U razgovoru za City Magazine Slobodan Vladušić govori o mnogim tajnama – o samom nastanku ovog dela, i o tome kako kraj romana „Omama“ menja njegove čitaoce. I nagoveštava koju berlinsku tajnu Crnjanski otkriva u romanu.

Kako ste došli na ideju da napišete roman koji je fikcija, a čiji je glavni junak realna osoba – pisac Miloš Crnjanski?

Ni uz najbolju volju ne mogu da rekonstruišem kako se javlja ideja za neki roman. Trenutak rađanja neke ideje je, dakle, tajna. Ali za mene je bitno da u svakom trenutku osećam da pišem svoj najbolji roman, odnosno roman koji treba da ostane zapamćen. Ako tog osećanja nema, nema ni pisanja romana. To je razlog zašto sam do sada napustio pisanje nekoliko romana koje sam gotovo koncipirao do kraja – nisam osećao da će ti romani biti nešto specijalno. Za „Omamu“ sam imao taj osećaj, posebno nakon što sam napisao epilog romana, a to je bilo negde na početku pisanja. I što se ovaj roman više udaljava od mene, to imam sve jači utisak da je to dobar roman u kome ne bih ništa promenio. To je zaista lep osećaj, a nisam ga imao baš uvek kada su moji romani u pitanju.

Kako ste gradili lik Crnjanskog?

Ja sam doktorirao na Crnjanskom, a gotovo sva njegova dela sam pročitao po nekoliko puta. Neki romani, kao što su „Kod Hiperborejaca“ i „Roman o Londonu“, upleteni su u moj život kroz neke intimne priče. Sve u svemu, već decenijama se družim sa Crnjanskim iako sebe ne bih definisao ni kao njegovog obožavatelja, niti bih mogao da kažem da mi je on uzor ili idol. Ali kada toliko vremena provedete sa nekim čovekom, onda je jasno da on na vas ipak nekako utiče. Dakle, ne bih mogao da kažem da sam gradio lik tako što sam ga posebno proučavao; pre sam preneo na papir utisak o tome ko je po meni bio Crnjanski.

Kako ste doživeli ličnost Miloša Crnjanskog čitajući njegova dela?

Crnjanski je bio usamljenik, koji je bio talentovaniji od većine ljudi iz svoje okoline. I to ne samo talentovaniji pisac već i talentovaniji posmatrač. Sem toga, Crnjanski je imao specifičan kodeks koji je posledica uticaja koji je na njega imala smrt njegovog oca. To je jedan od motiva koje koristim u romanu, pa ne bih išao u detalje. Uglavnom, taj dar i taj kodeks učinili su da između Crnjanskog i njegove okoline bude iskopan rov. I to se nije promenilo, rekao bih, do kraja života Crnjanskog.

Radnja romana odvija se u Berlinu tokom 1928, u vreme kada je Crnjanski u tom gradu bio ataše za kulturu. Kako je izgledao Berlin tada? Kakva je atmosfera u romanu?

Međuratni Berlin je bio grad sa više od četiri miliona stanovnika. U vreme kada se događa „Omama“, Berlin je moderniji grad od Pariza, između ostalog i zato što je bio više amerikanizovan. Za Berlin tog vremena grad uzor je Njujork, kao što je Amerika uzor u pogledu privrede i ekonomije. Takođe, Amerika je i najveći finansijer Nemačke u tom periodu. Godina 1928. je zapravo vrhunac vajmarske Nemačke kojom je Berlin u to vreme vladao. U svom romanu sam pokušao, kao i svaki romanopisac, da pokažem šta se nalazi iza tog uspeha i prosperiteta. 

Oko čega se plete zaplet? Koja je to berlinska tajna Crnjanskog? Do čega Crnjanski dolazi otkrivajući tu tajnu?

Zaplet „Omame“ je jednostavan: u poslanstvo Kraljevine Srba, Hrvata i Slovenaca dolazi jedan radnik, Srbin, da prijavi kako je u Berlinu nestao jedan njegov prijatelj, Milutin Topalović. Opštu ravnodušnost u poslanstvu remeti Crnjanski, koji kreće u potragu za tim nestalim radnikom. U toj potrazi ga prati Miloš Verulović, vojni savetnik u poslanstvu, koji je istovremeno i pripovedač u romanu. Priča, dakle, tako počinje, a kraj je naravno malo komplikovaniji. Ali to je normalno: svi čitaoci na isti način ulaze u roman, odnosno u Berlin, po kome prate junake, ali ne izlaze iz romana na isti način. Jer taj kraj zapravo otkriva nešto i o čitaocima ovog romana. 

Kako ste gradili druge likove u romanu?

Pokušao sam da Berlin opišem ne samo kroz dinamične opise njegovih bulevara, kafana, kabarea već i kroz sudbine i karaktere likova. Dok bi u nekom tipičnom trileru ti likovi bili epizodni, ja sam se prema svim likovima odnosio ravnopravno: iako se neki pojavljuju češće, a neki ređe, za mene su svi ravnopravni. Hteo sam da likovima Berlinera i Berlinerki dam dubinu i sudbinu, kako bih na taj način preko njih uspeo da dočaram prirodu Berlina, tačnije rečeno ono što se ne vidi u njegovim enterijerima i eksterijerima. Dakle, ti uslovno rečeno epizodni likovi nisu nikako epizodni ili manje važni: oni su ovaploćena ideja grada, nevidljivi žig grada na telima i u dušama ljudi.

U jednom intervjuu ste naveli da je Crnjanski bio i dobar posmatrač sveta oko sebe, i da je uspeo da primeti i neke fenomene koji su promicali njegovim savremenicima, te da je ta njegova osobina takođe našla mesta u romanu. Zanima me koji su to fenomeni.

Na jednom mestu u tekstu „Iris Berlina“, koji je kasnije objavio u „Knjizi o Nemačkoj“, Crnjanski kaže da je Berlin pre rata (misli se na Prvi svetski rat) pripadao Pruskoj, a da posle tog rata Nemačka pripada Berlinu. To je vrlo kratko zapažanje, ali vrlo pronicljivo. Crnjanski na taj način hoće da kaže da je predratnom Berlinu ton davala ratnička Pruska (čiji je glavni grad Berlin bio pre ujedinjenja Nemačke), dok posle Prvog svetskog rata u Berlinu dominira globalni identitet koji se razlikuje od nacionalnog, predratnog. Ono što je zanimljivo jeste da taj globalni identitet polako klizi ka antihumanizmu, što je Crnjanski takođe naslutio u svom putopisnom tekstu. Gotovo za sve ostale srpske putopisce Berlin i Nemačka su u to vreme jedno te isto. Za Crnjanskog – nisu. 

Kako ste odabrali naslov romana? Šta on sve sugeriše i implicira?

Omama je reč koju je voleo Crnjanski, pa je prirodno da je upotrebim i ja u romanu u kome je on jedan od glavnih junaka. Sem toga, kada sam se odlučio da to bude naslov mog romana, shvatio sam da se ta reč pojavljuje i u prvom poglavlju mog prethodnog romana „Veliki juriš“. Dakle, ta reč ne pripada samo Crnjanskom, ona pripada i meni. Najzad, ta reč, čini mi se, dobro odražava atmosferu mog romana, zato što i sama priča nastaje u jednom čudnom stanju, između jave i sna kada se ne zna da li je ono što se vidi i čuje stvarnost, ili baš to – omama.

Autor: Jelena Jovanović
Izvor: citymagazine.danas.rs