Pamtim rane studentske dane kada je Dučićeva poezija bila deo „obavezne SMS lektire“. U vremenu kada su mobilni telefoni bili novina, a poruke jedan od načina da se upute najlepše reči prilikom zavođenja ili izjavi ljubav, za mlade ljude prave reči neretko su značile i uspeh kod devojaka.

Sećam se da su se čak pojavile i džepne knjige sa odabirom najlepših ljubavnih SMS poruka, uglavnom patetičnih. Međutim, dobra i kvalitetna poezija, kao i uvek, nije imala alternativu. Stihovi Rakića, Šantića i Jesenjina bili su neverovatno popularni, ipak jedan pesnik se ubedljivo izdvajao – Jovan Dučić.

Često sam razmišljao da to nije samo zbog sjajnih stihova, već i zbog neke neverovatne harizme koju je slavni pesnik nosio u sebi.

Pronašao sam jednu posvetu Ive Andrića u kojoj je, kao mladi pisac, napisao proslavljenom pesniku: „…ali kad bi nešto bilo mogućno da jednom bude zaboravljeno vaše ime i izgubljeno vaše delo, tvrdo verujem da bi mladići i devojke tih dalekih naraštaja, htijući da izraze ono što je najlepše u njima dvoma i ljubavi, progovorili jezikom vaše poezije i našli iste vaše reči.“

Međutim, koliko god lepe i nežne reči posvećene ljubavi i ženama odzvanjale među novim naraštajima i bez obzira na to što je Dučić govorio da je žena oduvek, neosporno, najveći podstrek ljudskog uma i ljudske energije, njega takođe prati priča da je veliki ženomrzac.

Iako su svi umetnici neretko protivrečni, teško je pronaći argument kojim bi neke njegove misli mogli da odbranimo.
„Kao što gusenice imaju boju lista na kojem leže, ili kao što polip dobije boju predmeta za koji se uhvati, i žena kad laže daje sebi izgled kakav joj treba.“

„Kod žene je urođeno da vara na malo i na veliko, svesno i nesvesno, namerno i nenamerno, a vrlo često i bez ikakve zle namere, i čak sasvim često iz najbolje namere.“

U jednom momentu, mene je kao čoveka, a kasnije i kao pisca, zainteresovao profil čoveka, čiji su mi senzibilitet i ideologija veoma bliski. Osim što sam se potrudio da pročitam sve što je napisao, a pritom ne računajući samo objavljena dela, imao sam želju da zavirim u pesnikov um i njegovo srce. Želeo sam da saznam šta ga je to često bacalo u ponore, a šta uzdizalo u nebesa, bez želje da opravdam poneku njegovu misao ili da je potvrdim.

Svi veliki životi su teški i tužni. Dučićev posebno, iako je svoju tugu, kroz stihove, pretvarao u slavu. Ali sve je to proizvod jednog prefinjenog i nadarenog uma, čiji život možemo pratiti još od vremena Hercegovačkog ustanka, kada je ostao bez oca. Budući još dete, Dučić se sa majkom, bratom i dve sestre, koji su bili primorani na bekstvo i potragu za posao, seli u Mostar. Nedugo potom, ostao je i bez sestre.

Prva njegova velika ljubav nije ostvarena, jer su devojci iz bogate porodice branili da „bude“ sa siromašnim učiteljem, što je samo jedan u nizu velikih ljubavnih udaraca koje je doživeo. Posle toga kao da je želeo da iskoreni tu „manu“ nemaštine. Odrastanje u takvim uslovima, uz nedostatak novca, kod nadarenog čoveka budi ili stvara i druge talente.

Osim što je od rane mladosti želeo da bude samo jedno – pesnik, morao je i da pronađe način da zaradi novac za školovanje. Talenat da i u najtežim vremenima zaradi pošteno pratiće ga čitavog života i omogućiće mu lagodan život, naročito kada započne svoju diplomatsku karijeru.

Međutim, bez obzira na to što diplomate važe za ljude od kompromisa, veliki pesnik nikada nije pravio kompromis sa suštinom. Njegove ideje, bilo da su političke prirode ili ideološke, izgrađene su na temeljima Njegoševe poezije. Čast i moral, uz ljubav prema svojoj zemlji i narodu, bili su jači od svih političkih ponuda i zakulisnih radnji. Ako je neko, u tom vremenu, uspeo da svoju diplomatsku karijeru ostavi bez mrlje, onda je to Jovan Dučić.

Kao i svi veliki ljudi, iako je prvi diplomata u rangu ambasadora u našoj istoriji, nikad nije adekvatno nagrađen. Naprotiv.

„Srbin ima prirodnu tendenciju da sve svoje velike ljude ili poubija ili unizi, i da ih zatim opeva u svom desetercu kao heroje svoje nacije, i, najzad proglasi svetiteljima svoje crkve.“

Ipak, kada je ljubav u pitanju, moral je za Dučića nešto sasvim drugo. Udate, teško dostupne, uglavnom poznate lepotice, bile su društvo velikog pesnika. Postoji jedna anegdota sa diplomatskog prijema u Beogradu kada se jedan muškarac zapitao zašto niko na bal nije poveo svoju suprugu. Ubrzo je dobio odgovor da je prisutan gospodin Dučić, te da niko ne želi da rizikuje.

„Ljubav i moral nisu rođeni zajedno, niti se voze istim kolima. Jedno je stvar Božija, a drugo pronalazak čovekov.“

Nažalost, najveće od tih ljubavi doživele su nesrećan kraj. Ono što je on doživeo u ljubavi, poželeli bi mnogi, ako govorimo o snazi strasti i emocija, ali doživeo je i nekoliko poraza, koji možda objašnjavaju potrebu da napiše neke „sporne“ analize ženske ćudi. 

Ali ovo su sve detalji, koji možda, sveukupno, ne opisuju ni jedan mali deo pesnikove duše i života. Zato je „Himerina krv: roman o Dučiću“ moj omaž pesniku i težnja da približim lik jedne od najzanimljivijih figura u srpskoj istoriji.