Ono što se često govori da „teme traže pisce“, desilo se i ovoga puta. Posle veoma lepog prijema knjige „Baba Anujka – Banatska veštica“ Šimon A. Đarmati je pripremio rukopis o beogradskim vračarama. Urednik te knjige je savetovao da se u rukopisu navedu imena nekih poznatih ličnosti koje su koristile usluge vračara. Tako je Đarmati kod tri različite vračare naišao da ih je posećivala Jelisaveta Lela Salević, što je bilo dovoljno da ga zaintrigira. Pisac smatra da je reč o interesantnoj i intrigantnoj ličnosti koja zavređuje da se sa nje skine veo zaborava i da joj se posveti knjiga i kako kaže, „sva sreća i urednica gospođa Dubravka Dragović Šehović je bila istog mišljenja“. Tako je nastala „Lela fatalna“.

Kako biste opisali Lelu Salević kao ličnost, njen karakter? Šta vas je najviše zaintrigiralo u vezi sa njenim životom?

Ona je od samog detinjstva bila svojevoljna, uporna i prilično drčna osoba koja je znala šta hoće. Znala je da se hrabro suprotstavi austrougarskom vojniku „Švabi“ kada se, ostavljena od drugova i drugarica, našla na vetrometini. Bila je uporna da uspe u životu i kada je prodavala na pijaci u Šapcu i kada je morala da se zbog očevih drugačijih pogleda na njenu budućnost sukobi s njim. Ostala je ista i kao ljubavnica jednog od najbogatijih Jugoslovena toga vremena, vlasnika rudnika. Osim navedenog, bila je za to vreme prilično slobodnog ponašanja, čime je izazivala revolt posebno gospođa, koje su se plašile za svoje muževe, iako su možda bile i slobodnijeg ponašanja samo ali su znale da sopstveni nemoral vešto prikriju. Sve to bilo je dovoljno intrigantno da se upustim u pisanje o njoj. Da opišem njen život satkan od pažnje, ljubavi, tragedije i razočaranja. Svega onoga što se obično naziva – filmska priča.

Kako biste opisali društveni i kulturni kontekst vremena i sredine u kojima je Lela živela? Na koji način je ona uticala na društvo tog vremena?

Lela Salević je iz zabačene Ivanjice dospela u Beograd u jednu pravu građansku sredinu, u to vreme prilično socijalno raslojenu. Rat koji je minuo ostavio je teške posledice i doveo do značajnijih promena. Neki su osiromašili, a neki su profitirali i živeli na visokoj nozi i toga se nisu stideli. Mnogi su mondenski mladići živeli raskalašno smatrajući da im je sve dozvoljeno. Upravo mnogi takvi vrteli su se i oko Lele Salević. Sveža, puna mladalačkog života, ona je zapadala za oko i razvratnim i istrošenim bogatašima, koji su hteli da za novac kupe sve, pa i ono što im je priroda logikom svojih zakona oduzela. Bacali su nemilice novac da pridobiju njene draži. Muškarci od pedeset godina napuštali su svoje porodice i sve su pod noge bacali samo da imaju tu sirotu devojku.

Kako se Lela nosila sa negativnim reakcijama društva na njen život? U podnaslovu knjige stoji da je bila prva starleta Kraljevine Jugoslavije.

Lela je od siromašne, nedovoljno obrazovane ali zasigurno prirodom nadarene osobe uspela da dostigne sam vrh tadašnjeg društva. Da ima osećaj da je važna i poštovana. Naravno, sve je to trajalo dok je imala bogatog zaštitnika. A kada je on nestao iz njenog života, sve se sunovratilo. Ponovo je bila na samom početku. A kada je pokušala da se sama izbori za svoju budućnost, naišla je na strašan otpor pre svega stanovnica u Beogradu, koji je neizmerno volela. Protesti protiv nje doprineli su da ponovo bude nemilosrdno proterana u Ivanjicu. Za razliku od Beograda gde je njena slava gasla, ona je u unutrašnjosti i dalje bila zvezda kojoj su priređivali svečane dočeke i držali govore. To je, po njenom kazivanju, postalo za nju prilično naporno i zbog toga je bila željna običnog života. Ipak, nema nikakve sumnje da je uživala u slavi koju je stekla.

Kako je Lela skončala život?

Iako je skoro punu deceniju od početka tridesetih godina 20. veka pa do izbijanja rata život Lele Salević, sa manje ili više intenziteta i detalja bio praćen u tadašnjim novinama, rat koji je donosio nove teme i junake, zavejao je priču o Leli Salević. To se, naravno, produžilo i u posleratnom periodu u kome niko više nije mario za nju. Ona se pedesetih godina po drugi put udala i verovatno proživela ostatak života kao uzorna supruga i/ili savesna službenica. Nažalost, do nekih egzaktnijih podataka nisam uspeo doći. Možda će ova knjiga pobuditi pažnju i iznedriti neke svedoke koji će se prisetiti svoje voljene, drage i ljubazne komšinice. Veliko je pitanje da li su oni znali ko je bila Lela – da je to bila žena kojoj je u jednom trenutku života bilo sve dozvoljeno i kojoj je svet bio pod nogama.

Kako je izgledalo istraživanje i prikupljanje informacija za ovu knjigu? Sa kakvim izazovima ste se susretali? Da li se knjiga oslanja samo na činjenice ili u njoj ima i „pesničke slobode“?

Istraživanje nije bilo nimalo jednostavno. Sva sreća što su iza mene godine sličnih istraživanja, pa su mi iskustvo i instinkt „arhivskog moljca“ pomogli da sklopim, nadam se, zanimljivu priču. U svim istraživanjima, pa i ovom, važnu ulogu ima i slučaj za koji sve manje verujem da je to. To su, pre bih rekao, neke nevidljive niti koje vode do cilja u sklapanju mozaika. Istraživanje je realizovano u arhivima i na terenu. Interesantno je da i pored svih nastojanja i ostvarenih kontakata nisam uspeo da nađem Lelinu bolju fotografiju, iako sam siguran da je bila meta mnogih fotografa tog vremena. Naravno, kao u svakom romanu, i u ovom postoji „pesnička sloboda“. Postoje i nagoveštaji koji bi njen život prikazali u „kandžama“ obaveštajnih službi koji su imali višestruki interes da utiču na političke i dinastičke prilike, posebno u Srbiji.

Koliko je teško pronaći i verodostojno dokumentovati živote žena iz prošlih vremena i zašto mislite da je važno da se oni dokumentuju? Koliko je bitno baviti se istorijom i kroz ovakve teme?

Pronaći i verodostojno dokumentovati živote žena iz prošlih vremena jeste i lako i teško. Sve zapravo zavisi od faktora sreće, od perioda u kojem su živele i od momenta ispoljavanja interesovanja za njih. Kada se naiđe na arhivsku građu koja može imati i stotinak originalnih stranica različitih dokumenata, sreća istraživača je nemerljiva. Tu se prosto rađa neka vrsta zavisnosti. Onaj ko jednom ušmrkne sivu prašinu postaje u istoj meri zavistan kao onaj što ušmrkava „belo“. Da sam svoja istraživanja započeo pre četrdesetak godina, verovatno bih upoznao Lelu Salević i od nje čuo pravu priču. Baviti se istorijom kroz teme kao što je ova koja se obrađuje u knjizi „Lela fatalna“ jeste značajno. Ne samo što se tiče same teme već i zbog rekonstrukcije nekadašnjeg života.

Koliko vam je vremena bilo potrebno da napišete knjigu? Kako je izgledao proces od ideje preko prikupljanja građe, pisanja, do objavljivanja?

Na knjizi „Lela fatalna“ radio sam otprilike godinu dana. Pošto sam postavio osnovnu konstrukciju, bilo je da izvršim fine radove. Da prikupim sve što je dostupno u vezi sa Lelom. To je bio zapravo najzahtevniji deo posla. Živela je u Ivanjici i Beogradu, a potomstvo nije imala. S druge strane, arhivska građa u vezi s njom je prilično oskudna. Ostvareni su brojni kontakti u nadi da će se naći zanimljivi podaci vezani za njen život, ali nažalost sa malo uspeha. Ovo što se nalazi u knjizi je maksimum do čega sam mogao doći što se tiče lika i dela Lele Salević.

Na čemu trenutno radite, da li pripremate novi rukopis?

Trenutno imam dva završena rukopisa. Prvi se odnosi na beogradske vračare i na neki način je nastavak priče o babi Anujki. Drugi rukopis na neki način predstavlja odmor od teških tema kojima se više decenija bavim. To je zbirka humoreski koja je naišla na prilično dopadanje. Polako završavam i treći rukopis. Njega smatram kapitalnim delom. Voleo bih da izdavač bude Laguna. On se bavi likom, životom i delom poslednjeg dželata Jugoslavije.

Autor: Iva Burazor
Izvor: časpis Bukmarker, br. 30