Slobodan Vladušić: Crnjanski mi je kao prijatelj koga dugo poznajem
„Omama“ Slobodana Vladušića jedan je od najboljih romana u prethodnoj godini, i po mišljenju čitalaca i po mišljenju kritike. Nagrađen je priznanjem „Beskrajni plavi krug“ Matice srpske i bio je u najužem izboru za nagradu „Beogradski pobednik“.
U razgovoru za Bukmarker autor nam otkriva tajne stvaranja, ali i svoju priču o Milošu Crnjanskom, koja ga je vodila tokom cele akademske karijere, a onda i dovela do „Omame“.
Sa Crnjanskim ste se družili na više načina i nivoa, počev od studija. Vaš doktorat za temu ima Crnjanskog – Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“. Kakav trag je u Vama ostavio Crnjanski?
Crnjanski je jedan od mojih najdražih pisaca i u meni svakako postoji bezbroj njegovih tragova, znanih i neznanih. Najpre, neka njegova dela koja posebno volim, a to su, recimo, romani „Kod Hiperborejaca“ i „Roman o Londonu“, upleteni su i u moju biografiiju jer su povezani sa nekoliko ljudi i doživljaja koji su vrlo važni u mom životu. Ima naravno i drugačijih tragova: poznata pesma Miloša Crnjanskog „Sumatra“ bila je pitanje na jednom testu koji nisam položio, jer u to vreme nisam ni znao da ta pesma postoji. Deset godina sam doktorirao na Crnjanskom. Sve u svemu, Crnjanski mi je gotovo kao prijatelj koga već veoma dugo poznajem. Kod njega ima stvari koje jako volim i stvari koje možda ne volim tako jako. Siguran sam, međutim, da ćemo ostati prijatelji do kraja života.
On je jedan od naših najvažnijih pisaca književnosti 20. veka, o njemu se, čini se, sve zna... A kako niste neko ko ponavlja gotove istine, kao da ste želeli da ovom knjigom ponudite svoju istinu o Crnjanskom, njegov unutrašnji portret. Koja je to Vaša istina o Crnjanskom?
Crnjanski je pisac o kome se, čini mi se, u poslednje dve decenije piše više nego o bilo kom drugom srpskom piscu. I piše se veoma dobro. Zato nam je dobar deo njegove biografije danas poznat. Međutim, da biste upoznali neku ličnost, biografija nije dovoljna. Potrebno je da je protumačite, da utvrdite koji su to događaji ili okolnosti presudno uticali na tog čoveka. Moj roman „Omama“ je, između ostalog, jedan takav pokušaj. Želeo sam da odgovorim ko je bio Crnjanski i zašto je bio takav kakav je bio. Mislim da sam uneo izvesne novine u razumevanje Crnjanskog i da nam je njegova ličnost postala jasnija i bliža. Da bih u tome uspeo, morao sam da ga suočim sa jednim gradom: sa međuratnim Berlinom. Atmosfera tog grada i vremena Crnjanskog istovremeno i privlači i odbija, ali pre svega otkriva istinu o njemu. I ne samo o njemu već i o svetu i vremenu u kome mi danas živimo. Zato „Omama“ nije samo roman o Crnjanskom već i tom Berlinu, ali i o našem vremenu.
Glavni protagonista romana „Omama“ je Miloš Verulović, vojni savetnik u poslanstvu i heroj sa Kajmakčalana, i on proživljava psihološku i duševnu omamu. Miloš Crnjanski je ataše za kulturu. Kakvu dinamiku romanu donosi njihov odnos, tj. kakvo svetlo Verulović baca na Crnjanskog?
Lik Verulovića je izuzetno važan, budući da se bezmalo ceo roman pripoveda iz njegove perspektive. Ovaj lik mi je poslužio da omogućim čitaocima da Crnjanskog sagledaju iz novog i neobičnog ugla. Naime, za sve nas Crnjanski je veliki pisac i neću preterati ako kažem – genije. Za Verulovića to nije. On ne zna gotovo ništa o njemu. Kroz roman ga upoznaje. Tako i čitalac preko Verulovića upoznaje novog Crnjanskog koga nije do sada znao.
Sa Crnjanskim ste se družili na više načina i nivoa, počev od studija. Vaš doktorat za temu ima Crnjanskog – Slike evropskih metropola u prozi Miloša Crnjanskog“. Kakav trag je u Vama ostavio Crnjanski?
Crnjanski je jedan od mojih najdražih pisaca i u meni svakako postoji bezbroj njegovih tragova, znanih i neznanih. Najpre, neka njegova dela koja posebno volim, a to su, recimo, romani „Kod Hiperborejaca“ i „Roman o Londonu“, upleteni su i u moju biografiiju jer su povezani sa nekoliko ljudi i doživljaja koji su vrlo važni u mom životu. Ima naravno i drugačijih tragova: poznata pesma Miloša Crnjanskog „Sumatra“ bila je pitanje na jednom testu koji nisam položio, jer u to vreme nisam ni znao da ta pesma postoji. Deset godina sam doktorirao na Crnjanskom. Sve u svemu, Crnjanski mi je gotovo kao prijatelj koga već veoma dugo poznajem. Kod njega ima stvari koje jako volim i stvari koje možda ne volim tako jako. Siguran sam, međutim, da ćemo ostati prijatelji do kraja života.
On je jedan od naših najvažnijih pisaca književnosti 20. veka, o njemu se, čini se, sve zna... A kako niste neko ko ponavlja gotove istine, kao da ste želeli da ovom knjigom ponudite svoju istinu o Crnjanskom, njegov unutrašnji portret. Koja je to Vaša istina o Crnjanskom?
Crnjanski je pisac o kome se, čini mi se, u poslednje dve decenije piše više nego o bilo kom drugom srpskom piscu. I piše se veoma dobro. Zato nam je dobar deo njegove biografije danas poznat. Međutim, da biste upoznali neku ličnost, biografija nije dovoljna. Potrebno je da je protumačite, da utvrdite koji su to događaji ili okolnosti presudno uticali na tog čoveka. Moj roman „Omama“ je, između ostalog, jedan takav pokušaj. Želeo sam da odgovorim ko je bio Crnjanski i zašto je bio takav kakav je bio. Mislim da sam uneo izvesne novine u razumevanje Crnjanskog i da nam je njegova ličnost postala jasnija i bliža. Da bih u tome uspeo, morao sam da ga suočim sa jednim gradom: sa međuratnim Berlinom. Atmosfera tog grada i vremena Crnjanskog istovremeno i privlači i odbija, ali pre svega otkriva istinu o njemu. I ne samo o njemu već i o svetu i vremenu u kome mi danas živimo. Zato „Omama“ nije samo roman o Crnjanskom već i tom Berlinu, ali i o našem vremenu.
Glavni protagonista romana „Omama“ je Miloš Verulović, vojni savetnik u poslanstvu i heroj sa Kajmakčalana, i on proživljava psihološku i duševnu omamu. Miloš Crnjanski je ataše za kulturu. Kakvu dinamiku romanu donosi njihov odnos, tj. kakvo svetlo Verulović baca na Crnjanskog?
Lik Verulovića je izuzetno važan, budući da se bezmalo ceo roman pripoveda iz njegove perspektive. Ovaj lik mi je poslužio da omogućim čitaocima da Crnjanskog sagledaju iz novog i neobičnog ugla. Naime, za sve nas Crnjanski je veliki pisac i neću preterati ako kažem – genije. Za Verulovića to nije. On ne zna gotovo ništa o njemu. Kroz roman ga upoznaje. Tako i čitalac preko Verulovića upoznaje novog Crnjanskog koga nije do sada znao.
Da li bi Verulović mogao biti junak Crnjanskog?
Ne verujem. Verulović je junak našeg vremena, a naše vreme je ipak drugačije od onoga u kome je Crnjanski pisao. Verulović je ono što je ostalo od junaka Crnjanskog, danas.
Rečenica „Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna“ čini se kao lajtmotiv. Da li je po Vašem mišljenju bolje saznanje ili neznanje?
Rečenicu koja je takoreći ispala lajtmotiv romana ne izgovara ni Crnjanski ni Verulović, nego jedan sporedni lik u čijem opisu preovladava komika. On bi na vaše pitanje odgovorio da ne treba sve znati. Međutim, „Omama“ sugeriše da odgovor na pitanje znati ili ne znati ne zavisi od naših želja. Čini mi se da svi zapravo znamo sve. Naime, čak i oni koji ne žele da kopaju do dna, podsvesno znaju šta se tamo dole nalazi. Zato je naše doba neurotično: znamo ono što ne želimo da znamo.
Žanrovski je teško odrediti roman: istorijski, drama, triler. Da li se savremena književnost opire žanrovima ili su oni neophodni kao okvir?
Zavisi od autora do autora. Neki se opiru žanrovima, neki ih koriste produktivno, neki neproduktivno. Što se mene tiče, ja sam nakon romana „Mi, izbrisani“ odlučio da malo više pažnje obratim na čitaoca, što znači da unekoliko promenim način svog pisanja. Pre svega, odlučio sam da pišem romane koji ukidaju podelu na takozvane ,,elitne“ čitaoce i takozvane ,,obične“ čitaoce. Recimo, kada je u pitanju „Omama“, izbacio sam iz prve verzije romana nekoliko pasusa, pa čak i poneko poglavlje, ne zato što je to bilo loše napisano, već zato što je gušilo fabulu romana. Stalo mi je do ritma pripovedanja i da čitalac na kraju svakog poglavlja želi da nastavi da čita roman dalje. To jeste jedna od osobenosti žanrovskog romana, ali ne verujem da bi pisac sada morao da se odrekne zanimljive fabule. Ne smatram da napetost i ritam pripovedanja zasnovan na kratkim poglavljima loše utiče na ,,dubinu” romana. Naprotiv. Želeo bih da moje romane čitaju različiti čitaoci i čini mi se da se upravo to dešava i sa „Omamom“: ona dobija književne nagrade, a istovremeno se već više od pola godine nalazi i na Laguninoj top-listi beletristike.
Kakva je veza između „Velikog juriša“ i „Omame“?
„Veliku juriš“ i „Omama“ su dva odvojena romana. To znači da onaj ko čita „Omamu“ ne mora pre toga da pročita „Veliku juriš“, kao što ni čitalac „Velikog juriša“ ne mora da pročita „Omamu“ da bi nešto razumeo u „Velikom jurišu“. Međutim, oba romana dele isti imaginarni svet pa neki junaci u „Omami“ poznaju neke junake iz „Velikog juriša“, dok su neki drugi pak bili na pojedinim mestima u vreme kada se tamo nalazio i glavni junak romana „Veliku juriš“. To nije slučajno: „Veliku juriš“ govori o Prvom svetskom ratu, „Omama“ o međuratnom periodu. Dakle, uzeti zajedno, oni prate nešto što bih nazvao promenama duha vremena.
Šta je sledeća inspiracija za pisca Slobodana Vladušića?
Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim precizno jer još uvek nemam u glavi fabulu romana za koju bih mogao da kažem da je dovoljno inspirativna da bih joj se posvetio. Ipak, siguran sam da će se moj peti roman baviti savremenošću i da će biti različit od „Velikog juriša“ i „Omame“. Međutim, i on će biti namenjen svim čitaocima. Takođe, mislim da ću u njemu na nivou simbola i atmosfere objediniti sve svoje prethodne romane, dakle uz „Omamu“ i „Veliku juriš“ i romane „Forward“ i „Mi, izbrisani“. Ipak, to će biti potpuno samostalan roman koji će se moći čitati bez potrebe da se pročita bilo koji moj prethodni roman. Novim romanom želim da se promenim i da potpuno iznenadim čitaoce. To je zato što verujem Crnjanskom koji je svojevremeno kazao da je pisac koji se ne menja žalosna pojava.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 16
Ne verujem. Verulović je junak našeg vremena, a naše vreme je ipak drugačije od onoga u kome je Crnjanski pisao. Verulović je ono što je ostalo od junaka Crnjanskog, danas.
Rečenica „Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna“ čini se kao lajtmotiv. Da li je po Vašem mišljenju bolje saznanje ili neznanje?
Rečenicu koja je takoreći ispala lajtmotiv romana ne izgovara ni Crnjanski ni Verulović, nego jedan sporedni lik u čijem opisu preovladava komika. On bi na vaše pitanje odgovorio da ne treba sve znati. Međutim, „Omama“ sugeriše da odgovor na pitanje znati ili ne znati ne zavisi od naših želja. Čini mi se da svi zapravo znamo sve. Naime, čak i oni koji ne žele da kopaju do dna, podsvesno znaju šta se tamo dole nalazi. Zato je naše doba neurotično: znamo ono što ne želimo da znamo.
Žanrovski je teško odrediti roman: istorijski, drama, triler. Da li se savremena književnost opire žanrovima ili su oni neophodni kao okvir?
Zavisi od autora do autora. Neki se opiru žanrovima, neki ih koriste produktivno, neki neproduktivno. Što se mene tiče, ja sam nakon romana „Mi, izbrisani“ odlučio da malo više pažnje obratim na čitaoca, što znači da unekoliko promenim način svog pisanja. Pre svega, odlučio sam da pišem romane koji ukidaju podelu na takozvane ,,elitne“ čitaoce i takozvane ,,obične“ čitaoce. Recimo, kada je u pitanju „Omama“, izbacio sam iz prve verzije romana nekoliko pasusa, pa čak i poneko poglavlje, ne zato što je to bilo loše napisano, već zato što je gušilo fabulu romana. Stalo mi je do ritma pripovedanja i da čitalac na kraju svakog poglavlja želi da nastavi da čita roman dalje. To jeste jedna od osobenosti žanrovskog romana, ali ne verujem da bi pisac sada morao da se odrekne zanimljive fabule. Ne smatram da napetost i ritam pripovedanja zasnovan na kratkim poglavljima loše utiče na ,,dubinu” romana. Naprotiv. Želeo bih da moje romane čitaju različiti čitaoci i čini mi se da se upravo to dešava i sa „Omamom“: ona dobija književne nagrade, a istovremeno se već više od pola godine nalazi i na Laguninoj top-listi beletristike.
Kakva je veza između „Velikog juriša“ i „Omame“?
„Veliku juriš“ i „Omama“ su dva odvojena romana. To znači da onaj ko čita „Omamu“ ne mora pre toga da pročita „Veliku juriš“, kao što ni čitalac „Velikog juriša“ ne mora da pročita „Omamu“ da bi nešto razumeo u „Velikom jurišu“. Međutim, oba romana dele isti imaginarni svet pa neki junaci u „Omami“ poznaju neke junake iz „Velikog juriša“, dok su neki drugi pak bili na pojedinim mestima u vreme kada se tamo nalazio i glavni junak romana „Veliku juriš“. To nije slučajno: „Veliku juriš“ govori o Prvom svetskom ratu, „Omama“ o međuratnom periodu. Dakle, uzeti zajedno, oni prate nešto što bih nazvao promenama duha vremena.
Šta je sledeća inspiracija za pisca Slobodana Vladušića?
Na ovo pitanje ne mogu da odgovorim precizno jer još uvek nemam u glavi fabulu romana za koju bih mogao da kažem da je dovoljno inspirativna da bih joj se posvetio. Ipak, siguran sam da će se moj peti roman baviti savremenošću i da će biti različit od „Velikog juriša“ i „Omame“. Međutim, i on će biti namenjen svim čitaocima. Takođe, mislim da ću u njemu na nivou simbola i atmosfere objediniti sve svoje prethodne romane, dakle uz „Omamu“ i „Veliku juriš“ i romane „Forward“ i „Mi, izbrisani“. Ipak, to će biti potpuno samostalan roman koji će se moći čitati bez potrebe da se pročita bilo koji moj prethodni roman. Novim romanom želim da se promenim i da potpuno iznenadim čitaoce. To je zato što verujem Crnjanskom koji je svojevremeno kazao da je pisac koji se ne menja žalosna pojava.
Autor: Tanja Vučković
Izvor: časopis Bukmarker, br. 16
Autor: Slobodan Vladušić
