Slaviša Pavlović: Srpska knjiga u Ruskoj dumi
Potreba za Zavet heroja?
Potreba da podignem spomenik herojima, večniji od onog mermernog, kog poplave, ljudi i bombe ne mogu uništiti. Ako bismo tražili heroja u Prvom svetskom sukobu, onda su to sigurno naši vojnici, jer je, u Srbiji, svaka bitka bila i Marna i Galipolje. Naravno, motiv je i želja da prikažem vrednosti te slavne i tragične generacije, koja je svojom žrtvom i krvlju obezbedila slobodu narednim generacijama, ali i zanimljiva priča do koje sam došao. Zbog toga sam se i trudio, da likove u knjizi prikažem na način kako ja lično doživljavam generacije Srba tog vremena, odnosno kakve bi vrednosti trebali i mi danas, kao društvo, da razvijamo i podstičemo.
Mislim da je danas veoma bitno, kroz sve sfere delovanja, ukazati na vrednosti poput časti, herojstva, žrtve za opšte dobro, kao protiv težu različitim opskurnim i skaradnim televizijskim formatima koji nemaju veze sa kulturom, nego naprotiv, da što pre dovedu narod do stanja u kome više nije sposoban da misli svojom glavom.
Kako se vaša knjiga našla u ruskoj Dumi?
Odbor za obeležavanje stogodišnjice Velikog rata u Rusiji tražio je knjigu sa pričom koja govori o Velikom ratu. Kontaktirao me je ruski senator Lisicin, koji je potpredsednik tog odbora, a i predsednik Dume je uzeo učešće tako što je napisao predgovor. Kasnije sam potpisao knjige za Putina, Lavrova, Šojgua...
Kakve ste utiske poneli sa prezentacije knjige i kakva je bila reakcija ruske publike i ruskih velikana sa kojima ste se sreli?
Bio sam iznenađen ogromnom pažnjom medija i publike. Nisam ni sanjao da će se knjiga naći na top listama u Rusiji pored značajnih imena svetske književnosti. Nadam se da nije tačno „da svako ima svojih pet minuta slave“ jer sam ih onda iskoristio. Nedavno mi je bilo simpatično kada sam pročitao naslov u jednom ruskom listu gde su Zavet heroja nazvali „srpski Tihi Don.“ To mi je bio najlepši kompliment.
Kakvo je njihovo mišljenje o današnjom Srbiji i Srbima?
Veoma pozitivno, čak mislim da su oduševljeni nama. Imao sam priliku da posetim sever Rusije, ali i Krim, gde sam razgovarao i sa ljudima koji nisu političari, pa samim tim, nemaju diplomatske manire da pohvale i kad ne treba. Stičem utisak da Rusi misle da smo najhrabriji narod, ali nas i nazivaju njihovom braćom.
Velika je čast kada se knjiga mladog pisca nađe u rukama najmočnijeg čoveka današnjice - Vladimira Putina. Kakva je bila Vaša reakcija kada ste čuli za to, kroz kakve ste emocije prošli?
To sam pročitao u ruskim novinama, čitajući intervju ruskog senatora, koji je govorio o poseti Putina Srbiji, kada su dva primerka knjige poklonjena - jedan Putinu, drugi predsedniku Nikoliću, kao pokazatelj kulturne saradnje dve države. Moje znanje ruskog nije na nekom zavidnom nivou, pa sam pozvao prevodioca da proverim da li sam dobro razumeo tekst. Naravno, to je bila velika satisfakcija, nakon nekoliko godina rada na knjizi, ali to ne posmatram samo kao svoj lični uspeh, nego kao uspeh one slavne srpske generacije o kojoj sam pisao. Njihovi viteški postupci i žrtve su toliko snažno urezani u istoriji, da i danas koriste svima, pa i nama koji se bavimo umetnošću.
Iskren da budem, bilo bi dobro da je Obama dobio knjigu, ali ne zato što ga više volim od Putina, nego zato što bi to možda bilo korisnije i svrsishodnije. Putin je dobro upućen u srpsku priču, tako da od mene nema ništa posebno da nauči, za razliku od Obame, koji bi mogao da shvati srpsko biće, srpske težnje, potrebe i ideale, koji su zasnovani na pravdi, a ne da izgovara neistine poput priče nepostojećem kosovskom referendumu.
Da li može da se pohvali država Srbija (i sve srpske vlade poslednjih decenija) da su odale zahvalnost svom nastradalom stanovništvu ( i građanima, i seljacima i vojnicima) u Prvom svetskom ratu?
Srbija kao država, računam na sve prethodne vlade proteklih decenija, može da se pohvali samo uništavanjem kulture i vrednosti. Koliko su energije uložili u to, a još uvek, na sreću nisu uspeli, govori da su jednako sposobni i da sagrade, a i da unište.
Ima li izuzetaka?
Naravno bilo je, a i danas ima izuzetaka, međutim oni se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Uglavnom se svodi na akcije pojedinaca, koji se trude da sačuvaju ili sagrade nešto, a država se izgleda navikla da će uvek biti neki pojedinac, koji će iskoristiti svoje znanje i talenat.
Angažovanje Emira Kusturice ima nemerljiv značaj, vredan koliko i borba naših predaka u Velikom ratu.
Međutim, da ne budem samo kritičar, sadašnja vlast je podigla spomenik Gavrilu Principu u blizini zgrade Vlade Srbije, što zaista zaslužuje veliki aplauz, ne samo zbog spomenika, nego zbog onog kome je podignut spomenik. Podsetiću i da je za vreme Tita, koji je bio austrougarski vojnik, snimljen film Marš na Drinu u čast pedesetogodišnjice Cerske bitke.
Ali, šta god su ova vlada, i sve prethodne uradile, veće je od onog što je uradila novostvorena kraljevina SHS 1918. godine, odnosno kralj Aleksandar.
Kako se kraljevina ophodila prema svojim herojima?
Nakon rata, Milunka Savić je bila čistačica, telo vojvode Putnika država nije sahranila čak nekoliko godina, majoru Gavriloviću, branitelju Beograda, zabranjeno je napredovanje, vojvoda Mišić je tražio da ga kralj penzioniše, jer nije želeo da trpi egocentrika, invalidi sa Cera i Kajmakčalana su prosili na ulicama, dok su hrvatski vojnici napredovali mnogo brže. Ti nesrećni srpski heroji su toliko poniženi nakon rata od strane države i kralja, da danas, šta god uradimo, kao narod, pojedinci ili na državnom nivou, veće je od onog što su dobili nakon rata.
Koliko smo mi uopšte svesni i koliko želimo da saznamo šta se sve dešavalo srpskom seljaku u Prvom, Drugom svetskom ratu?
Mislim da smo mi među prvima u Evropi, kada je u pitanju znanje o Velikom ratu. Dok sam prikupljao građu za knjigu, imao sam prilike da razgovaram sa polupismenim starcima, koji su dobro poznavali taj period istorije i preneli mi stvarne priče, koje se, naravno, poklapaju sa istorijskim podacima. Mislim da mi o tome ne govorimo dovoljno, iako nam ne fali znanje. Što se tiče Drugog svetskog rata, to je toliko komplikovano, naročito nakon što su komunisti napisali svoju istoriju, da je pitanje da li ćemo ikada i imati pravu sliku o tom nesrećnom periodu, kada smo se međusobno ubijali. Ipak, jednog dana, kada se dovoljno izmešamo da svi budemo potomci i četnika i partizana, možda ćemo sa manje agresije, a sa više žaljenja, posmatrati Drugi svetski rat, iz koga moramo izvući pouke, jer je pouka jedini put ka pomirenju.
Svuda u svetu su bile velike proslave, tribine, diskusije na temu Prvog svetskog rata. Da li smo se i mi proslavili na tom polju bar kod sebe, kada u inostranstvu nismo?
Učestvovao sam na istorijskom skupu u Moskvi i bio zbunjen kada su me organizatori pitali zašto, osim mene i ambasadora Terzića, nisu došli ljudi iz Ministarstva kulture kojima su poslali pozivnicu. Nisam imao odgovor, pa je to jedan od razloga što se nismo proslavili u inostranstvu, ali i činjenica da istoričari nisu imali novca da otputuju na skupove te vrste. Pozive smo dobijali, ali neko to mora da podrži. Kad znate da ministarstvo neće da prisustvuje skupovima na koje su pozvani, onda se unapred i nametne odgovor šta bi se dogodilo da zatražite novac za put. Dakle, da bi neko ratovao za državu, morate mu dati pušku, municiju, uniformu i logistiku, odnosno morate bar platiti put pojedincima da brane interese države na međunarodnim skupovima.
Na Zapadu se uveliko uči i to već godinama da je Srbija kriva za izbijanje Prvog svetskog rata. Šta mislite, šta na tom polju treba da uradimo i da kakvu snagu na tom polju vidite u srpskoj dijaspori?
Lično mislim da je toj priči pridata velika važnost. Revizija je oborena, a kvazinovinari su, poput žute štampe, pisali o tome, jer je interesantno. Ono što je bitno jeste šta kažu najznačajniji istoričari u svetu, a ne neki poljoprivrednik koji je pročitao u nemačkim novinama da je Princip terorista.
Džon Rol, možda i najbolji poznavalac Velikog rata i prilika koju su mu prethodile, izneo je jasne dokaze da je Nemačka pripremala rat mnogo ranije, što je opšti stav, kao i da je Sarajevski atentat bio samo povod. U naučnim krugovima, više se to pitanje ne postavlja, a Nemačka je, naravno, dobro smišljenom propagandom, pokušala da promeni pogled na Veliki rat, kako ne bi snosila krivicu za dva najveća sukoba u istoriji.
Svedoci smo pokušaja promene istorije, imamo vlade predsednike i premijere koji se izvinjavaju za sve i svašta. Da li u tom kontekstu treba da se izvinimo i što 1914. godine nismo prihvatali Austrougarski ultimatum?
Čak je i tada Srbija, i pored protivljenja javnog mnjenja i vojnih i političkih krugova, bila spremna da ispuni sve uslove Ultimatuma, osim jednog. Da je ispunila i taj jedan, to ne bi ništa značilo, jer je rat pripreman godinama ranije.
Međutim, ona izvinjavanja i klečanja su tako sramna i ponižavajuća za jedan narod, jer na prvom mestu, niko nema prava da se izvinjava u moje ime. Nisam ratovao, protivnik sam rata, ne osećam nikakvu odgovornost za ono što se desilo, uostalom kao i svi Srbi, pa samim tim neću da se izvinjavam. Kada će meni neko da se izvini za bombardovanje? Za osiromašeni uranijum?
Kakvo je Vaše mišljenje uopšte o srpskoj dijaspori?
Kao što su nekada Pupin i vladika Nikolaj lobirali za Srbe u svetu, isto tako danas, dijaspora predstavlja skup najboljih pojedinaca, koji nose znanje i iskustvo iz svih krajeva sveta, ali i srpski arhetip. Svaka država, koja želi boljitak, to mora da iskoristi. Kralj Milan i knjaz Miloš su tako stvorili modernu Srbiju.
Čini mi se da je problem što ovoj državi treba dijaspora samo kada treba da se uplati novac, ali nikako da upotrebi njihovo znanje i veštine, jer se političari plaše konkurencije sa kojom ne mogu da se nose. Kako će neko sa poklonjenom diplomom da sluša nekog ko je diplomirao u Hajdelbergu, Oksfordu ili Jejlu? Pa on je jedva dobio svoje mesto i sad da dođe neko iz inostranstva da mu ga oduzme.
Mnogo je ljudi koji su, proteklih decenija, otišli iz Srbije, a mnogo njih će i otići, nezadovoljni nezdravom konkurencijom. Ako se nešto ne promeni, ono najvrednije će uskoro živeti u dijaspori. Možda bi dobro rešenje bilo da dijaspora ima nekoliko svojih predstavnika u parlamentu, da narod čuje njihov glas i ideje.
Da li uskoro može očekivati nova knjiga i na koju temu?
Za dva do tri meseca izaći će nova knjiga. Laguna će ponovo biti izdavač. U pitanju je triler, radnja je u sadašnjosti, ali je pozadina knjige organizacija Crna ruka, koja i danas postoji i ozbiljno deluje u korist srpskog naroda i ujedinjenja Srbije i Republike Srpske. To je ujedno i moja nacionalna težnja, koju sam preneo u knjigu.
Autor: Katarina Krstić Tadić
Izvor: Nezavisni nedeljnik
Potreba da podignem spomenik herojima, večniji od onog mermernog, kog poplave, ljudi i bombe ne mogu uništiti. Ako bismo tražili heroja u Prvom svetskom sukobu, onda su to sigurno naši vojnici, jer je, u Srbiji, svaka bitka bila i Marna i Galipolje. Naravno, motiv je i želja da prikažem vrednosti te slavne i tragične generacije, koja je svojom žrtvom i krvlju obezbedila slobodu narednim generacijama, ali i zanimljiva priča do koje sam došao. Zbog toga sam se i trudio, da likove u knjizi prikažem na način kako ja lično doživljavam generacije Srba tog vremena, odnosno kakve bi vrednosti trebali i mi danas, kao društvo, da razvijamo i podstičemo.
Mislim da je danas veoma bitno, kroz sve sfere delovanja, ukazati na vrednosti poput časti, herojstva, žrtve za opšte dobro, kao protiv težu različitim opskurnim i skaradnim televizijskim formatima koji nemaju veze sa kulturom, nego naprotiv, da što pre dovedu narod do stanja u kome više nije sposoban da misli svojom glavom.
Kako se vaša knjiga našla u ruskoj Dumi?
Odbor za obeležavanje stogodišnjice Velikog rata u Rusiji tražio je knjigu sa pričom koja govori o Velikom ratu. Kontaktirao me je ruski senator Lisicin, koji je potpredsednik tog odbora, a i predsednik Dume je uzeo učešće tako što je napisao predgovor. Kasnije sam potpisao knjige za Putina, Lavrova, Šojgua...
Kakve ste utiske poneli sa prezentacije knjige i kakva je bila reakcija ruske publike i ruskih velikana sa kojima ste se sreli?
Bio sam iznenađen ogromnom pažnjom medija i publike. Nisam ni sanjao da će se knjiga naći na top listama u Rusiji pored značajnih imena svetske književnosti. Nadam se da nije tačno „da svako ima svojih pet minuta slave“ jer sam ih onda iskoristio. Nedavno mi je bilo simpatično kada sam pročitao naslov u jednom ruskom listu gde su Zavet heroja nazvali „srpski Tihi Don.“ To mi je bio najlepši kompliment.
Kakvo je njihovo mišljenje o današnjom Srbiji i Srbima?
Veoma pozitivno, čak mislim da su oduševljeni nama. Imao sam priliku da posetim sever Rusije, ali i Krim, gde sam razgovarao i sa ljudima koji nisu političari, pa samim tim, nemaju diplomatske manire da pohvale i kad ne treba. Stičem utisak da Rusi misle da smo najhrabriji narod, ali nas i nazivaju njihovom braćom.
Velika je čast kada se knjiga mladog pisca nađe u rukama najmočnijeg čoveka današnjice - Vladimira Putina. Kakva je bila Vaša reakcija kada ste čuli za to, kroz kakve ste emocije prošli?
To sam pročitao u ruskim novinama, čitajući intervju ruskog senatora, koji je govorio o poseti Putina Srbiji, kada su dva primerka knjige poklonjena - jedan Putinu, drugi predsedniku Nikoliću, kao pokazatelj kulturne saradnje dve države. Moje znanje ruskog nije na nekom zavidnom nivou, pa sam pozvao prevodioca da proverim da li sam dobro razumeo tekst. Naravno, to je bila velika satisfakcija, nakon nekoliko godina rada na knjizi, ali to ne posmatram samo kao svoj lični uspeh, nego kao uspeh one slavne srpske generacije o kojoj sam pisao. Njihovi viteški postupci i žrtve su toliko snažno urezani u istoriji, da i danas koriste svima, pa i nama koji se bavimo umetnošću.
Iskren da budem, bilo bi dobro da je Obama dobio knjigu, ali ne zato što ga više volim od Putina, nego zato što bi to možda bilo korisnije i svrsishodnije. Putin je dobro upućen u srpsku priču, tako da od mene nema ništa posebno da nauči, za razliku od Obame, koji bi mogao da shvati srpsko biće, srpske težnje, potrebe i ideale, koji su zasnovani na pravdi, a ne da izgovara neistine poput priče nepostojećem kosovskom referendumu.
Da li može da se pohvali država Srbija (i sve srpske vlade poslednjih decenija) da su odale zahvalnost svom nastradalom stanovništvu ( i građanima, i seljacima i vojnicima) u Prvom svetskom ratu?
Srbija kao država, računam na sve prethodne vlade proteklih decenija, može da se pohvali samo uništavanjem kulture i vrednosti. Koliko su energije uložili u to, a još uvek, na sreću nisu uspeli, govori da su jednako sposobni i da sagrade, a i da unište.
Ima li izuzetaka?
Naravno bilo je, a i danas ima izuzetaka, međutim oni se mogu nabrojati na prste jedne ruke. Uglavnom se svodi na akcije pojedinaca, koji se trude da sačuvaju ili sagrade nešto, a država se izgleda navikla da će uvek biti neki pojedinac, koji će iskoristiti svoje znanje i talenat.
Angažovanje Emira Kusturice ima nemerljiv značaj, vredan koliko i borba naših predaka u Velikom ratu.
Međutim, da ne budem samo kritičar, sadašnja vlast je podigla spomenik Gavrilu Principu u blizini zgrade Vlade Srbije, što zaista zaslužuje veliki aplauz, ne samo zbog spomenika, nego zbog onog kome je podignut spomenik. Podsetiću i da je za vreme Tita, koji je bio austrougarski vojnik, snimljen film Marš na Drinu u čast pedesetogodišnjice Cerske bitke.
Ali, šta god su ova vlada, i sve prethodne uradile, veće je od onog što je uradila novostvorena kraljevina SHS 1918. godine, odnosno kralj Aleksandar.
Kako se kraljevina ophodila prema svojim herojima?
Nakon rata, Milunka Savić je bila čistačica, telo vojvode Putnika država nije sahranila čak nekoliko godina, majoru Gavriloviću, branitelju Beograda, zabranjeno je napredovanje, vojvoda Mišić je tražio da ga kralj penzioniše, jer nije želeo da trpi egocentrika, invalidi sa Cera i Kajmakčalana su prosili na ulicama, dok su hrvatski vojnici napredovali mnogo brže. Ti nesrećni srpski heroji su toliko poniženi nakon rata od strane države i kralja, da danas, šta god uradimo, kao narod, pojedinci ili na državnom nivou, veće je od onog što su dobili nakon rata.
Koliko smo mi uopšte svesni i koliko želimo da saznamo šta se sve dešavalo srpskom seljaku u Prvom, Drugom svetskom ratu?
Mislim da smo mi među prvima u Evropi, kada je u pitanju znanje o Velikom ratu. Dok sam prikupljao građu za knjigu, imao sam prilike da razgovaram sa polupismenim starcima, koji su dobro poznavali taj period istorije i preneli mi stvarne priče, koje se, naravno, poklapaju sa istorijskim podacima. Mislim da mi o tome ne govorimo dovoljno, iako nam ne fali znanje. Što se tiče Drugog svetskog rata, to je toliko komplikovano, naročito nakon što su komunisti napisali svoju istoriju, da je pitanje da li ćemo ikada i imati pravu sliku o tom nesrećnom periodu, kada smo se međusobno ubijali. Ipak, jednog dana, kada se dovoljno izmešamo da svi budemo potomci i četnika i partizana, možda ćemo sa manje agresije, a sa više žaljenja, posmatrati Drugi svetski rat, iz koga moramo izvući pouke, jer je pouka jedini put ka pomirenju.
Svuda u svetu su bile velike proslave, tribine, diskusije na temu Prvog svetskog rata. Da li smo se i mi proslavili na tom polju bar kod sebe, kada u inostranstvu nismo?
Učestvovao sam na istorijskom skupu u Moskvi i bio zbunjen kada su me organizatori pitali zašto, osim mene i ambasadora Terzića, nisu došli ljudi iz Ministarstva kulture kojima su poslali pozivnicu. Nisam imao odgovor, pa je to jedan od razloga što se nismo proslavili u inostranstvu, ali i činjenica da istoričari nisu imali novca da otputuju na skupove te vrste. Pozive smo dobijali, ali neko to mora da podrži. Kad znate da ministarstvo neće da prisustvuje skupovima na koje su pozvani, onda se unapred i nametne odgovor šta bi se dogodilo da zatražite novac za put. Dakle, da bi neko ratovao za državu, morate mu dati pušku, municiju, uniformu i logistiku, odnosno morate bar platiti put pojedincima da brane interese države na međunarodnim skupovima.
Na Zapadu se uveliko uči i to već godinama da je Srbija kriva za izbijanje Prvog svetskog rata. Šta mislite, šta na tom polju treba da uradimo i da kakvu snagu na tom polju vidite u srpskoj dijaspori?
Lično mislim da je toj priči pridata velika važnost. Revizija je oborena, a kvazinovinari su, poput žute štampe, pisali o tome, jer je interesantno. Ono što je bitno jeste šta kažu najznačajniji istoričari u svetu, a ne neki poljoprivrednik koji je pročitao u nemačkim novinama da je Princip terorista.
Džon Rol, možda i najbolji poznavalac Velikog rata i prilika koju su mu prethodile, izneo je jasne dokaze da je Nemačka pripremala rat mnogo ranije, što je opšti stav, kao i da je Sarajevski atentat bio samo povod. U naučnim krugovima, više se to pitanje ne postavlja, a Nemačka je, naravno, dobro smišljenom propagandom, pokušala da promeni pogled na Veliki rat, kako ne bi snosila krivicu za dva najveća sukoba u istoriji.
Svedoci smo pokušaja promene istorije, imamo vlade predsednike i premijere koji se izvinjavaju za sve i svašta. Da li u tom kontekstu treba da se izvinimo i što 1914. godine nismo prihvatali Austrougarski ultimatum?
Čak je i tada Srbija, i pored protivljenja javnog mnjenja i vojnih i političkih krugova, bila spremna da ispuni sve uslove Ultimatuma, osim jednog. Da je ispunila i taj jedan, to ne bi ništa značilo, jer je rat pripreman godinama ranije.
Međutim, ona izvinjavanja i klečanja su tako sramna i ponižavajuća za jedan narod, jer na prvom mestu, niko nema prava da se izvinjava u moje ime. Nisam ratovao, protivnik sam rata, ne osećam nikakvu odgovornost za ono što se desilo, uostalom kao i svi Srbi, pa samim tim neću da se izvinjavam. Kada će meni neko da se izvini za bombardovanje? Za osiromašeni uranijum?
Kakvo je Vaše mišljenje uopšte o srpskoj dijaspori?
Kao što su nekada Pupin i vladika Nikolaj lobirali za Srbe u svetu, isto tako danas, dijaspora predstavlja skup najboljih pojedinaca, koji nose znanje i iskustvo iz svih krajeva sveta, ali i srpski arhetip. Svaka država, koja želi boljitak, to mora da iskoristi. Kralj Milan i knjaz Miloš su tako stvorili modernu Srbiju.
Čini mi se da je problem što ovoj državi treba dijaspora samo kada treba da se uplati novac, ali nikako da upotrebi njihovo znanje i veštine, jer se političari plaše konkurencije sa kojom ne mogu da se nose. Kako će neko sa poklonjenom diplomom da sluša nekog ko je diplomirao u Hajdelbergu, Oksfordu ili Jejlu? Pa on je jedva dobio svoje mesto i sad da dođe neko iz inostranstva da mu ga oduzme.
Mnogo je ljudi koji su, proteklih decenija, otišli iz Srbije, a mnogo njih će i otići, nezadovoljni nezdravom konkurencijom. Ako se nešto ne promeni, ono najvrednije će uskoro živeti u dijaspori. Možda bi dobro rešenje bilo da dijaspora ima nekoliko svojih predstavnika u parlamentu, da narod čuje njihov glas i ideje.
Da li uskoro može očekivati nova knjiga i na koju temu?
Za dva do tri meseca izaći će nova knjiga. Laguna će ponovo biti izdavač. U pitanju je triler, radnja je u sadašnjosti, ali je pozadina knjige organizacija Crna ruka, koja i danas postoji i ozbiljno deluje u korist srpskog naroda i ujedinjenja Srbije i Republike Srpske. To je ujedno i moja nacionalna težnja, koju sam preneo u knjigu.
Autor: Katarina Krstić Tadić
Izvor: Nezavisni nedeljnik
Autor: Slaviša Pavlović
