Slaviša Pavlović: Ne zanimaju me žanrovi već heroji i antiheroji
Hteo sam da pokažem nepromenljivost ljudskih karaktera i razloga sukoba tokom poslednja dva veka srpske istorije, a da pri tome oblikujem junake kao simbole vremena koje tek dolazi.
Rekao je ovo za Glas Srpske Slaviša Pavlović, književnik, scenarista i publicista, objašnjavajući na koji je način birao motive za priče skupljene u knjigu „Osvetnici i klevetnici“. Ova zbirka sadrži šest uzbudljivih priča koje obuhvataju razne periode srpske istorije, od borbe protiv turskih aga, oslobođenja Stare Srbije, zatim Drugog svjetskog rata, komunističkog licemjerja u poznoj fazi SFRJ i vremena tranzicije pa sve do današnjih dana, ali jedan od najčitanijih srpskih pisaca današnjice kaže da je svaku priču stavljao u doba velikih promjena u našem podneblju.
„Zbog tоga su glavni likovi u Česmi trgovca Alekse i Osvetnicima prethodnica nekog boljeg vremena, oslobođenja od Turaka i pobede u Velikom ratu, dok junak u Tajkunu najavljuje ’uspon suterena, prokletih i malih’, kako je to Dis rekao. Zato sam i svaku priču stavio u istorijski milje kome pripada, neposredno ili tokom događaja koji najavljuju velike promene u našem podneblju“, rekao je Pavlović.
Osim što ste dužu formu zamijenili kraćom, sve se priče mogu staviti u žanr istorijskog trilera, ali to je samo jedna vrsta bazične odrednice na kojoj zidate elemente drugih žanrova, od krimića do osvetničkog žanra. Ne volite žanrovske odrednice ili se prosto volite igrati sa formom i sadržajem?
Ne razmišljam uopšte o žanru, već o događajima, porukama, o herojima i antiherojima. Pišem priče kakve bih ja voleo da čitam, a lik kog predstavljam, kao i istorijski trenutak u kom se nalazi, određuju da li će to biti drama, triler ili komedija.
Jedna od zanimljivih priča u knjizi jeste pripovijetka Lice zla kojom ste htjeli da skrenete pažnju na istorijske događaje koje ne smijemo zaboraviti. U ovoj priči glavni junak, nakon rata, pronalazi krivce infiltrirane u jugoslovenski establišment, a jedna od inspiracija za priču bio je čuveni poduhvat Blagojа Jovovića, Srbina o čijem se osvetničkom potezu dugo ćutalo, jer mu se biografija nije uklapala u socijalističko uređenje?
Navešću samo dva posleratna primera. Komunističke vlasti, nakon Drugog svetskog rata, u odsustvu su osudili Slobodana Jovanovića, uglednog srpskog pravnika, ali Antu Pavelića nikada nisu procesuirali, iako je odgovoran za genocid u NDH.
Takođe, pripadnik ustaškog vazduhoplovstva je 1943. godine prešao u partizane, a posle rata postao je jugoslovenski diplomata u Argentini. Slučajno, baš tamo gde su se skrivali nacisti i ustaše.
Ovakvi postupci nove Jugoslavije glavnog lika motivišu da postane osvetnik. Postaje lovac na ustaše koji su zamenili crnu uniformu za crveni dres sa petokrakom. Otuda i slogan za knjigu „Iz nepravde se rađaju heroji“.
Jedan od likova u knjizi moglo bi se reći je Vaš omiljeni junak Dragutin Dimitrijević Apis, koji se pojavljuje u više Vaših knjiga. Zbog čega Vam je Apis toliko inspirativan? Kada je riječ o njegovoj ličnosti, i danas se lome koplja istoričara, a u literaturi je kontradiktorno prikazan u rasponu od zločinca do žrtve?
Baš zato što je tako prikazan (i žrtva i zločinac), Apis je za književnost idealan, jer pravi misteriju čije će razrešenje čitaoca iznenaditi. Niko ne spori da je pukovnik osuđen i streljan u montiranom procesu, niti da je bio šef najbolje obaveštajne službe u našoj istoriji, a njegovi savremenici ga, uostalom, opisuju kao velikog čoveka (vojvoda Vuk, Slobodan Jovanović, vladika Nikolaj), dok ga ne vole mnogi ljudi s pozicije moći (razumljivo jer se protiv takvih borio), monarhisti kojima se zamerio, ali i oni kojima je smetala njegova ideja ujedinjenja i oslobođenja srpskog naroda.
U pomenutoj priči Tajkun, tematski možda najmodernijoj u Vašoj bibliografiji, bavite se vremenom ekspanzije liberalnog kapitalizma na naše prostore, što se ne može baš opisati kao nešto pretjerano dobro, tačnije življenje u eri njegovog vrhunca dovodi do paradoksa da se na autokratske sisteme prošlosti počelo gledati sa nostalgijom?
Maksim, junak te priče, tipičan je produkt tranzicionog vremena. On je bivši čobanin koji dolazi u Beograd u potrazi za poslom. U eri ratova i sankcija, kada su se mnogi bogatili švercom, on se prilagodio, jer to nije vreme u kojem se cenila pamet, nego snaga i odsustvo morala. Međutim , „kada je došla demokratija“, umesto da bude skrajnut i izolovan, kao simbol jednog teškog vremena, Maksim postaje ugledni privrednik, jer nove „demokratske“ vlasti vrednost čoveka ne procenjuju na osnovu sposobnosti, nego na osnovu količine novca koji im donosi. On simbolizuje demokratiju koju su svi sanjali, a koja nikada nije došla, iako se tako predstavila.
Povodom ove knjige Ljubomir Radanov je rekao da ste „krali“ zanat od najboljih majstora kratke priče i da svakom novom rečenicom uvlačite čitaoce u Vaš svijet. Pa koji su to majstori kratkih priča, ali i onih dužih formi izvršili uticaj na Vas?
Ako bih počeo od detinjstva onda „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića, knjige Dušana Baranina i Džeka Londona, a kasnije Šekspir, Gogolj, Dostojevski, Andrić, Dučić, vladika Nikolaj, Dragoslav Mihailović i mnogi domaći i strani savremeni pisci.
Kad smo već kod uticaja, paradoks je da uz tako burnu istoriju nismo imali pretjerano razvijen žanr istorijskog romana, za razliku od realizma i postmoderne. Istina, to se mijenja i danas imamo mnogo pisaca koji se bave temama iz istorije srpskog naroda, za razliku od perioda kada su se pisci poput Nastasijevića ili Dušana Baranina metodično bavili ovim žanrom?
Svi mi pišemo ono što nas interesuje, fascinira, privlači u želji da se izrazimo. Mislim da su naša dela produkt naših uverenja, a ona nastaju na osnovu informacija koje dobijamo. Posle pada komunizma sve se više govori o slavnim danima srpske istorije, pa je i normalno da pišemo „neispričane priče“. Međutim, da bismo na pravi način predstavili istorijske trenutke, potrebno je mnogo rada na istraživanju i, što je jednako bitno, trebalo bi shvatiti kontekst vremena, način života, navike ljudi u prošlosti i shvatanja koja su, neretko, drugačija nego danas.
„Zbog tоga su glavni likovi u Česmi trgovca Alekse i Osvetnicima prethodnica nekog boljeg vremena, oslobođenja od Turaka i pobede u Velikom ratu, dok junak u Tajkunu najavljuje ’uspon suterena, prokletih i malih’, kako je to Dis rekao. Zato sam i svaku priču stavio u istorijski milje kome pripada, neposredno ili tokom događaja koji najavljuju velike promene u našem podneblju“, rekao je Pavlović.
Osim što ste dužu formu zamijenili kraćom, sve se priče mogu staviti u žanr istorijskog trilera, ali to je samo jedna vrsta bazične odrednice na kojoj zidate elemente drugih žanrova, od krimića do osvetničkog žanra. Ne volite žanrovske odrednice ili se prosto volite igrati sa formom i sadržajem?
Ne razmišljam uopšte o žanru, već o događajima, porukama, o herojima i antiherojima. Pišem priče kakve bih ja voleo da čitam, a lik kog predstavljam, kao i istorijski trenutak u kom se nalazi, određuju da li će to biti drama, triler ili komedija.
Jedna od zanimljivih priča u knjizi jeste pripovijetka Lice zla kojom ste htjeli da skrenete pažnju na istorijske događaje koje ne smijemo zaboraviti. U ovoj priči glavni junak, nakon rata, pronalazi krivce infiltrirane u jugoslovenski establišment, a jedna od inspiracija za priču bio je čuveni poduhvat Blagojа Jovovića, Srbina o čijem se osvetničkom potezu dugo ćutalo, jer mu se biografija nije uklapala u socijalističko uređenje?
Navešću samo dva posleratna primera. Komunističke vlasti, nakon Drugog svetskog rata, u odsustvu su osudili Slobodana Jovanovića, uglednog srpskog pravnika, ali Antu Pavelića nikada nisu procesuirali, iako je odgovoran za genocid u NDH.
Takođe, pripadnik ustaškog vazduhoplovstva je 1943. godine prešao u partizane, a posle rata postao je jugoslovenski diplomata u Argentini. Slučajno, baš tamo gde su se skrivali nacisti i ustaše.
Ovakvi postupci nove Jugoslavije glavnog lika motivišu da postane osvetnik. Postaje lovac na ustaše koji su zamenili crnu uniformu za crveni dres sa petokrakom. Otuda i slogan za knjigu „Iz nepravde se rađaju heroji“.
Jedan od likova u knjizi moglo bi se reći je Vaš omiljeni junak Dragutin Dimitrijević Apis, koji se pojavljuje u više Vaših knjiga. Zbog čega Vam je Apis toliko inspirativan? Kada je riječ o njegovoj ličnosti, i danas se lome koplja istoričara, a u literaturi je kontradiktorno prikazan u rasponu od zločinca do žrtve?
Baš zato što je tako prikazan (i žrtva i zločinac), Apis je za književnost idealan, jer pravi misteriju čije će razrešenje čitaoca iznenaditi. Niko ne spori da je pukovnik osuđen i streljan u montiranom procesu, niti da je bio šef najbolje obaveštajne službe u našoj istoriji, a njegovi savremenici ga, uostalom, opisuju kao velikog čoveka (vojvoda Vuk, Slobodan Jovanović, vladika Nikolaj), dok ga ne vole mnogi ljudi s pozicije moći (razumljivo jer se protiv takvih borio), monarhisti kojima se zamerio, ali i oni kojima je smetala njegova ideja ujedinjenja i oslobođenja srpskog naroda.
U pomenutoj priči Tajkun, tematski možda najmodernijoj u Vašoj bibliografiji, bavite se vremenom ekspanzije liberalnog kapitalizma na naše prostore, što se ne može baš opisati kao nešto pretjerano dobro, tačnije življenje u eri njegovog vrhunca dovodi do paradoksa da se na autokratske sisteme prošlosti počelo gledati sa nostalgijom?
Maksim, junak te priče, tipičan je produkt tranzicionog vremena. On je bivši čobanin koji dolazi u Beograd u potrazi za poslom. U eri ratova i sankcija, kada su se mnogi bogatili švercom, on se prilagodio, jer to nije vreme u kojem se cenila pamet, nego snaga i odsustvo morala. Međutim , „kada je došla demokratija“, umesto da bude skrajnut i izolovan, kao simbol jednog teškog vremena, Maksim postaje ugledni privrednik, jer nove „demokratske“ vlasti vrednost čoveka ne procenjuju na osnovu sposobnosti, nego na osnovu količine novca koji im donosi. On simbolizuje demokratiju koju su svi sanjali, a koja nikada nije došla, iako se tako predstavila.
Povodom ove knjige Ljubomir Radanov je rekao da ste „krali“ zanat od najboljih majstora kratke priče i da svakom novom rečenicom uvlačite čitaoce u Vaš svijet. Pa koji su to majstori kratkih priča, ali i onih dužih formi izvršili uticaj na Vas?
Ako bih počeo od detinjstva onda „Hajduk Stanko“ Janka Veselinovića, knjige Dušana Baranina i Džeka Londona, a kasnije Šekspir, Gogolj, Dostojevski, Andrić, Dučić, vladika Nikolaj, Dragoslav Mihailović i mnogi domaći i strani savremeni pisci.
Kad smo već kod uticaja, paradoks je da uz tako burnu istoriju nismo imali pretjerano razvijen žanr istorijskog romana, za razliku od realizma i postmoderne. Istina, to se mijenja i danas imamo mnogo pisaca koji se bave temama iz istorije srpskog naroda, za razliku od perioda kada su se pisci poput Nastasijevića ili Dušana Baranina metodično bavili ovim žanrom?
Svi mi pišemo ono što nas interesuje, fascinira, privlači u želji da se izrazimo. Mislim da su naša dela produkt naših uverenja, a ona nastaju na osnovu informacija koje dobijamo. Posle pada komunizma sve se više govori o slavnim danima srpske istorije, pa je i normalno da pišemo „neispričane priče“. Međutim, da bismo na pravi način predstavili istorijske trenutke, potrebno je mnogo rada na istraživanju i, što je jednako bitno, trebalo bi shvatiti kontekst vremena, način života, navike ljudi u prošlosti i shvatanja koja su, neretko, drugačija nego danas.
Bavili ste se novinarstvom u dosta medija, ali i scenarističkim radom na serijama „Feliks“ i „U klinču“. Pisali ste i scenario za igrani film „Raport zaboravljenog heroja“. Koliko su ove forme pomogle da dodatno izbrusite zanat, jer djeluje da Vaše knjige imaju veoma naglašenu direktnost u komunikaciji sa čitaocima?
Forma scenarija je jednostavno drugačija, teško da to mogu porediti sa književnošću, kao dve različite sportske discipline. Podjednako volim scenario, iako je film proizvod više osoba – producenta, reditelja, glumaca, scenografa, tako da je odgovornost manja nego u književnosti gde je pisac isključivo odgovoran za svoje delo.
Pomenuli smo čitaoce, Vaše knjige su veoma čitane i prevođene, ali Vi i dalje često imate promocije i susrete sa ljudima koji čitaju Vaša djela. Da li Vam je potreban taj živi kontakt sa čitaocima ili ne volite ove moderne načine promocije, koji jesu nužnost vremena, ali lajkovi i postovi su suvoparni komentatori?
Na promocijama knjiga saznajem kako čitaoci vide moj rad. Volim da čujem pogled iz drugog ugla, kritike, pohvale, savete. To je način da napredujem. Pisac ne može da bude samotnjak, osim kad piše. Neophodno je da upoznaje ljude, posmatra, interesuje se, saznaje nešto više o načinu života različitih slojeva, običajima, verovanjima, težnjama, snovima. Književni lik mora biti stvaran, a to se pronalazi u životu. Pisac je sakupljač iskustva.
Stara poslovica kaže: „Da čovjek planira, a Bog se smije“, ali ipak da li Slaviša Pavlović ima konkretnih planova za nove knjige, uz Božјu pomoć, naravno?
Nisam baš pobornik ove poslovice koja je verovatno izvedena iz one: „Ne brinite se, dakle, za sutrašnji dan, jer će sutrašnji dan imati svoje brige. Dosta je svakom danu svoga zla“. Međutim, tu se misli na brige, nikako na planove, jer Bog nam je dao neki talenat i greh je samo ako ga ne koristimo ili zloupotrebljavamo. Radim na dva romana, jedan je istorijski, o Voji Tankosiću, drugi savremeni triler. Na osnovu iskustva znam da ću pre završiti onaj koji više obuzme moje misli, probudi strast i ideje.
Svaku knjigu počinjete riječima Hristovim upućenim svojim učenicima iz svetog Jevanđelja po Mateju: „Ako imate vjere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće." Zašto baš ovaj citat i da li ima posebno značenje za Vas?
To je nešto što ne umem da objasnim, odnosno što bi rekao Dučić – u ljubavi i religiji sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno. Međutim, ovaj citat ujedno je i pitanje za sve nas verujuće i to ne da li verujemo u Boga, već da li mi njemu verujemo. Ako je odgovor potvrdan, onda su sve naše brige nepotrebne.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Forma scenarija je jednostavno drugačija, teško da to mogu porediti sa književnošću, kao dve različite sportske discipline. Podjednako volim scenario, iako je film proizvod više osoba – producenta, reditelja, glumaca, scenografa, tako da je odgovornost manja nego u književnosti gde je pisac isključivo odgovoran za svoje delo.
Pomenuli smo čitaoce, Vaše knjige su veoma čitane i prevođene, ali Vi i dalje često imate promocije i susrete sa ljudima koji čitaju Vaša djela. Da li Vam je potreban taj živi kontakt sa čitaocima ili ne volite ove moderne načine promocije, koji jesu nužnost vremena, ali lajkovi i postovi su suvoparni komentatori?
Na promocijama knjiga saznajem kako čitaoci vide moj rad. Volim da čujem pogled iz drugog ugla, kritike, pohvale, savete. To je način da napredujem. Pisac ne može da bude samotnjak, osim kad piše. Neophodno je da upoznaje ljude, posmatra, interesuje se, saznaje nešto više o načinu života različitih slojeva, običajima, verovanjima, težnjama, snovima. Književni lik mora biti stvaran, a to se pronalazi u životu. Pisac je sakupljač iskustva.
Stara poslovica kaže: „Da čovjek planira, a Bog se smije“, ali ipak da li Slaviša Pavlović ima konkretnih planova za nove knjige, uz Božјu pomoć, naravno?
Nisam baš pobornik ove poslovice koja je verovatno izvedena iz one: „Ne brinite se, dakle, za sutrašnji dan, jer će sutrašnji dan imati svoje brige. Dosta je svakom danu svoga zla“. Međutim, tu se misli na brige, nikako na planove, jer Bog nam je dao neki talenat i greh je samo ako ga ne koristimo ili zloupotrebljavamo. Radim na dva romana, jedan je istorijski, o Voji Tankosiću, drugi savremeni triler. Na osnovu iskustva znam da ću pre završiti onaj koji više obuzme moje misli, probudi strast i ideje.
Svaku knjigu počinjete riječima Hristovim upućenim svojim učenicima iz svetog Jevanđelja po Mateju: „Ako imate vjere koliko zrno gorušično, reći ćete gori ovoj: pređi odavde tamo, i preći će, i ništa vam neće biti nemoguće." Zašto baš ovaj citat i da li ima posebno značenje za Vas?
To je nešto što ne umem da objasnim, odnosno što bi rekao Dučić – u ljubavi i religiji sve počiva na osećanju i na verovanju u neverovatno. Međutim, ovaj citat ujedno je i pitanje za sve nas verujuće i to ne da li verujemo u Boga, već da li mi njemu verujemo. Ako je odgovor potvrdan, onda su sve naše brige nepotrebne.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Autor: Slaviša Pavlović
