„Nad tekstovima Crnjanskog proveo sam godine života. To mora da u čoveku ostavi nekog traga. U životu Crnjanskog ima neke hrabrosti, nekog prkosa, neke odlučnosti koja nam danas svima nedostaje. To sam želeo da prikažem u svom romanu. Sem toga, Crnjanski je bio i dobar posmatrač sveta oko sebe: uspeo je da primeti i neke fenomene koji su promicali njegovim savremenicima. Ta njegova osobina je takođe, našla mesta u romanu“, započinje priču Vladušić.

Kako ste došli do naslova romana?

Prvobitni naslov romana je suviše aludirao na Crnjanskog, pa sam hteo da ga promenim. Kako se ceo ovaj roman zapravo dešava u svesti jednog pisca u prostoru između sna i jave, trebala mi je reč da opišem taj prostor koji zapravo nema ime: to je nešto što je istovremeno i deo sna i deo jave. Postoji poznata pesma Laze Kostića „Međ' javom i međ' snom“, ali čak ni genijalni pesnik nema reč za to što je između. Rekao sam sebi: to između sna i jave, to je omama.

Šta će sve čitalac vašeg romana moći da sazna o Berlinu iz 1928. godine?

Saznaće prvo da je tadašnji Berlin bio najveći evropski grad, sa preko 4,5 miliona stanovnika. Drugo, da istočni Berlin nije bio isto što i zapadni Berlin. Da bih sve to dočarao, 95% ovog romana dešava u Berlinu, a u romanu se pojavljuju i brojni likovi koji svojim pričama sugerišu raznolikost grada. Tako sam pokušao da sugerišem nepreglednost grada, kao i bogatstvo sudbina ljudi koje se dodiruju, ali uglavnom ne znaju jedan za drugog dok ih neko ne poveže.

Kao lajt-motiv romana čini se rečenica „Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna“. Dokle idu vaši junaci?

Ta rečenica je neka vrsta saveta za tzv. normalan život. Zaista, većina nas nikada ne kopa do dna, već se negde zaustavlja. Zato živimo u mikrosvetovima i zadovoljni smo što je tako. Međutim, postoje i naročiti ljudi koji ne mogu da se zaustave. Takvi su junaci „Omame“. Jedan boluje od sifilisa, i to, naravno, menja njegovu svest, a drugi je Miloš Crnjanski. Ovo je, dakle, roman o tome šta se dešava s ljudima kada nastave da kopaju do dna, odnosno kada napuste svoj mikrokosmos.

U čemu vidite sličnost tog doba s našim vremenom?

Jedna od sličnosti je što je tadašnji Berlin imao veoma mnogo svojih obožavalaca, a ima ga i ovaj današnji. To mogu da zaključim na osnovu poruka čitalaca „Omame“.

Crnjanski kaže da je pisac koji se ne menja žalosna pojava, a vi se slažete s njim. Šta biste onda danas savetovali mlade pisce, a i Slobodana Vladušića s početka karijere, i gde mislite da ste grešili?

Ja sam svoju „karijeru“ započeo jednim futurističkim romanom u kome je glavni junak bila kamera obdarena veštačkom inteligencijom. Moj poslednji roman je istorijski triler. Razlika je kao što vidite očigledna. Ali čitaoci koji su pročitali i jedan i drugi roman znaju i ono što ta dva romana povezuje. Dakle, postoje stvari koje se menjaju, ali postoje i stvari koje traju. U tom smislu, savetovao bih mladog pisca da ne brine puno o pisanju: ako je zaista pisac, pisaće. Ako nije, ma koliko sanjao da nešto napiše, neće napisati ništa. Neka onda bude ono što jeste i neka se ne upire da bude ono što nije.

Pohvale od kolege: Uspešan kao Milorad Pavić

Slobodan Vladušić je svoj roman predstavio prošle nedelje u Beogradu, a na promociji su govorili njegovi prijatelji Vladimir Kecmanović i Dejan Stojiljković. Kecmanović rekao je da se Vladušić kao esejista i docent srpske književnosti od svoje prve knjige razvijao, a da sada definitivno možemo da kažemo da je opravdao smisao svog bavljenja prozom i da od Milorada Pavića do Vladušića ne postoji teoretičar koji se okušao u prozi, a koji je to uspeo.

Pisac Dejan Stojiljković je ocenio da je „Omama“ vrlo efektan, primamljiv triler, čiji početak odmah vuče čoveka da čita. „Predviđam mu još veći uspeh kod čitalaca od 'Velikog juriša'. Kad film flopne, kažu u Holivudu da se povezao s publikom. Pratio sam komentare na mrežama i ovaj roman će još više da se poveže sa publikom. Biće čitan“, poručio je Stojiljković.

Autor: Ljubomir Radanov
Izvor: Kurir