Slaviša Pavlović: Dučić je bio poput rok zvezde
Stameni i hrabri Hercegovac bio je više čovek 21. veka nego svog doba. Veliki rodoljub i prefinjeni diplomata koji je uspeo da šarmira i Musolinija. Godinama je radio na izručenju terorista sa Pavelićem na čelu. Nažalost, to nije stigao da završi.
Godinama se bavio novinarstvom, bio je fudbalski sudija i danas je aktivni sportista, ali Slaviša Pavlović je, pre svega, poznat čitalačkoj publici. Posvetio je izuzetne stranice o herojima koje istorija nije zabeležila, izučavao je i ratnike Crne ruke, a dok ovih dana izučava i piše roman o vladiki Nikolaju, aktuelan je njegov roman „Himerina krv: Roman o Dučiću“ (izdanje Lagune), koji je objavljen prošle godine nakon dugogodišnjeg autorovog proučavanja burnog života i dela Jovana Dučića.
Koja Dučićeva lica ima priliku da upozna čitalac?
On je bio više čovek 21. veka nego svog doba. U romanu sam predstavio njegov život, od detinjstva do smrti. Čitaoci mogu da upoznaju velikog ljubavnika, sklonog vezama sa zauzetim ženama, stamenog i hrabrog Hercegovca koji se prijavljivao u četnike Voje Tankosića, prefinjenog diplomatu kog s poštovanjem pominju i neprijatelji u depešama, rodoljuba željnog slobodne i srpske Hercegovine i pesnika čija je slava bila toliko velika poput rok zvezda sedamdesetih.
U čemu je bio uspešniji, u diplomatskom rvanju sa Musolinijem ili sa domaćom čaršijom?
Najveći uspeh Dučića, kao diplomate, jeste njegova misija u Rimu, kada je uspeo da ublaži zategnute odnose između Kraljevine Jugoslavije i Italije. Nekako je uspeo da šarmira Musolinija, zarad sporazuma, iako je o diktatoru imao loše mišljenje. Naredni korak trebalo je da bude izručenje terorista sa Pavelićem na čelu, na čemu je veliki pesnik godinama radio. Nažalost, to nije stigao da završi jer su ga, bez razloga, premestili u Bukurešt (to je delom uticaj politike čaršije), a na njegovo mesto doveli su čoveka kog Pavelić i ustaše nisu interesovale.
Pisali ste o periodu Prvog svetskog rata, neiscrpnoj temi o kojoj se nije mnogo pisalo. Zašto vam je bilo važno da se vratite u to doba?
Trebalo bi da zapamtimo naše najveće ljude, da se ugledamo na njih jer se od njih može naučiti šta znači ljubav prema porodici, zemlji, časti... I kako se sve to čuva i brani.
Knjigom „Apisov apostol“, o organizaciji Ujedinjenje ili smrt, predstavili ste jedan alternativni tok srpske istorije. Da je moguće, koji biste to tok naše prošlosti promenili? Gde smo to najviće pogrešili?
Greh jugoslovenstva, a potom i komunizma, naše su najveće greške i zablude.
Nema sumnje da je korona promenila svet. Mnogo toga je stalo, ali šta biste naveli da se otimalo i, uprkos ograničenjima, nastavilo da živi?
Duh slobode. Čovek tek da shvati njenu vrednost kada postoji mogućnost da je izgubi.
A kako vam se čini da se sad nosimo s nevidljivim neprijateljem, imajući na umu da je rat nama na ovim prostorima gotovo svakodnevica?
Onako kako moramo. Pandemija je globalni problem, a koliko vidim, kod nas je bolja situacija nego u mnogim bogatijim i razvijenijim zemljama.
Mnogi kažu da u samoizolaciji rade sve ono za šta nisu imali vremena. Kako vi provodite ovo vreme ograničenog kretanja?
Počeo sam da pišem roman o Svetom Nikolaju Velimiroviću. Čitam, izučavam, trudim se da shvatim i razumem, ali i da sve to prenesem na papir u priču o jednom od najvećih Srba svih vremena.
Jeste li zabrinuti za budućnost ako imamo na umu da su mnogi planovi odgođeni, ali i da stvaraoci u kulturi ni do sada nisu uživali blagodeti?
Više vredi gram vere nego tovar brige, što bi rekao vladika Nikolaj, odnosno, manje brige, a više vere i život će biti lepši.
Bili ste fudbalski sudija, pa kome biste dali crveni karton kad govorimo o književnim nagradama?
Ninova nagrada nije samo crveni karton već i suspenzija u niži rang takmičenja, ako ćemo već da koristimo fudbalsku terminologiju. Proteklih godina ličila je na nagradu za boljševičku književnost, a od ove godine se može dodati i nagrada za rečnik koji najviše podseća na rečnik rijaliti-zvezda.
Ko od književnika je bio najbolji u diplomatiji, a ko u sportu?
Rakić i Dučić u diplomatiji, u sportu je neprevaziđen Aleksandar Deroko.
Koje su najskuplje srpske reči?
Svetosavlje i Kosovo.
Ko su danas „Otpisani“?
Zdravstveni radnici.
Ljudi su se otuđili, a manjka li više solidarnosti?
Ne, i pored svih problema, mislim da smo mi narod koji je solidaran.
Kako će izgledati dan posle pandemije?
Rasterećeno.
Autor: S. Šulović
Preuzeto iz: Telegraf
Koja Dučićeva lica ima priliku da upozna čitalac?
On je bio više čovek 21. veka nego svog doba. U romanu sam predstavio njegov život, od detinjstva do smrti. Čitaoci mogu da upoznaju velikog ljubavnika, sklonog vezama sa zauzetim ženama, stamenog i hrabrog Hercegovca koji se prijavljivao u četnike Voje Tankosića, prefinjenog diplomatu kog s poštovanjem pominju i neprijatelji u depešama, rodoljuba željnog slobodne i srpske Hercegovine i pesnika čija je slava bila toliko velika poput rok zvezda sedamdesetih.
U čemu je bio uspešniji, u diplomatskom rvanju sa Musolinijem ili sa domaćom čaršijom?
Najveći uspeh Dučića, kao diplomate, jeste njegova misija u Rimu, kada je uspeo da ublaži zategnute odnose između Kraljevine Jugoslavije i Italije. Nekako je uspeo da šarmira Musolinija, zarad sporazuma, iako je o diktatoru imao loše mišljenje. Naredni korak trebalo je da bude izručenje terorista sa Pavelićem na čelu, na čemu je veliki pesnik godinama radio. Nažalost, to nije stigao da završi jer su ga, bez razloga, premestili u Bukurešt (to je delom uticaj politike čaršije), a na njegovo mesto doveli su čoveka kog Pavelić i ustaše nisu interesovale.
Pisali ste o periodu Prvog svetskog rata, neiscrpnoj temi o kojoj se nije mnogo pisalo. Zašto vam je bilo važno da se vratite u to doba?
Trebalo bi da zapamtimo naše najveće ljude, da se ugledamo na njih jer se od njih može naučiti šta znači ljubav prema porodici, zemlji, časti... I kako se sve to čuva i brani.
Knjigom „Apisov apostol“, o organizaciji Ujedinjenje ili smrt, predstavili ste jedan alternativni tok srpske istorije. Da je moguće, koji biste to tok naše prošlosti promenili? Gde smo to najviće pogrešili?
Greh jugoslovenstva, a potom i komunizma, naše su najveće greške i zablude.
Nema sumnje da je korona promenila svet. Mnogo toga je stalo, ali šta biste naveli da se otimalo i, uprkos ograničenjima, nastavilo da živi?
Duh slobode. Čovek tek da shvati njenu vrednost kada postoji mogućnost da je izgubi.
A kako vam se čini da se sad nosimo s nevidljivim neprijateljem, imajući na umu da je rat nama na ovim prostorima gotovo svakodnevica?
Onako kako moramo. Pandemija je globalni problem, a koliko vidim, kod nas je bolja situacija nego u mnogim bogatijim i razvijenijim zemljama.
Mnogi kažu da u samoizolaciji rade sve ono za šta nisu imali vremena. Kako vi provodite ovo vreme ograničenog kretanja?
Počeo sam da pišem roman o Svetom Nikolaju Velimiroviću. Čitam, izučavam, trudim se da shvatim i razumem, ali i da sve to prenesem na papir u priču o jednom od najvećih Srba svih vremena.
Jeste li zabrinuti za budućnost ako imamo na umu da su mnogi planovi odgođeni, ali i da stvaraoci u kulturi ni do sada nisu uživali blagodeti?
Više vredi gram vere nego tovar brige, što bi rekao vladika Nikolaj, odnosno, manje brige, a više vere i život će biti lepši.
Bili ste fudbalski sudija, pa kome biste dali crveni karton kad govorimo o književnim nagradama?
Ninova nagrada nije samo crveni karton već i suspenzija u niži rang takmičenja, ako ćemo već da koristimo fudbalsku terminologiju. Proteklih godina ličila je na nagradu za boljševičku književnost, a od ove godine se može dodati i nagrada za rečnik koji najviše podseća na rečnik rijaliti-zvezda.
Ko od književnika je bio najbolji u diplomatiji, a ko u sportu?
Rakić i Dučić u diplomatiji, u sportu je neprevaziđen Aleksandar Deroko.
Koje su najskuplje srpske reči?
Svetosavlje i Kosovo.
Ko su danas „Otpisani“?
Zdravstveni radnici.
Ljudi su se otuđili, a manjka li više solidarnosti?
Ne, i pored svih problema, mislim da smo mi narod koji je solidaran.
Kako će izgledati dan posle pandemije?
Rasterećeno.
Autor: S. Šulović
Preuzeto iz: Telegraf
Autor: Slaviša Pavlović
