Siniša Soćanin: Nije izazov čovečanstva da razume dobre ljude
Prisustvo Siniše Soćanina (1972) je diskretno, a razgovor sa njim zanimljiv i inspirativan. Za one koje zanima savremena srpska književnost, ali i za gorke skeptike koji misle da nema šta da ih iznenadi na toj ceni, Sočaninov roman „Ubisvet“ biće pravo osveženje. U ovom intervjuu vam predstavljamo obrise ove sjajne priče koja je otvorila Laguninu novu ediciju Eklipsa, posvećenu domaćim romanima o onome što izlazi iz tame na svetlo, o stanju pomračenja, o istini koja izmiče iluzijama.
Roman „Ubisvet“ predstavlja veliki zaokret od romana za decu „Bandoglavić Strahinja“. Kako se to desilo? Jeste li čitali mnogo trilera u međuvremenu?
Istina je da uvek pišem bar dve različite stvari istovremeno, a priča „Ubisveta“ je nastala pre „Bandoglavića“. Bez obzira na to, nisam siguran da se dogodio neki veliki zaokret. Roman o Strahinji, iako tinejdžerski, takođe je pomalo triler. Ima misteriozni zločin, ili nešto veoma nalik na to, ima istragu, nezavisnu istragu, pametne momke, opasne momke, akciju i preokrete, pa i ljubavnu dimenziju. A ni „Ubisvet“ nije čist žanrovski triler. To mi je i bila namera, naravno, a po kritikama i komentarima čitalaca, izgleda da sam uspeo. Ja više volim da kažem da je u pitanju prosto savremena književnost koja je, u slučaju moje priče, odevena u uverljivu i uzbudljivu oblandu sa zločinom i istragom. Pritom, sve te stvari iz zapleta – koje nije zgodno da otkrivamo – ukazuju na neke stvarnosti života svih nas. Meni je za ovu priču naprosto bilo potrebno da ima ubistva, istragu i otkrića. Neki drugi roman, koji bude pričao neku drugu priču, može biti nešto sasvim drugo. A što se trilera tiče, zapravo ih nisam čitao dosta dugo. Poslednji put je to bio Grejam Grin, pre ne znam koliko godina, ali jesam gledao niz odličnih kriminalističkih serija, koje su možda bolje nego ikad.
Šta znači kovanica ubisvet? Zvuči gotovo kao neka video-igrica…
Reč mi je pala na pamet dok sam smišljao naslov. Imao sam mnoštvo ideja, ali nijedna nije kliknula. Pojavila mi se kad je roman bio već odavno gotov, kao poslednja kockica za slagalicu koju tražite po stolu ali je nigde nema, a onda je slučajno, kad već odustanete, pronađete u drugoj sobi, cipeli, pod šoljom juče popijene kafe ili tako negde. Ta kovanica ništa drugo ne znači, osim što je naziv tog romana. Na stranicama se ne pominje. Značenje dobija tek pošto se knjiga pročita, pa se naslov ponovo ugleda kada se zatvori. U tom smislu, više je neodvojivi deo priče nego većina naslova: njen je početak, kao zagonetka iza čudne reči, i njen je kraj, kao konačno imenovanje zla o kom ste upravo čitali. Drugim rečima, ako likovi u romanu traže ubicu, roman u celini je potraga za ubisvetom – silom bez lica, imena i vizit-karte koja veštim menadžmentom zla vodi svet u veselu, žarko željenu propast, dok pojedinačne ubice i ne znaju da rade za nju, a mi svi opčinjeno mesečarimo za tom frulom.
Kojim čitaocima biste preporučili „Ubisvet“?
Ljubiteljima trilera i dobrih krimi romana, svakako, ali i onima koji vole fantastiku, koji uživaju u odmerenim dozama natprirodnog, ako je dobro utkano u priču. „Ubisvet“, koliko god da sam ja uspeo da ga učinim uzbudljivim, nije baš lako štivo. Stavlja pred čitaoca izazove i enigme koje su i intelektualne i emocionalne, angažuje ih. Takođe, neskromno preporučujem svoj roman, i ovaj i onaj za decu, i onima koji vole da u onome što čitaju ima dosta psihologije, pa i filozofije. S tim da, kako je to ipak roman, i to takav da teži da pruži uzbudljivo čitalačko iskustvo, psihologija i moralna i filozofska pitanja u njemu su više upletena u zaplet nego što su u naklapanju i pametovanju likova.
Na korici knjige stoji tizer: zašto profesionalac ubija nevine ljude? Prirodan odgovor je – zato što je zao. Jeste li bili bolećivi i imali razumevanja za profesionalca?
Svuda oko nas su ljudi koji nam prodaju šećer i alkohol i duvan i drugo, redom stvari koje nas ubijaju, što niko i ne osporava. Ti ljudi su plaćeni, neki od njih i veoma, veoma dobro. Da li ih to čini plaćenim ubicama? Da li ih to čini zlim? Ne spočitavam, i sam koristim sve pobrojano. Razumevanje koje ja kao pisac imam je i za društvo i za pojedinca, gde je jedno od drugog neodvojivo. Iza većine zala stoji neka lična stvarnost u kojoj to zlo izgleda kao nekakva pravda ili lično pravo. Ubica je kao pokvarena ćelija, koja o organizmu kom nije dobro naučnicima može mnogo više da kaže nego ona ispravna. Nije izazov čovečanstva da razume dobre ljude.
Na koje postojeće književne ili filmske/TV junake liče vaši junaci? Još bolje: koji glumci (svetski, naši…) bi mogli da ih igraju na ekranu?
Preteški su zahtevi pred likovima romana. Trebalo bi da budu originalni i životni, da bi nas zanimalo šta im se događa i šta će da urade u situaciji u kojoj su. U isto vreme, trebalo bi da liče na sve nas, da bi što više čitalaca priču doživelo lično i opet – da bi nas zanimalo šta će s njima biti. Likovi koji su to uspeli – to su oni koje pamtimo iz knjiga i filmova.
I moji, kao i svi likovi, po ovome ili onome liče na mnoge druge, a opet su neodvojivi deo moje priče i imaju u njoj sopstvene, što ih čini jedinstvenim. Riđokosa, na primer, pošto sam je već napisao, podsetila me je na lik Tajlera iz „Borilačkog kluba“, pa opet je potpuno drukčija.
Ako imam baš toliku slobodu, u liku glavne inspektorke bih voleo da vidim američku glumicu Šarliz Teron. Znam, nisam skroman. Za glavni muški lik, mislim da bi najbolje poslužio srećno pronađen naturščik, jer ionako ne progovara i sve što je potrebno je jedinstven izraz. Na umu imam samo jednog prijatelja koji je učitelj aikidoa, ne zbog njegove ličnosti ili događaja u romanu nego zbog snage i dobrote, pa i same te plemenite veštine i načina na koji je prenosi. Čuo sam od nekih čitalaca da su kao mladog inspektora zamišljali Andriju Kuzmanovića iz „Senki nad Balkanom“ ili Kita Haringtona iz „Igre prestola“. Od ostalih, idealni ubica bi bio neverovatni Pedro Paskal, zbog govora tela. Glavni zlikovac, Džon Gudman.
Koje elemente treba da sadrži dobra krimi priča? Koliko treba da „pozajmi“ od stvarnosti?
Krimi priče su uzbudjive jer je zločin – dakle, čin zla – nešto protivno čovečnosti. S druge strane, svi smo mi nevini za nešto za šta smo kažnjeni, a krivi za nešto za šta nismo. Svi smo mi i žrtve i zlikovci, dakle u nama se neprestano vodi epska bitka za tu čovečnost. Dobra krimi priča ne mora ništa da pozajmi od stvarnosti, ali mora da uleti u to bojno polje. Mora da je odražava. Bar za mene, sve ostalo može da bude izmišljeno, čak je i bolje tako, sve dok je istinito.
Pored kog romana/autora biste voleli da „Ubisvet“ stoji u knjižari?
S jedne strane je Markesova „Hronika najavljene smrti“, zato što braću Vikario niko nije zaustavio. S druge je „Kolevka za macu“ ili „Klanica pet“ Kurta Vonegata, zbog ležernosti užasa u njima. Tu su negde i Kormak Mekarti i „Kvaka 22“ Džozefa Helera. Ipak, na moje pisanje je najveći uticaj – ako je to bilo pitanje – imalo ono što sam saznao i doživeo kroz porodicu i prijatelje. Pisci su samo pogurali stvar, tako što sam kod njih video šta sve može jedna rečenica, a pogotovo šta sve može da se desi kada se naročite rečenice poređaju na naročit način.
Šta (volite da) čitate (inače, ne mislim na koronu i molim da se pandemija što manje pominje)?
Čitam sve što dohvatim, koliko mi vreme dozvoli. Početkom godine, na mene je poseban utisak ostavio „Svet po Garpu“ Džona Irvinga. Nedavno sam čitao neke fenomenalne stare naučnofantastične priče Džordža R. R. Martina. Sada sam ponovo u fazi Markesa. Samo pružim ruku na policu.
Istina je da uvek pišem bar dve različite stvari istovremeno, a priča „Ubisveta“ je nastala pre „Bandoglavića“. Bez obzira na to, nisam siguran da se dogodio neki veliki zaokret. Roman o Strahinji, iako tinejdžerski, takođe je pomalo triler. Ima misteriozni zločin, ili nešto veoma nalik na to, ima istragu, nezavisnu istragu, pametne momke, opasne momke, akciju i preokrete, pa i ljubavnu dimenziju. A ni „Ubisvet“ nije čist žanrovski triler. To mi je i bila namera, naravno, a po kritikama i komentarima čitalaca, izgleda da sam uspeo. Ja više volim da kažem da je u pitanju prosto savremena književnost koja je, u slučaju moje priče, odevena u uverljivu i uzbudljivu oblandu sa zločinom i istragom. Pritom, sve te stvari iz zapleta – koje nije zgodno da otkrivamo – ukazuju na neke stvarnosti života svih nas. Meni je za ovu priču naprosto bilo potrebno da ima ubistva, istragu i otkrića. Neki drugi roman, koji bude pričao neku drugu priču, može biti nešto sasvim drugo. A što se trilera tiče, zapravo ih nisam čitao dosta dugo. Poslednji put je to bio Grejam Grin, pre ne znam koliko godina, ali jesam gledao niz odličnih kriminalističkih serija, koje su možda bolje nego ikad.
Šta znači kovanica ubisvet? Zvuči gotovo kao neka video-igrica…
Reč mi je pala na pamet dok sam smišljao naslov. Imao sam mnoštvo ideja, ali nijedna nije kliknula. Pojavila mi se kad je roman bio već odavno gotov, kao poslednja kockica za slagalicu koju tražite po stolu ali je nigde nema, a onda je slučajno, kad već odustanete, pronađete u drugoj sobi, cipeli, pod šoljom juče popijene kafe ili tako negde. Ta kovanica ništa drugo ne znači, osim što je naziv tog romana. Na stranicama se ne pominje. Značenje dobija tek pošto se knjiga pročita, pa se naslov ponovo ugleda kada se zatvori. U tom smislu, više je neodvojivi deo priče nego većina naslova: njen je početak, kao zagonetka iza čudne reči, i njen je kraj, kao konačno imenovanje zla o kom ste upravo čitali. Drugim rečima, ako likovi u romanu traže ubicu, roman u celini je potraga za ubisvetom – silom bez lica, imena i vizit-karte koja veštim menadžmentom zla vodi svet u veselu, žarko željenu propast, dok pojedinačne ubice i ne znaju da rade za nju, a mi svi opčinjeno mesečarimo za tom frulom.
Kojim čitaocima biste preporučili „Ubisvet“?
Ljubiteljima trilera i dobrih krimi romana, svakako, ali i onima koji vole fantastiku, koji uživaju u odmerenim dozama natprirodnog, ako je dobro utkano u priču. „Ubisvet“, koliko god da sam ja uspeo da ga učinim uzbudljivim, nije baš lako štivo. Stavlja pred čitaoca izazove i enigme koje su i intelektualne i emocionalne, angažuje ih. Takođe, neskromno preporučujem svoj roman, i ovaj i onaj za decu, i onima koji vole da u onome što čitaju ima dosta psihologije, pa i filozofije. S tim da, kako je to ipak roman, i to takav da teži da pruži uzbudljivo čitalačko iskustvo, psihologija i moralna i filozofska pitanja u njemu su više upletena u zaplet nego što su u naklapanju i pametovanju likova.
Na korici knjige stoji tizer: zašto profesionalac ubija nevine ljude? Prirodan odgovor je – zato što je zao. Jeste li bili bolećivi i imali razumevanja za profesionalca?
Svuda oko nas su ljudi koji nam prodaju šećer i alkohol i duvan i drugo, redom stvari koje nas ubijaju, što niko i ne osporava. Ti ljudi su plaćeni, neki od njih i veoma, veoma dobro. Da li ih to čini plaćenim ubicama? Da li ih to čini zlim? Ne spočitavam, i sam koristim sve pobrojano. Razumevanje koje ja kao pisac imam je i za društvo i za pojedinca, gde je jedno od drugog neodvojivo. Iza većine zala stoji neka lična stvarnost u kojoj to zlo izgleda kao nekakva pravda ili lično pravo. Ubica je kao pokvarena ćelija, koja o organizmu kom nije dobro naučnicima može mnogo više da kaže nego ona ispravna. Nije izazov čovečanstva da razume dobre ljude.
Na koje postojeće književne ili filmske/TV junake liče vaši junaci? Još bolje: koji glumci (svetski, naši…) bi mogli da ih igraju na ekranu?
Preteški su zahtevi pred likovima romana. Trebalo bi da budu originalni i životni, da bi nas zanimalo šta im se događa i šta će da urade u situaciji u kojoj su. U isto vreme, trebalo bi da liče na sve nas, da bi što više čitalaca priču doživelo lično i opet – da bi nas zanimalo šta će s njima biti. Likovi koji su to uspeli – to su oni koje pamtimo iz knjiga i filmova.
I moji, kao i svi likovi, po ovome ili onome liče na mnoge druge, a opet su neodvojivi deo moje priče i imaju u njoj sopstvene, što ih čini jedinstvenim. Riđokosa, na primer, pošto sam je već napisao, podsetila me je na lik Tajlera iz „Borilačkog kluba“, pa opet je potpuno drukčija.
Ako imam baš toliku slobodu, u liku glavne inspektorke bih voleo da vidim američku glumicu Šarliz Teron. Znam, nisam skroman. Za glavni muški lik, mislim da bi najbolje poslužio srećno pronađen naturščik, jer ionako ne progovara i sve što je potrebno je jedinstven izraz. Na umu imam samo jednog prijatelja koji je učitelj aikidoa, ne zbog njegove ličnosti ili događaja u romanu nego zbog snage i dobrote, pa i same te plemenite veštine i načina na koji je prenosi. Čuo sam od nekih čitalaca da su kao mladog inspektora zamišljali Andriju Kuzmanovića iz „Senki nad Balkanom“ ili Kita Haringtona iz „Igre prestola“. Od ostalih, idealni ubica bi bio neverovatni Pedro Paskal, zbog govora tela. Glavni zlikovac, Džon Gudman.
Koje elemente treba da sadrži dobra krimi priča? Koliko treba da „pozajmi“ od stvarnosti?
Krimi priče su uzbudjive jer je zločin – dakle, čin zla – nešto protivno čovečnosti. S druge strane, svi smo mi nevini za nešto za šta smo kažnjeni, a krivi za nešto za šta nismo. Svi smo mi i žrtve i zlikovci, dakle u nama se neprestano vodi epska bitka za tu čovečnost. Dobra krimi priča ne mora ništa da pozajmi od stvarnosti, ali mora da uleti u to bojno polje. Mora da je odražava. Bar za mene, sve ostalo može da bude izmišljeno, čak je i bolje tako, sve dok je istinito.
Pored kog romana/autora biste voleli da „Ubisvet“ stoji u knjižari?
S jedne strane je Markesova „Hronika najavljene smrti“, zato što braću Vikario niko nije zaustavio. S druge je „Kolevka za macu“ ili „Klanica pet“ Kurta Vonegata, zbog ležernosti užasa u njima. Tu su negde i Kormak Mekarti i „Kvaka 22“ Džozefa Helera. Ipak, na moje pisanje je najveći uticaj – ako je to bilo pitanje – imalo ono što sam saznao i doživeo kroz porodicu i prijatelje. Pisci su samo pogurali stvar, tako što sam kod njih video šta sve može jedna rečenica, a pogotovo šta sve može da se desi kada se naročite rečenice poređaju na naročit način.
Šta (volite da) čitate (inače, ne mislim na koronu i molim da se pandemija što manje pominje)?
Čitam sve što dohvatim, koliko mi vreme dozvoli. Početkom godine, na mene je poseban utisak ostavio „Svet po Garpu“ Džona Irvinga. Nedavno sam čitao neke fenomenalne stare naučnofantastične priče Džordža R. R. Martina. Sada sam ponovo u fazi Markesa. Samo pružim ruku na policu.
Autor: Siniša Soćanin
