Slavenka Drakulić – Vreme nevidljivosti
„Starenje – to je proces, u početku posve spor i gotovo neprimjetan. U nekom trenutku se počne ubrzavati, tek ga tada primijetite možda zato što ga netko drugi već primjećuje, da biste gotovo odjednom postali – stari“, napisala je istaknuta hrvatska spisateljica Slavenka Drakulić. Živeći na relaciji Hrvatska–Švedska ona piše knjige kao i članke za uticajne štampane medije. Kako sama kaže, svejedno koliko godina imate, ovo je tema koja uznemirava, posebno žene i utiče na sve sfere života. Starenje je povezano sa strahovima, nevidljivošću u društvu, s nemoći i predajom. O tome se ne govori dovoljno, što je bio još jedan razlog da napiše knjigu „Nevidljiva žena i druge priče“, koju je kod nas izdala Laguna.
„Priče sam pisala prvenstveno iz ženske perspektive, ne nužno svoje. Doživljaj starosti kod žena je ipak drugačiji nego kod muškaraca. U društvu u kome su za žene još uvek najvažniji mladost i izgled, razumljivo je da s godinama postaju sve više nevidljive. Zato i nastoje da odlože tu nevidljivost pomoću kozmetike, mode, vežbanja i ishrane. U nekim sredinama gotovo je sramota pokazati sedu kosu. S druge strane, starenje za žene ne znači gubitak smisla postojanja. One se i dalje osećaju korisno, bave se unucima, pomažu drugima, druže se, odlaze na radionice. Žene su inače najveći 'konzumenti' kulture. Muškarci često svoj životni smisao gube s odlaskom u penziju, menja im se društveni status. Kao penzioner, muškarac postaje nevidljiv, teret i društvu i porodici – iako se ja u knjizi nisam bavila socijalnim nego prvenstveno psihološkim aspektima. Starost je danas lišena čak i poštovanja. Uzmite kao primer svakodnevnu situaciju: retko ćete videti da u autobusu neko mlađi ustupi mesto starijoj osobi.“
Koliko su vas avanturistički duh, život u inostranstvu i zdravstvene tegobe odredile kao pisca? Kada ste shvatili da želite da se bavite pisanjem?
Neizbežno je da vas lično iskustvo oblikuje kao osobu, ali ne mora imati direktnog uticaja na stvaralaštvo. Protivim se tumačenju dela na osnovu života pisca... Inače, ja sam od onih koji pišu od detinjstva, samo što mi je dugo trebalo da osvojim vreme u kome ću pisati na miru. Dovoljno je reći da sam sa 19 godina rodila dete, tu su studije, posao, brakovi, bolest... Što se teme starosti tiče, malo se o tome piše i u svetskoj literaturi, uglavnom su to knjige samopomoći ili duhovita zapažanja. Zapazila sam da žene retko o njoj pišu. Međutim, ja sam se našla u posebnoj životnoj situaciji koja mi je olakšala pisanje. Sa trideset godina krenula sam na dijalizu a zatim su usledile dve transplantacije bubrega. Dakle, već decenijama sam životno ugrožena osoba. Iz te situacije drugačije gledate na starost, jer je to nešto čemu težite. Zato nisam osećala odbojnost prema temi koja je teška i za razgovor a kamoli za pisanje.
Pošto živite i stvarate u više zemalja i na više jezika, da li imate utisak o značaju i moći pisane reči danas?
Slika je svuda ista – gubitak moći pisane reči. Mislim da se sa tehnološkim razvojem dogodila promena kulturnog modela. Donedavno smo živeli u vremenu pisane reči, dok sada našim životima dominira slika. I svi su mediji tome podređeni. No, verujem da čovek ipak oseća potrebu za tumačenjem smisla sveta i da je književnost u tome nenadoknadiva i nezamenljiva. Književnost i pisana reč ne nestaju, ali nisu više merilo, nešto po čemu se ljudi ravnaju i do čega drže.
Bavili ste se feminizmom, komunizmom, porodičnim dramama, znamenitim ženama... Imaju li pisci slobodu da mogu birati između onoga što žele da pišu i onoga što može da se proda?
Naravno da pisci imaju tu slobodu, ali ona ima svoju cenu. Krimići se odlično prodaju dok se od pisanja tzv. ozbiljne književnosti teško može živeti i to je svuda tako. Amerikanci su sproveli istraživanje o mladim piscima, velikim nadama. Upitali su se gde je većina njih. Pokazalo se da nisu mogli da žive od pisanja. Sasvim sigurno da nedostatak pisane reči oblikuje drugačiju kulturu i drugačije vrednosti. To počinje od malih nogu, pogledajte čime se deca igraju, kako komuniciraju, kakve poklone žele, što žele postati u životu. Nastavlja se u obrazovanju – učenici od književnih dela čitaju samo prepričane verzije. Jedan profesor književnosti mi je rekao kako ni njegovi studenti ne čitaju dela s liste obavezne literature! Što se mog pisanja tiče, tema će se nametnuti sama.
Izvor: Lepa & Srećna
Autor: Vanja Ostojić
„Priče sam pisala prvenstveno iz ženske perspektive, ne nužno svoje. Doživljaj starosti kod žena je ipak drugačiji nego kod muškaraca. U društvu u kome su za žene još uvek najvažniji mladost i izgled, razumljivo je da s godinama postaju sve više nevidljive. Zato i nastoje da odlože tu nevidljivost pomoću kozmetike, mode, vežbanja i ishrane. U nekim sredinama gotovo je sramota pokazati sedu kosu. S druge strane, starenje za žene ne znači gubitak smisla postojanja. One se i dalje osećaju korisno, bave se unucima, pomažu drugima, druže se, odlaze na radionice. Žene su inače najveći 'konzumenti' kulture. Muškarci često svoj životni smisao gube s odlaskom u penziju, menja im se društveni status. Kao penzioner, muškarac postaje nevidljiv, teret i društvu i porodici – iako se ja u knjizi nisam bavila socijalnim nego prvenstveno psihološkim aspektima. Starost je danas lišena čak i poštovanja. Uzmite kao primer svakodnevnu situaciju: retko ćete videti da u autobusu neko mlađi ustupi mesto starijoj osobi.“
Koliko su vas avanturistički duh, život u inostranstvu i zdravstvene tegobe odredile kao pisca? Kada ste shvatili da želite da se bavite pisanjem?
Neizbežno je da vas lično iskustvo oblikuje kao osobu, ali ne mora imati direktnog uticaja na stvaralaštvo. Protivim se tumačenju dela na osnovu života pisca... Inače, ja sam od onih koji pišu od detinjstva, samo što mi je dugo trebalo da osvojim vreme u kome ću pisati na miru. Dovoljno je reći da sam sa 19 godina rodila dete, tu su studije, posao, brakovi, bolest... Što se teme starosti tiče, malo se o tome piše i u svetskoj literaturi, uglavnom su to knjige samopomoći ili duhovita zapažanja. Zapazila sam da žene retko o njoj pišu. Međutim, ja sam se našla u posebnoj životnoj situaciji koja mi je olakšala pisanje. Sa trideset godina krenula sam na dijalizu a zatim su usledile dve transplantacije bubrega. Dakle, već decenijama sam životno ugrožena osoba. Iz te situacije drugačije gledate na starost, jer je to nešto čemu težite. Zato nisam osećala odbojnost prema temi koja je teška i za razgovor a kamoli za pisanje.
Pošto živite i stvarate u više zemalja i na više jezika, da li imate utisak o značaju i moći pisane reči danas?
Slika je svuda ista – gubitak moći pisane reči. Mislim da se sa tehnološkim razvojem dogodila promena kulturnog modela. Donedavno smo živeli u vremenu pisane reči, dok sada našim životima dominira slika. I svi su mediji tome podređeni. No, verujem da čovek ipak oseća potrebu za tumačenjem smisla sveta i da je književnost u tome nenadoknadiva i nezamenljiva. Književnost i pisana reč ne nestaju, ali nisu više merilo, nešto po čemu se ljudi ravnaju i do čega drže.
Bavili ste se feminizmom, komunizmom, porodičnim dramama, znamenitim ženama... Imaju li pisci slobodu da mogu birati između onoga što žele da pišu i onoga što može da se proda?
Naravno da pisci imaju tu slobodu, ali ona ima svoju cenu. Krimići se odlično prodaju dok se od pisanja tzv. ozbiljne književnosti teško može živeti i to je svuda tako. Amerikanci su sproveli istraživanje o mladim piscima, velikim nadama. Upitali su se gde je većina njih. Pokazalo se da nisu mogli da žive od pisanja. Sasvim sigurno da nedostatak pisane reči oblikuje drugačiju kulturu i drugačije vrednosti. To počinje od malih nogu, pogledajte čime se deca igraju, kako komuniciraju, kakve poklone žele, što žele postati u životu. Nastavlja se u obrazovanju – učenici od književnih dela čitaju samo prepričane verzije. Jedan profesor književnosti mi je rekao kako ni njegovi studenti ne čitaju dela s liste obavezne literature! Što se mog pisanja tiče, tema će se nametnuti sama.
Izvor: Lepa & Srećna
Autor: Vanja Ostojić
Autor: Slavenka Drakulić
