Slavenka Drakulić o romanu „Frida ili o boli“: Fridina umetnost nosi snagu, upornost i borbu protiv nepravednih društvenih normi
„Frida ili o boli“ već je peti roman Slavenke Drakulić koji u središte priče postavlja žensko telo i varijacije na krajnosti koje to telo izaziva. Ovo je tema kojom se autorka često bavi u svojim delima, a ovaj put je u središtu razgovora čuvena slikarka Frida i njena bol.
„Čini mi se da tema mog romana ’Frida ili o boli’ nije samo bol, već i mogućnost da se bol izrazi. Kod Fride Kalo me je najviše fasciniralo to kako je ekspresivno i slobodno izrazila bol kroz slikarstvo. Stalno sam osećala da je kao slikarka, za razliku od mene kao spisateljice, u tom pogledu privilegovana. Bol, naime, poništava jezik u smislu govora, izražavanja, dovodi čoveka u neko predgovorno stanje, svodi ga na krike i uzvike. U romanu sam želela da prikažem kako je moguće bol prikazati u slici, nasuprot rečima, i kako njene slike izranjaju iz vlastitih životnih situacija. U knjizi se prepliću tri glasa: glas pripovedačice, Fridin (fiktivni) i moj vlastiti glas, koji interpretira njene slike. Iznova bih želela da naglasim kako ova knjiga nikako nije biografija o Fridi Kalo, jer sam priču gradila samo na pojedinim biografskim elementima i uz pomoć mašte dograđivala Fridin književni lik“, kaže autorka.
Koliko bol može biti pokretač ili motiv za ljudsko stvaralaštvo? Frida je posegnula za slikarskim kistom, a Vi, Slavenka, za perom? Može li, grubo rečeno, bol biti pozitivan tako da iz dubine pojedinca izvuče njegov najbolji potencijal?
Mislim da je to veoma individualno. Samo pomislite koliko ljudi je zapravo bolesno i koliko njih je zapravo motivisano da tako stvaraju. Drugim rečima, sama iskustva bola ili bolesti nikako nisu dovoljna, niti su uslov za kreativnost. Stvaranje i bol nisu povezani, iako poznajem izuzetne primere kad je to ipak moguće, kao što je to slučaj kod ove slikarke. Njena izolacija, zatvorenost, tamnica u koju je skrivala bol, iskustvo tela kao zatvora, kao ćelije, sve to ju je doslovno teralo da se izrazi. Svoju pažnju je skretala slikanjem. Pitate se da li bi Frida stvarala i u slučaju da je bila zdrava? Na to pitanje nemam odgovor.
Na filmskom platnu je 2003. godine Fridu sjajno prikazala Salma Hajek, a čitala sam i Fridine dnevnike. Čini mi se da ste i Vi svoj roman gradili na presudnim fragmentima koji su obeležili život ove hrabre žene. Naravno, ne možemo zaobići nesreću koju je doživela sa osamnaest godina i koja ju je trajno obeležila. S jedne strane tu su brojne operacije, gvozdeni korseti, plastične proteze, a s druge – slikanje. Ljubavi koje se prepliću sa bolom. Čitamo samo o nekim biografskim trenucima, koji se u spisateljskoj slobodi mešaju sa fikcijom, gde se može osetiti i Vaš vlastiti biografski odraz. Koliko Vaše vlastite boli, Slavenka, ima u priči o Fridi?
Frida Kalo je fascinantna ličnost, ikona dvadesetog veka, stoga ne čudi što se o njoj pišu brojne knjige, uglavnom biografije. Uverena sam da je najbolju biografiju napisala Hejden Herera. Međutim, ni ta odlična biografija, ni film mi nisu uspeli dovoljno približiti Fridu, ni kao osobu ni kao slikarku. Lik sam morala stvoriti onako kako sam je ja osećala, kako sam je ja zamišljala. Slično kao što je bio njen odnos prema stvaranju. Na primer, ona sama tvrdi da njeno slikarstvo ne pripada nadrealizmu, jer slika „samo“ svoj život, njeno slikarstvo je u suštini „poruka bola“. Ili drugim rečima, odlučila sam da oživim nekoliko ključnih situacija iz njenog života i postavim ih u kontekst pojedinih slika. Uverena sam da će čitateljke i čitaoci moći da prepoznaju i razlikuju pravu Fridu od one koja je književni junak.
Nije li istina da ništa nije stvarno što nije telesno? Vaš komentar na to? Da li se i odnos prema boli može menjati kroz decenije vlastitog postojanja?
Junakinja doživljava svoju hroničnu bolest najpre instinktivno, kao životinja, zatim je bol demonski opseda, a na kraju je bol prisutan kao dosadni podstanar, za kojeg tačno zna da se nikada neće iseliti iz njenog tela. Hroničnom bolesniku je jasno da mora da nauči da živi s bolešću i bolom, što znači da najpre mora da to stanje prihvati, uspostavi ravnotežu između koegzistencije i borbe protiv bolesti, između straha i nade... Telo je stvarno, jer nam telo definitivno odmerava život ali, slično kao u životu, ne čekamo samo smrt, tako je i s bolešću. Niko nije samo rob svoje bolesti, već pokušava da bude i njen gospodar.
Koliko bol može biti pokretač ili motiv za ljudsko stvaralaštvo? Frida je posegnula za slikarskim kistom, a Vi, Slavenka, za perom? Može li, grubo rečeno, bol biti pozitivan tako da iz dubine pojedinca izvuče njegov najbolji potencijal?
Mislim da je to veoma individualno. Samo pomislite koliko ljudi je zapravo bolesno i koliko njih je zapravo motivisano da tako stvaraju. Drugim rečima, sama iskustva bola ili bolesti nikako nisu dovoljna, niti su uslov za kreativnost. Stvaranje i bol nisu povezani, iako poznajem izuzetne primere kad je to ipak moguće, kao što je to slučaj kod ove slikarke. Njena izolacija, zatvorenost, tamnica u koju je skrivala bol, iskustvo tela kao zatvora, kao ćelije, sve to ju je doslovno teralo da se izrazi. Svoju pažnju je skretala slikanjem. Pitate se da li bi Frida stvarala i u slučaju da je bila zdrava? Na to pitanje nemam odgovor.
Na filmskom platnu je 2003. godine Fridu sjajno prikazala Salma Hajek, a čitala sam i Fridine dnevnike. Čini mi se da ste i Vi svoj roman gradili na presudnim fragmentima koji su obeležili život ove hrabre žene. Naravno, ne možemo zaobići nesreću koju je doživela sa osamnaest godina i koja ju je trajno obeležila. S jedne strane tu su brojne operacije, gvozdeni korseti, plastične proteze, a s druge – slikanje. Ljubavi koje se prepliću sa bolom. Čitamo samo o nekim biografskim trenucima, koji se u spisateljskoj slobodi mešaju sa fikcijom, gde se može osetiti i Vaš vlastiti biografski odraz. Koliko Vaše vlastite boli, Slavenka, ima u priči o Fridi?
Frida Kalo je fascinantna ličnost, ikona dvadesetog veka, stoga ne čudi što se o njoj pišu brojne knjige, uglavnom biografije. Uverena sam da je najbolju biografiju napisala Hejden Herera. Međutim, ni ta odlična biografija, ni film mi nisu uspeli dovoljno približiti Fridu, ni kao osobu ni kao slikarku. Lik sam morala stvoriti onako kako sam je ja osećala, kako sam je ja zamišljala. Slično kao što je bio njen odnos prema stvaranju. Na primer, ona sama tvrdi da njeno slikarstvo ne pripada nadrealizmu, jer slika „samo“ svoj život, njeno slikarstvo je u suštini „poruka bola“. Ili drugim rečima, odlučila sam da oživim nekoliko ključnih situacija iz njenog života i postavim ih u kontekst pojedinih slika. Uverena sam da će čitateljke i čitaoci moći da prepoznaju i razlikuju pravu Fridu od one koja je književni junak.
Nije li istina da ništa nije stvarno što nije telesno? Vaš komentar na to? Da li se i odnos prema boli može menjati kroz decenije vlastitog postojanja?
Junakinja doživljava svoju hroničnu bolest najpre instinktivno, kao životinja, zatim je bol demonski opseda, a na kraju je bol prisutan kao dosadni podstanar, za kojeg tačno zna da se nikada neće iseliti iz njenog tela. Hroničnom bolesniku je jasno da mora da nauči da živi s bolešću i bolom, što znači da najpre mora da to stanje prihvati, uspostavi ravnotežu između koegzistencije i borbe protiv bolesti, između straha i nade... Telo je stvarno, jer nam telo definitivno odmerava život ali, slično kao u životu, ne čekamo samo smrt, tako je i s bolešću. Niko nije samo rob svoje bolesti, već pokušava da bude i njen gospodar.
Knjiga o Fridi na svoj način tematizuje i odnos ćerka–roditelji, žena–muž, žena–društvo. Kroz sve te odnose izbija Fridin nepopustljiv, hrabar i neskriven karakter, koji vuče poteze. Frida je uprkos svemu strastveno posvećena životu, nepokolebljiva i spokojna. Koliko je snage u ljudskoj prirodi da, uprkos strašnoj bolesti i nemoći, zavisnosti, ipak ostane svoj?
Veoma malo znamo o ljudskoj prirodi; i sama pišem da bih sebe i druge bolje upoznala. Najzanimljiviji trenuci tokom pisanja romana su oni kada se potpuno udubite u neki lik, kada pustite mašti na volju, testirate lik u teškim trenucima i čekate ishod. Stari Grci su bili u pravu kada su govorili o ljudskom karakteru; verujem da nas karakter određuje u smislu kako ćemo u određenim situacijama reagovati. Zapravo bismo ga mogli drugim rečima nazvati sudbinom... I ako već govorimo o bolesti, neki ljudi se prepuštaju, dok se drugi bore, i o tome odlučuje karakter. A Frida je očigledno imala karakter borca.
Jedna od vrlina knjige, i nadam se da će je čitaoci prepoznati, jeste i snaga prepoznavanja vlastitog umetničkog izraza. Dijego je bio taj čije je Frida želela mišljenje o svom likovnom izrazu, njegova nepobitna pohvala i podstrek su je motivisali za ozbiljnije bavljenje slikanjem. Dvadeset dve godine stariji, šarmantan i priznat meksički slikar bio je njeno prvo nadahnuće. Privlačnost se kasnije, kada postanu ljubavnici, supružnici, gubi u rutini klasičnog braka, u brojnim bolnim prevarama. Zamka koja nije tako retka i u kojoj deblji kraj skoro po pravilu izvlače žene, šta Vi o tome mislite?
Feministička teorija je odavno temeljno analizirala ovaj obrazac, stoga nema smisla ponavljati kako su žene zbog istorijskih, socijalnih i društvenih razloga bile u podređenom položaju, odbačene, na marginama. Emancipacija je to na neki način promenila i danas je teže umetnicama nego umetnicima jednostavno zato što se od žena više očekuje, što znači da za postizanje istih rezultata moraju uložiti mnogo više vremena i truda. I ne govorim samo o umetnosti, slično je i na drugim poljima života. Još uvek stara klasična priča! Međutim, ako se vratimo Fridi, uprkos poteškoćama i brojnim komplikacijama, ona i Dijego su imali izuzetno poseban i inspirativan odnos i prepoznali su tu snagu umetničkog izraza jedno u drugom.
Vaša posveta Fridi Kalo je i posveta ženama; pored ostalih junakinja Vaših knjiga, glasno progovarate o osetljivim pitanjima ženskog identiteta, položaja žena u savremenom svetu. Vaš roman je verovatno bio svojevrsni izazov, jer ste se odlučili da napišete priču o jednoj od najčuvenijih žena prošlog veka, ali kroz sopstveno viđenje, što je daleko od klasičnih biografija. Koliko je glas žene 21. veka uopšte prepoznat u društvu? Da li je, po Vašem mišljenju, bez obzira na emancipaciju, u svim društvima jači muški glas?
Frida Kalo je danas važan simbol i za mnoge mlade umetnike, ne samo umetnice, koji se bore za prepoznavanje, koji se bore za mesto pod suncem. Zahvaljujući Fridi, prepoznajemo umetnički izraz u različitosti, kroz njenu priču prepoznajemo snagu, upornost i borbu protiv nepravednih društvenih normi. Glas žena je danas možda prepoznatljiviji nego ranije, ali na tom polju je još mnogo posla. U mnogim društvima još uvek dominira muški glas, muška dominacija.
Autor: Varja Velikonja
Izvor: Književni listi, Delo, 2008
Prevod: Laguna
Veoma malo znamo o ljudskoj prirodi; i sama pišem da bih sebe i druge bolje upoznala. Najzanimljiviji trenuci tokom pisanja romana su oni kada se potpuno udubite u neki lik, kada pustite mašti na volju, testirate lik u teškim trenucima i čekate ishod. Stari Grci su bili u pravu kada su govorili o ljudskom karakteru; verujem da nas karakter određuje u smislu kako ćemo u određenim situacijama reagovati. Zapravo bismo ga mogli drugim rečima nazvati sudbinom... I ako već govorimo o bolesti, neki ljudi se prepuštaju, dok se drugi bore, i o tome odlučuje karakter. A Frida je očigledno imala karakter borca.
Jedna od vrlina knjige, i nadam se da će je čitaoci prepoznati, jeste i snaga prepoznavanja vlastitog umetničkog izraza. Dijego je bio taj čije je Frida želela mišljenje o svom likovnom izrazu, njegova nepobitna pohvala i podstrek su je motivisali za ozbiljnije bavljenje slikanjem. Dvadeset dve godine stariji, šarmantan i priznat meksički slikar bio je njeno prvo nadahnuće. Privlačnost se kasnije, kada postanu ljubavnici, supružnici, gubi u rutini klasičnog braka, u brojnim bolnim prevarama. Zamka koja nije tako retka i u kojoj deblji kraj skoro po pravilu izvlače žene, šta Vi o tome mislite?
Feministička teorija je odavno temeljno analizirala ovaj obrazac, stoga nema smisla ponavljati kako su žene zbog istorijskih, socijalnih i društvenih razloga bile u podređenom položaju, odbačene, na marginama. Emancipacija je to na neki način promenila i danas je teže umetnicama nego umetnicima jednostavno zato što se od žena više očekuje, što znači da za postizanje istih rezultata moraju uložiti mnogo više vremena i truda. I ne govorim samo o umetnosti, slično je i na drugim poljima života. Još uvek stara klasična priča! Međutim, ako se vratimo Fridi, uprkos poteškoćama i brojnim komplikacijama, ona i Dijego su imali izuzetno poseban i inspirativan odnos i prepoznali su tu snagu umetničkog izraza jedno u drugom.
Vaša posveta Fridi Kalo je i posveta ženama; pored ostalih junakinja Vaših knjiga, glasno progovarate o osetljivim pitanjima ženskog identiteta, položaja žena u savremenom svetu. Vaš roman je verovatno bio svojevrsni izazov, jer ste se odlučili da napišete priču o jednoj od najčuvenijih žena prošlog veka, ali kroz sopstveno viđenje, što je daleko od klasičnih biografija. Koliko je glas žene 21. veka uopšte prepoznat u društvu? Da li je, po Vašem mišljenju, bez obzira na emancipaciju, u svim društvima jači muški glas?
Frida Kalo je danas važan simbol i za mnoge mlade umetnike, ne samo umetnice, koji se bore za prepoznavanje, koji se bore za mesto pod suncem. Zahvaljujući Fridi, prepoznajemo umetnički izraz u različitosti, kroz njenu priču prepoznajemo snagu, upornost i borbu protiv nepravednih društvenih normi. Glas žena je danas možda prepoznatljiviji nego ranije, ali na tom polju je još mnogo posla. U mnogim društvima još uvek dominira muški glas, muška dominacija.
Autor: Varja Velikonja
Izvor: Književni listi, Delo, 2008
Prevod: Laguna
Autor: Slavenka Drakulić
