Mileva Marić je imala sreće što je njen otac u to vreme bio spreman da finansira njene studije u Cirihu, ali psihički slom koji je doživela kao Ajnštajnova supruga udaljio ju je od nauke.

Već i sam naslov knjige Slavenke Drakulić „Mileva Ajnštajn: Teorija tuge“ upućuje na to kakav je bio život supruge Alberta Ajnštajna, ali ne samo njen već i uopšte položaj žena na početku 20. veka kada nisu mogle da se školuju. Autorka romana kaže da ovo drugo nije razlog zbog kojeg ga je pisala, ali da je dobro ukoliko čitaoce podseti na to koliko je položaj žena bio različit pre samo sto godina.

„Ostavimo sad po strani to da nisu imale pravo glasa, pravo na razvod, nasleđivanje i slično, ali, na primer, u ženskoj gimnaziji u Zagrebu, gde je Mileva neko vreme išla u školu, nije bilo kabineta za fiziku. Šta će ženama fizika? Njen otac je morao da dobije specijalnu dozvolu ministarstva kako bi mogla da pohađa nastavu u muškoj gimnaziji. Uz to je Mileva, zapravo, imala sreće. Njen otac je podržavao školovanje svojih dveju kćeri, pogotovo Mileve, uvek odlične učenice i posebno nadarene za matematiku. U vreme kad je bio običaj da se ženska deca ne školuju dalje od ondašnje osnovne škole, on je bio spreman da finansira njene studije u Cirihu gde je bila jedina studentkinja. Politehnika u Cirihu zaposlila je profesorku, mislim, tek 1986, toliko je konzervativna bila ta institucija“, kaže Slavenka Drakulić.

Jeste li osećali bunt dok ste pisali o ženi koja pristaje na muževljeve uslove tipa „prestaćeš da mi se obraćaš ukoliko ja to zatražim“?

Moram reći da ovo Albertovo pismo napisano 1914. godine, ali otkriveno tek tridesetak godina posle njegove smrti, objašnjava prilično toga o njihovom odnosu i rastanku. Pismo je neverovatno, obraća joj se kao sluškinji i iz njega je vidljivo da među njima nema više ničega i da on samo gleda kako bi je se rešio. Tada je već bio zaljubljen u svoju sestričnu Elzu i želeo je da bude s njom, a Mileva i deca bili su mu teret. No treba imati na umu i vreme u kojem su živeli i položaj muškarca. Albertu je konačno krenulo, dobio je profesuru u Berlinu koju je želeo, objavio je teoriju relativiteta, postajao je sve poznatiji i sve to ga je promenilo. U tom smislu, njegovo pismo Milevi koliko god bilo okrutno – nije bilo izuzetno za muškarca toga vremena.

Da li Vam je bilo teško da uđete u kožu Mileve Ajnštajn, ili ranije Fride Kalo i Dore Mar, s obzirom na kompromise koje su pravile sa partnerima na štetu svoje karijere?

Meni nije bilo zanimljivo da su se odrekle karijere zbog muškaraca. Dora Mar je zaista prestala da se bavi fotografijom kad je srela Pikasa, ali Frida se nije odrekla slikanja. Mileva se takođe nije odrekla karijere zbog Alberta. Njoj se dogodilo, po mom mišljenju, nešto drugo što ju je odvratilo od nauke, doživela je psihički slom. Njih tri veže život s genijima, izuzetnim ličnostima kakve su i same bile. Želela sam da opišem odnose dveju kreativnih, nadarenih osoba, kako to izgleda izbliza i zašto žena često ispadne gubitnica. Inače mi se čini da su geniji u bilo kom području poput ljudoždera, da „konzumiraju“ sve oko sebe, čak i najbliže osobe i žrtvuju ih svom interesu. Pikaso je najbolji primer za to. Ali pitanje je mogu li uopšte drugačije.

Priča se da bi Vaša sledeća junakinja mogla biti Kamij Klodel, Rodenova učenica?

Nemam nameru da nastavim ovu seriju, ali naravno da je Kamij Klodel odličan primer odnosa dvoje genijalnih umetnika. On je bio etabliran, a ona njegova učenica. Nije se usudio da ostavi ženu, a ona je, razočarana, prestala da radi i pala u depresiju pa ju je porodica, zapravo brat, pesnik i diplomata Pol Klodel, zatvorio u ludnicu da ih ne sramoti. Genijalna vajarka život je završila u ludnici. Ili Klara Šuman, najbolja pijanistkinja svoga vremena koja se nije usudila da komponuje, jer „to žene ne rade“. Ima takvih primera, nažalost, koliko hoćete.