Svojoj deci ostavljamo priličan nered, politički i ekonomski, rat, strah za egzistenciju i, što je najgore, prilično izvesnu ekološku katastrofu, kaže čuvena književnica Slavenka Drakulić.

Odavno je svojim delima osvojila i kritiku i publiku, a nedavno je pred ovdašnje čitaoce stigla njena najnovija knjiga „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“, koja nosi svojevrsni moto „Tuge se zbrajaju, kao u matematici“, a za koju Frankfurter algemajne cajtung, između ostalog, piše: „Snaga autorke je u njenoj izuzetnoj empatiji“.

Beogradska promocija je 11. maja u 18 sati, u knjižari Delfi SKC, a upitana šta je bio njen ključni motiv da napiše ovu knjigu koju objavljuje beogradska Laguna, veli:

„Možda će čitaoci pomisliti da je za moj izbor bilo ključno da je Mileva Marić naše gore list, ali nije u tome stvar. Nećete verovati, ali zapravo me je motivisala ljutnja! Naime, naljutila sam se kad sam, u jednom vrlo obrazovanom društvu u Americi, shvatila koliko malo ljudi zna da je Ajnštajnova prva žena bila Mileva Marić, s kojom je imao dva sina i vanbračnu ćerku. A uz to, ona je uz Alberta odgovarala mojoj glavnoj temi, odnosu moći kreativnih parova.“

Da li se sam od sebe nametnuo svojevrstan moto „Tuge se zbrajaju, kao u matematici“?

U pravu ste, nisam ni pomislila da je to moto, ali zapravo u potpunosti sažima Milevinu sudbinu i temu knjige. Hvala vam na tome.

U jednom Milevinom obraćanju Ajnštajnu stoji „istina je da razum i intelekt često nisu u skladu sa moralnošću“. Ona sama za sebe na neki način vapi za komentarom, a takođe, kao u izvesnom smislu i čitava knjiga, otvara pitanje o moralu i moralnosti danas?

Naravno, ali i o tome da ljude s obrazovanjem – intelektualce, naučnike, pisce... doživljavamo i kao ljude neupitnog morala, koji bi trebalo da znaju bolje. Recimo, Radovan Karadžić je pesnik, Slobodan Praljak bio je režiser – samo da spomenem ova dva ratna zločinca. Ali Dobrica Ćosić ili Ivan Aralica takođe su deo te obrazovane elite čiji moral nije ništa bolji od nekakvog šofera, radnika, prodavača. Našlo bi se još primera, svakako.

Prepoznajemo u ovom verovanju prosvetiteljsku ideju da nas znanje čini boljim, no čini se da to nije nikakav automatizam, da nije nužno tako... Kad govorimo o Albertu i Milevi, pokazalo se da ni on nije imao visoke moralne standarde. Kad je bila reč o obavezama oko dece, sve je prepustio Milevi.

Pišući o tome da Mileva zna koliko je njen sin osetljiv, da bi svakome bilo teško imati Alberta za oca, kažete: „Bojati se vlastitog deteta – kakav poraz, kakav užasan osećaj…“. Imamo li mi razlog za takvu bojazan? Kakav svet ostavljamo sopstvenoj deci?

Mileva je to rekla nakon što je psihički bolestan mlađi sin Eduard ili Tete pokušao da je udavi, kad je morala da interveniše policija. On je inače proveo život zatvoren u ludnici, a ona ga je posećivala svakog dana... Čini mi se da deci ostavljamo priličan nered, politički i ekonomski, rat, strah za egzistenciju i, što je najgore, prilično izvesnu ekološku katastrofu.

Pored glavne priče otvarate i (žensko) pitanje izbora između ambicija i brige o porodici. Kako stoje stvari danas?

I bolje i gore! Nasledili smo socijalističko zakonodavstvo koje uključuje prava žena, a s druge strane raste pritisak društva i crkve na žene da im se ta prava oduzmu, kao što se već dogodilo u Poljskoj s pravom na pobačaj.

Na završnim stranicama ona razmišlja da li je njena predanost deci prouzrokovana dubokom potrebom da se samo tako oseća živom?

Koji je, u to vreme i u postojećim okolnostima, bio njen izbor? Kao što znate, Mileva u dva navrata nije diplomirala i nije stekla titulu, pa se dalje nije mogla baviti naukom niti naći odgovarajuće zaposlenje. Razočarala se u Alberta, koji se uskoro oženio svojom rođakom Elsom. Jedan joj je sin bio teško bolestan. Da preživi, davala je časove klavira i matematike. Ona je zaista tragičan slučaj žene koja nije imala izbora.