Šimon A. Đarmati: Najsrećniji bih bio da me zaključaju u arhivski depo
Pišući o prvoj starleti Kraljevine Jugoslavije u knjizi „Lela fatalna“ (u izdanju Lagune), dr Šimon A. Đarmati prikazuje i jedno patrijarhalno društvo iz tridesetih godina prošlog veka, koje nije bilo blagonaklono prema netipičnim ličnostima. A Lela Salević bila je sve samo ne obična devojka. Još kao devojčica odustala je od školovanja, iz Ivanjice došla je u Beograd da radi u štampariji, a zatim kao manikirka. Vrlo brzo su je uočili sinovi iz najboljih beogradskih kuća, koji su dolazili da sređuju nokte, a među njima i sin upravnika grada Dimitrije Lazarević. Ova veza Leli, koja je imala samo 17 godina, donela je glas najveće zavodnice opasne po javni moral. Bila je tema rasprave u Narodnoj skupštini, posle čega je bila prinudno vraćena u Ivanjicu. Šimon A. Đarmati sve ovo dokumentuje slikama i arhivskom građom. Sledeća veza sa industrijalcem Moisom Aseom, koji joj poklanjao najskuplje poklone, stanove i kuće, i koji je za njom izgubio glavu, Lelu je iznela na još gori glas brakorazvodnice, a na Asea je rođeni sin nasrnuo nožem i zadao mu smrtnu ranu...
Imali ste poseban odnos prema liku Lele Salević, iako ste napisali mnogo knjiga. Zašto Vas je privukla ova tema?
Mnoge moje knjige bave se zapravo kriminalom između dva svetska rata. Zlodelima hajduka, razbojnika, trovača i trovačica. „Lela fatalna“ ne pripada toj vrsti literature. Ona kroz buran život jedne mlade devojke koja je iz Ivanjice došla u Beograd slika na neki način i tadašnje vreme. Društvene prilike i odnose. Kada bi se napravio grubi presek, videlo bi se da je dosta toga zapravo ostalo isto do današnjih dana. Tema kojom se u knjizi bavim sama se nametnula. Posle knjige o čuvenoj vračari i trovačici baba Anujki, pripremio sam rukopis o beogradskim vračarama. Tom prilikom sam i naišao na ime Jelisavete Lele Salević, koju su isticali kao mušteriju mnogih vračara. To me je zainteresovalo i bilo je presudno da se pozabavim njenim životom.
Na mahove roman nalikuje na dokumentarističko delo. Gde ste sve istraživali, a vidi se da ste listali i stare Politike?
Otkrivanje minulih vremena nije nimalo jednostavno, ali je prilično uzbudljivo. I treba imati dosta sreće. Najviše volim da istražujem u istorijskim arhivima. Onaj ko jednom „ušmrka sivi prah“ arhivske građe, postaje zavisnik kao da je ušmrkao drogu. Ponekad mi se čini da bih bio najsrećniji da me zaključaju u arhivski depo i da mi samo doturaju vodu. Dešava se, međutim, da je građa, posebno ona koja se odnosi na sudske procese, a iz koje se mnogo toga može saznati, prosto izgubljena u ratnim godinama. U takvim slučajevima dragocene dokumente predstavljaju novine koje su se bavile određenim slučajevima. U prvom redu tu je Politika, ali se značajni podaci mogu naći i na stranicama listova Vreme i Pravda. Ako je neka tema važna i interesantna, kao što je ova, obilje podatke pruža i strana štampa.
Kako tumačite moralne vrednosti prve polovine 20. veka, budući da je Lela proterivana navodno zbog nemorala u Ivanjicu, a kako postupanje policije prema ženama?
Druga četvrtina 20. veka je zapravo posleratni period, i ne razlikuje se generalno od mnogih drugih posleratnih perioda. Neki bogataši su propali, a drugi su profitirali. U skladu sa tim bile su i moralne vrednosti. Enormno bogati ljudi bahatili su se i smatrali su da im je sve dozvoljeno. Lela je proterivana ne toliko zbog toga što je narušavala moralne norme, već rekao bih pre svega zbog toga što je predstavljala opasnost u političkom smislu. A možda i nesvesno, mogla je biti instrument u rukama pripadnika stranih službi koje su vršljale po našim prostorima. A ako je u celoj priči i bilo nemorala, ona ga sigurno nije donela iz Ivanjice. Mnogi koji su se zgražavali zbog njenog načina života živeli su daleko problematičniji i raspusniji život. Nisu baš njihovi brakovi bili tako „čedni“ kako su pokušavali da ih prikažu. Ali njima se moglo.
Mnoge moje knjige bave se zapravo kriminalom između dva svetska rata. Zlodelima hajduka, razbojnika, trovača i trovačica. „Lela fatalna“ ne pripada toj vrsti literature. Ona kroz buran život jedne mlade devojke koja je iz Ivanjice došla u Beograd slika na neki način i tadašnje vreme. Društvene prilike i odnose. Kada bi se napravio grubi presek, videlo bi se da je dosta toga zapravo ostalo isto do današnjih dana. Tema kojom se u knjizi bavim sama se nametnula. Posle knjige o čuvenoj vračari i trovačici baba Anujki, pripremio sam rukopis o beogradskim vračarama. Tom prilikom sam i naišao na ime Jelisavete Lele Salević, koju su isticali kao mušteriju mnogih vračara. To me je zainteresovalo i bilo je presudno da se pozabavim njenim životom.
Na mahove roman nalikuje na dokumentarističko delo. Gde ste sve istraživali, a vidi se da ste listali i stare Politike?
Otkrivanje minulih vremena nije nimalo jednostavno, ali je prilično uzbudljivo. I treba imati dosta sreće. Najviše volim da istražujem u istorijskim arhivima. Onaj ko jednom „ušmrka sivi prah“ arhivske građe, postaje zavisnik kao da je ušmrkao drogu. Ponekad mi se čini da bih bio najsrećniji da me zaključaju u arhivski depo i da mi samo doturaju vodu. Dešava se, međutim, da je građa, posebno ona koja se odnosi na sudske procese, a iz koje se mnogo toga može saznati, prosto izgubljena u ratnim godinama. U takvim slučajevima dragocene dokumente predstavljaju novine koje su se bavile određenim slučajevima. U prvom redu tu je Politika, ali se značajni podaci mogu naći i na stranicama listova Vreme i Pravda. Ako je neka tema važna i interesantna, kao što je ova, obilje podatke pruža i strana štampa.
Kako tumačite moralne vrednosti prve polovine 20. veka, budući da je Lela proterivana navodno zbog nemorala u Ivanjicu, a kako postupanje policije prema ženama?
Druga četvrtina 20. veka je zapravo posleratni period, i ne razlikuje se generalno od mnogih drugih posleratnih perioda. Neki bogataši su propali, a drugi su profitirali. U skladu sa tim bile su i moralne vrednosti. Enormno bogati ljudi bahatili su se i smatrali su da im je sve dozvoljeno. Lela je proterivana ne toliko zbog toga što je narušavala moralne norme, već rekao bih pre svega zbog toga što je predstavljala opasnost u političkom smislu. A možda i nesvesno, mogla je biti instrument u rukama pripadnika stranih službi koje su vršljale po našim prostorima. A ako je u celoj priči i bilo nemorala, ona ga sigurno nije donela iz Ivanjice. Mnogi koji su se zgražavali zbog njenog načina života živeli su daleko problematičniji i raspusniji život. Nisu baš njihovi brakovi bili tako „čedni“ kako su pokušavali da ih prikažu. Ali njima se moglo.
Da li je jedna devojka imala takvu moć ili je već u to vreme štampa učinila svoje u kreiranju lika starlete?
Lela Salević je u svom vremenu bila prilično jedinstvena pojava. Mlada, lepa, privlačna, ponosna i prilično svojeglava, nije mogla biti nezapažena. Tome je doprinela i činjenica da se odevala po poslednjoj pariskoj modi. Ona je bez svake sumnje želela da uspe. O tome govori i podatak da je svoju fotografiju poslala časopisu koji se bavio filmom. Štampa je nije učinila starletom. Ona je pratila njen buran život. Čak i ne u toliko velikoj meri, dok je njen 34 godina stariji bogati ljubavnik bio živ.
Čini se da ste pokušali da opravdate svoju junakinju. Da li Vas je dirnuo njen kraj?
Moram priznati da su moje simpatije bile na njenoj strani. Zašto bi ona bila kriva zbog toga što je zavrtela mnogima pamet? Kada ju je bogati ljubavnik pitao da li ima nekoga, ona je rekla da ima. Na to joj je ovaj prilično smelo rekao: „Bićeš moja!“, a mogao je otac da joj bude. Pa čak i deda prema tadašnjim merilima. Što se tiče njenog kraja, on mi u trenutku završetka rukopisa nije bio poznat. Osim datuma smrti. Tek pošto je knjiga objavljena, javila se jedna žena koja je poznavala Lelu i koja mi je otkrila dragocene podatke. Sasvim dovoljno za drugo prošireno izdanje. Lela je u drugom braku imala skladan i pristojan život. Pošto joj je suprug preminuo, ostala je sama. Umrla je u bolnici, a njenu kuću je nasledila obližnja pekarka, koja je bila preuzela brigu u njoj.
Da li su novinski tekstovi o Leli inspirisali i jednog Nušića?
Ne bih mogao reći da su novinski članci inspirisali Nušića. Njen slučaj, odnosno odnos sa sinom upravnika grada Beograda, a to nije bio gradonačelnik, već prvi policajac prestonice, bio je dobro poznat u društvenim krugovima. Šira javnost za Lelu je čula kada je u raspravi u Narodnoj skupštini njen slučaj i zlostavljanje u Glavnjači izneo Sava Kosanović, sin Marice, najmlađe sestre Nikole Tesle. Nušiću, kao odličnom poznavaocu tadašnjih prilika, nije bilo teško da razdvajanje dvoje onih koji se vole, (Dara i zet Čeda u „Gospođi ministarki“) reši proterivanjem u Ivanjicu. Na isti način kao što je to uradio i upravnik grada terajući Lelu. Potpuno sam siguran da u „Gospođi ministarki“ Ivanjica nije tek tako odabrana za mesto gde će ministarkin zet Čeda biti proteran.
Kako Lelin život vidite iz današnje perspektive?
Lela je imala buran i sadržajan život. Od relativno siromašne devojke postala je uvažavana ljubavnica pred kojom su se, posebno trgovci i krupijei, snishodljivo ponašali. A onda kada joj se činilo da je dosegla zvezde, došlo je do njenog sunovrata. Iz raskošne vile morala je da se iseli i seljaka po Beogradu. A kada joj je prvi muž nastradao, njena agonija se nastavila. Pre druge udaje živela je u jednom stanu zajedničkog dvorišta u ulici uz Novo groblje. Posle toga joj je sudbina ponovo bila naklonjena pošto je ostatak života provela u lepoj kući na Vračaru. Umrla je sama bez igde ikoga i tako zatvorila ovozemaljski krug.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Lela Salević je u svom vremenu bila prilično jedinstvena pojava. Mlada, lepa, privlačna, ponosna i prilično svojeglava, nije mogla biti nezapažena. Tome je doprinela i činjenica da se odevala po poslednjoj pariskoj modi. Ona je bez svake sumnje želela da uspe. O tome govori i podatak da je svoju fotografiju poslala časopisu koji se bavio filmom. Štampa je nije učinila starletom. Ona je pratila njen buran život. Čak i ne u toliko velikoj meri, dok je njen 34 godina stariji bogati ljubavnik bio živ.
Čini se da ste pokušali da opravdate svoju junakinju. Da li Vas je dirnuo njen kraj?
Moram priznati da su moje simpatije bile na njenoj strani. Zašto bi ona bila kriva zbog toga što je zavrtela mnogima pamet? Kada ju je bogati ljubavnik pitao da li ima nekoga, ona je rekla da ima. Na to joj je ovaj prilično smelo rekao: „Bićeš moja!“, a mogao je otac da joj bude. Pa čak i deda prema tadašnjim merilima. Što se tiče njenog kraja, on mi u trenutku završetka rukopisa nije bio poznat. Osim datuma smrti. Tek pošto je knjiga objavljena, javila se jedna žena koja je poznavala Lelu i koja mi je otkrila dragocene podatke. Sasvim dovoljno za drugo prošireno izdanje. Lela je u drugom braku imala skladan i pristojan život. Pošto joj je suprug preminuo, ostala je sama. Umrla je u bolnici, a njenu kuću je nasledila obližnja pekarka, koja je bila preuzela brigu u njoj.
Da li su novinski tekstovi o Leli inspirisali i jednog Nušića?
Ne bih mogao reći da su novinski članci inspirisali Nušića. Njen slučaj, odnosno odnos sa sinom upravnika grada Beograda, a to nije bio gradonačelnik, već prvi policajac prestonice, bio je dobro poznat u društvenim krugovima. Šira javnost za Lelu je čula kada je u raspravi u Narodnoj skupštini njen slučaj i zlostavljanje u Glavnjači izneo Sava Kosanović, sin Marice, najmlađe sestre Nikole Tesle. Nušiću, kao odličnom poznavaocu tadašnjih prilika, nije bilo teško da razdvajanje dvoje onih koji se vole, (Dara i zet Čeda u „Gospođi ministarki“) reši proterivanjem u Ivanjicu. Na isti način kao što je to uradio i upravnik grada terajući Lelu. Potpuno sam siguran da u „Gospođi ministarki“ Ivanjica nije tek tako odabrana za mesto gde će ministarkin zet Čeda biti proteran.
Kako Lelin život vidite iz današnje perspektive?
Lela je imala buran i sadržajan život. Od relativno siromašne devojke postala je uvažavana ljubavnica pred kojom su se, posebno trgovci i krupijei, snishodljivo ponašali. A onda kada joj se činilo da je dosegla zvezde, došlo je do njenog sunovrata. Iz raskošne vile morala je da se iseli i seljaka po Beogradu. A kada joj je prvi muž nastradao, njena agonija se nastavila. Pre druge udaje živela je u jednom stanu zajedničkog dvorišta u ulici uz Novo groblje. Posle toga joj je sudbina ponovo bila naklonjena pošto je ostatak života provela u lepoj kući na Vračaru. Umrla je sama bez igde ikoga i tako zatvorila ovozemaljski krug.
Autor: Marina Vulićević
Izvor: Politika
Autor: Šimon A. Đarmati
