiranja na Harvardu 2002. Otrežnjujući susret sa izdavaštvom, kao i inspirativni časovi pisanja na Harvardu, iskristalisali su njenu odlučnost da postane pisac. Svog agenta Džuli Barer srela je na Univerzitetu u Mičigenu, a školu je završila zbirkom kratkih priča i dva uznapredovala poglavlja romana „Sve što ti nikad nisam rekla.“
„Bilo je perioda kada sam mislila da nikad više neću da pišem“, kazala je Ing. „Nisam završila knjigu kada sam dobila sina. Prva četiri meseca su bila stvarno teška. Borila sam se sa postporođajnom depresijom.“
Onda je dobila Puškart nagradu za priču objavljenu u Bellevue Literary Review. „Bio je to ogroman nalet samopouzdanja. To je bila priča koju sam nudila izdavačima i koju su odbijali sigurno 17 puta.“
„Da li će neko ko nije Azijat želeti da pročita ovu knjigu?“
Nakon što je godine provela u pisanju „Sve što ti nikad nisam rekla“ – deo njenog procesa uključivao je pravljenje panoramske tabele na zidovima njene kancelarije sa indeks kartama i obojenim kanapima – prodaja je krenula bez problema: „Za celu tu stvar, od početka do kraja, trebalo je nešto manje od dve nedelje“, kazala je Ing. Honorar od 6 cifara „bio je deset puta veći od onoga što sam očekivala. Taj deo je kao da su mi se svi snovi ostvarili“, mada se još uvek pitala da li će neko ko nije Azijat želeti da pročita njenu knjigu.
Skoro pet meseci nakon izlaska knjige Amazon je dao odgovor.
„Izvukli smo ovu knjigu iz relativnog mraka i posmatrali sa ogromnim zadovoljstvom kako postaje mega popularna što i zaslužuje“, kaže Sara Nelson, bivši glavni urednik u Amazonu, a sada izvršni urednik u Harperu, ogranku HarperKolinsa.
Uređivački tim Amazona je 2014. godine odabrao debitantski roman Ingove za najbolju knjigu godine – i to ispred romana „Sve svetlosti koju ne vidimo“ Entonija Dora. Podstrek giganta elektronske trgovine je knjigu vinuo u stratosferu.
„Mislim da sam ovim, na neki način, zaslužila svoje mesto za stolom“, rekla u je razgovoru preko telefona o svom uspehu.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Miloš Vulikić
„Uglavnom, ako je nešto pokvareno, mogu da ga otvorim i pokušam da shvatim u čemu je problem“, rekla je Ingova tokom intervjua u Kembridžu, gde živi sa mužem advokatom i osmogodišnjim sinom.
Sada usmerava svoj talenat na objavljivanje knjiga. Ingova je postala jedinstvena sila književnog aktivizma, boreći se za karijere kolega pisaca kojima je potreban podstrek.
Pored tvitova u kojima uništava trolove; deli lične sitnice (zaplete snova, likovna dela njenog sina); i šalje političke pozive na akciju (nedavno se pridružila grupi pisaca koji su stavili na aukciju prava na imenovanje likova u njihovim budućim romanima kako bi skupili novac za grupu volontera koja se posvetila spajanju migrantskih porodica); Ing često koristi svoj ogromni uticaj na Tviteru – 95.000 pratilaca i taj broj stalno raste – kako bi omogućila da se čuje glas onih koji to zaslužuju.
Njena prijateljica Mira T. Li, autorka romana „Everything Here Is Beautiful“, kaže da Ingova koristi prisustvo na društvenim mrežama kako bi „promovisala pozitivne promene i druge pisce, posebno žene i manjine.“
Odlučna da dopre do još šire publike
Selest Ing, čiji su romani zajedno prodati u preko dva miliona primeraka u svim formatima, odlučna je da dopre do još šire publike. Njen debitantski roman iz 2014. „Sve što ti nikad nisam rekla“ ide na veliki ekran, sa Džulijom Roberts u glavnoj ulozi, a drugi roman „Little Fires Everywhere“ će biti adaptiran u televizijski film.
Strateško dobročinstvo Ingove usmereno je na promociju njenih prijatelja, naravno, ali i na ispravljanje iskrivljenih, reduktivnih pojmova predstavljanja.
„Iritira me savremen pogled na svet – u vazduhu stalno lebdi pitanje ko će biti sledeća Džumpa Lahiri. Ejmi Tan? Kao da to može biti samo jedna autorka, i da dotle može stići samo ako skine sa trona svoju prethodnicu. A ne razmišlja se o tome da ih može biti nekoliko u isto vreme“, kaže Ing.
„Ja definitivno ne želim da budem jedina spisateljica poreklom iz Azije“, dodaje. „Postoji mnogo Azijatkinja, pa i Kineskinja, koje rade razne zanimljive stvari.“
Selest Ing kaže da je poriv da deli svoju sreću sa prijateljima potekao od sopstvenih nesigurnosti sa početka karijere: „Znam kako je biti Azijatkinja koja pokušava da nešto kaže svojim debitantskim romanom. Težak je to posao.“
„Biću profesionalna pletilja“
Odrastavši kao ćerka naučnika koji su emigrirali iz Hong Konga 1968, u Šejker Hajtsu u Ohaju – gde je smeštena i radnja njenog romana „Little Fires Everywhere“ – Selest kaže da je oduvek želela da bude pisac. Iako je uvek mislila da će to da bude posao „sa strane.“
„Tek sam sa 24 godine pomislila da bi pisanje moglo da mi bude karijera. Pre toga sam na to gledala kao na hobi“, rekla je Ing. Kao kad bi neko rekao: „Biću profesionalna pletilja.“
Njeni planovi su se promenili nakon diplomiranja na Harvardu 2002. Otrežnjujući susret sa izdavaštvom, kao i inspirativni časovi pisanja na Harvardu, iskristalisali su njenu odlučnost da postane pisac. Svog agenta Džuli Barer srela je na Univerzitetu u Mičigenu, a školu je završila zbirkom kratkih priča i dva uznapredovala poglavlja romana „Sve što ti nikad nisam rekla.“
„Bilo je perioda kada sam mislila da nikad više neću da pišem“, kazala je Ing. „Nisam završila knjigu kada sam dobila sina. Prva četiri meseca su bila stvarno teška. Borila sam se sa postporođajnom depresijom.“
Onda je dobila Puškart nagradu za priču objavljenu u Bellevue Literary Review. „Bio je to ogroman nalet samopouzdanja. To je bila priča koju sam nudila izdavačima i koju su odbijali sigurno 17 puta.“
„Da li će neko ko nije Azijat želeti da pročita ovu knjigu?“
Nakon što je godine provela u pisanju „Sve što ti nikad nisam rekla“ – deo njenog procesa uključivao je pravljenje panoramske tabele na zidovima njene kancelarije sa indeks kartama i obojenim kanapima – prodaja je krenula bez problema: „Za celu tu stvar, od početka do kraja, trebalo je nešto manje od dve nedelje“, kazala je Ing. Honorar od 6 cifara „bio je deset puta veći od onoga što sam očekivala. Taj deo je kao da su mi se svi snovi ostvarili“, mada se još uvek pitala da li će neko ko nije Azijat želeti da pročita njenu knjigu.
Skoro pet meseci nakon izlaska knjige Amazon je dao odgovor.
„Izvukli smo ovu knjigu iz relativnog mraka i posmatrali sa ogromnim zadovoljstvom kako postaje mega popularna što i zaslužuje“, kaže Sara Nelson, bivši glavni urednik u Amazonu, a sada izvršni urednik u Harperu, ogranku HarperKolinsa.
Uređivački tim Amazona je 2014. godine odabrao debitantski roman Ingove za najbolju knjigu godine – i to ispred romana „Sve svetlosti koju ne vidimo“ Entonija Dora. Podstrek giganta elektronske trgovine je knjigu vinuo u stratosferu.
„Mislim da sam ovim, na neki način, zaslužila svoje mesto za stolom“, rekla u je razgovoru preko telefona o svom uspehu.
Izvor: nytimes.com
Prevod: Miloš Vulikić
Autor: Selest Ing
