Slobodan Vladušić: Postoji težnja da se istorijske istine menjaju shodno sadašnjim političkim interesima
Novi roman Slobodana Vladušića, istorijski triler „Omama“, tema je razgovora s piscem. Neposredno pre promocije knjige koja se održala 10. juna, razgovarali smo sa autorom o romanu, interesantnim likovima ali i istorijskim dešavanjima.
Zašto nikada ne treba kopati do dna?
Rečenica „Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna“, jeste zapravo ironičan savet za takozvani normalan život: ako se pod „normalnim životom“ smatra to da se čovek nikada ni po čemu ne ističe, niti napušta takozvanu zlatnu sredinu. Međutim, „Omama“ počinje upravo napuštanjem takvog normalnog života: jedan čovek pod imenom Milutin Topalović, Srbin, radnik u Berlinu 1928. godine, nestaje. Postoje junaci za kojima se ne kopa, i njih nestanak tog čoveka ne zanima. Radi se bezmalo o celom sastavu poslanstva Kraljevine SHS u Berlinu. Postoji međutim i Miloš Crnjanski, ataše za kulturu koji želi da „iskopa“ istinu o tom nestalom čoveku, a postoji i jedan bivši pilot, Miloš Verulović, koji mu se pridružuje. I kada ta dvojica junaka počnu da kopaju, onda oni kopaju do kraja, do dna: Verulović zato što je bolestan, a Crnjanski, zato što je Crnjanski. Tako oni pokazuju šta je roman i šta je književnost: kopanje do dna. Bez obzira na posledice.
Kako je izgledao Berlin 1928. godine u kom se sreću junaci vaše knjige, među kojima Miloš Crnjanski i Miloš Verulović?
Istorijski gledano, Berlin je 1928. godine najveći evropski grad, sa 4.5 miliona stanovnika. Istovremeno, to je i evropski grad u kome je najviše primetan uticaj Amerike, zahvaljući činjenici da je Amerika u to vreme bila najveći kreditor tadašnje Vajmarske Nemačke. Berlin je, dakle, bio pravi Megalopolis, pravi globalni grad sa svim konsekvencama – pozitivnim i negativnim. U svom romanu sam pokušao da čitaocima predočim atmosferu tog grada, držeći se ideje jednog američkog sociologa koji je tvrdio da grad nisu samo ulice i zgrade, već i posebno stanje svesti. Prema tome, u „Omami“ je podjednako dočarana scenografija grada kroz opise ulica, bulevara, kabarea, restorana, kafana – ali i stanje svesti različitih njegovih stanovnika.
Šta se krije iza nestanka Milutina Topalovića?
To je zagonetka koju ne bih želeo unapred da otkrijem. Ono što mogu da otkrijem jeste da mnogo toga vezanog za tu zagonetku nije fikcija.
Grof Mentaglas smatra da je krivica za Veliki rat na Srbima, šta o tome misle vaši junaci a šta vi kao autor?
Grof koga spominjete je postojao i on je zaista istrajno radio na tome da krivicu za Veliki rat pripiše Srbima, odnosno nama. Njega spominje Crnjanski u „Embahadama“ a meni je taj grof dobro došao da sugerišem jednu misao koja je važna za atmosferu „Omame“, a to je da rat u to vreme i dalje traje. Bojno polje tog posleratnog rata nije neki prostor, već svest ljudi. Neki junaci su toga svesni, pre svega Crnjanski, a neki nisu, ne zato što su glupi, već zato što su isuviše uplašeni od potencijalnog, budućeg rata. Što se tiče krivice, jasno je, naravno, da Srbija nije kriva za Veliki rat, odnosno da su Austrougarska i Nemačka atentat na Franca Ferdinanda upotrebile kao povod za početak rata. Uzrok je njihova želja za preraspodelom kolonija i novom podelom moći u Evropi. Jasno je, isto tako, i to da postoji težnja da se istorijske istine menjaju shodno sadašnjim političkim interesima. O tome je govorio još Orvel u svom romanu „1984“. Tamo postoji jedna rečenica koja glasi otprilike ovako: ko kontroliše prošlost, taj kontroliše budućnost. To nikada ne treba zaboraviti. Ukratko, istorija nije nekorisno znanje. Istorija je ili simbol slobode ili metafora tamnice, što zavisi od toga da li ste se izborili za sopstvenu istoriju, ili su vam je napisali drugi.
Bata Jovanović optužio je Crnjanskog da je ratovao na suprotnoj strani, zbog čega je Crnjanski bio u stanju da se pobije s njim. Koliko vam je bilo teško da balansirate između Bate i Crnjanskog?
Bata Jovanović je zapravo Milan Jovanović Stoimirović, novinar i radikal: između dva rata, pored boravka na mestu atašea za kulturu u Berlinu u vreme Crnjanskog, bio i direktor novinska kuće Avala kao i načelnik Publicističkog odeljenja Ministarskog saveta Jugoslavije do 27. marta 1941. godine, kada su ga pučisti otpustili. Uglavnom, netrpeljivost Bate Jovanovića prema Crnjanskom je istorijska činjenica. Ja sam je u romanu upotrebio iz simboličkih razloga – kako bih naglasio usamljenost Crnjanskog između dva rata. Dakle, nije bilo teško balansirati između ta dva junaka, budući da je njihov značaj umnogome različit: Crnjanski je klasik srpske književnosti, a Bata Jovanović je fusnota u njegovoj biografiji. U romanu je opet Bata Jovanović samo jedan od reflektora koji obasjava ličnost Crnjanskog, i donekle, simbol jednog drugačijeg stava prema životu.
Da bismo razumeli priču, treba da budemo njeni junaci, na koji ste način vi junak vašeg romana?
Svaki pisac je na neki način junak svog romana, kao što je i svaki roman rentgenski snimak svog autora: u romanu se uvek nalazi niz iskustava, opažanja, ideja, misli autora koji su razbacani po celom romanu kao konfete na nekoj proslavi. U slučaju „Omame“, kao što će čitalac primetiti, cela priča je u stvari sadržina svesti autora, koja vodi do epiloga. Tamo se i krije ključ razumevanja romana.
Sledi promocija u Beogradu, koga biste pozvali i kome biste preporučili da pročita roman „Omama“?
Ja nemam neku određenu publiku za koju pišem. To nije sticaj okolnosti, već moja svesna odluka. Želim da pišem romane koji su istovremeno i brzi i duboki. I smatram da je spoj dubine i komunikativnosti u jednom romanu moguće. Dakle, dobrodošli su svi koji vole moj opus, ili Miloša Crnjanskog, ili Berlin, ili su prosto radoznali. To važi i za potencijalne čitaoce „Omame“. Uveren sam da će se dopasti različitim čitaocima, i biće mi drago ako zbilja bude tako.
Izvor: Pravda
Zašto nikada ne treba kopati do dna?
Rečenica „Kada počneš da kopaš, nemoj nikada kopati do dna“, jeste zapravo ironičan savet za takozvani normalan život: ako se pod „normalnim životom“ smatra to da se čovek nikada ni po čemu ne ističe, niti napušta takozvanu zlatnu sredinu. Međutim, „Omama“ počinje upravo napuštanjem takvog normalnog života: jedan čovek pod imenom Milutin Topalović, Srbin, radnik u Berlinu 1928. godine, nestaje. Postoje junaci za kojima se ne kopa, i njih nestanak tog čoveka ne zanima. Radi se bezmalo o celom sastavu poslanstva Kraljevine SHS u Berlinu. Postoji međutim i Miloš Crnjanski, ataše za kulturu koji želi da „iskopa“ istinu o tom nestalom čoveku, a postoji i jedan bivši pilot, Miloš Verulović, koji mu se pridružuje. I kada ta dvojica junaka počnu da kopaju, onda oni kopaju do kraja, do dna: Verulović zato što je bolestan, a Crnjanski, zato što je Crnjanski. Tako oni pokazuju šta je roman i šta je književnost: kopanje do dna. Bez obzira na posledice.
Kako je izgledao Berlin 1928. godine u kom se sreću junaci vaše knjige, među kojima Miloš Crnjanski i Miloš Verulović?
Istorijski gledano, Berlin je 1928. godine najveći evropski grad, sa 4.5 miliona stanovnika. Istovremeno, to je i evropski grad u kome je najviše primetan uticaj Amerike, zahvaljući činjenici da je Amerika u to vreme bila najveći kreditor tadašnje Vajmarske Nemačke. Berlin je, dakle, bio pravi Megalopolis, pravi globalni grad sa svim konsekvencama – pozitivnim i negativnim. U svom romanu sam pokušao da čitaocima predočim atmosferu tog grada, držeći se ideje jednog američkog sociologa koji je tvrdio da grad nisu samo ulice i zgrade, već i posebno stanje svesti. Prema tome, u „Omami“ je podjednako dočarana scenografija grada kroz opise ulica, bulevara, kabarea, restorana, kafana – ali i stanje svesti različitih njegovih stanovnika.
Šta se krije iza nestanka Milutina Topalovića?
To je zagonetka koju ne bih želeo unapred da otkrijem. Ono što mogu da otkrijem jeste da mnogo toga vezanog za tu zagonetku nije fikcija.
Grof Mentaglas smatra da je krivica za Veliki rat na Srbima, šta o tome misle vaši junaci a šta vi kao autor?
Grof koga spominjete je postojao i on je zaista istrajno radio na tome da krivicu za Veliki rat pripiše Srbima, odnosno nama. Njega spominje Crnjanski u „Embahadama“ a meni je taj grof dobro došao da sugerišem jednu misao koja je važna za atmosferu „Omame“, a to je da rat u to vreme i dalje traje. Bojno polje tog posleratnog rata nije neki prostor, već svest ljudi. Neki junaci su toga svesni, pre svega Crnjanski, a neki nisu, ne zato što su glupi, već zato što su isuviše uplašeni od potencijalnog, budućeg rata. Što se tiče krivice, jasno je, naravno, da Srbija nije kriva za Veliki rat, odnosno da su Austrougarska i Nemačka atentat na Franca Ferdinanda upotrebile kao povod za početak rata. Uzrok je njihova želja za preraspodelom kolonija i novom podelom moći u Evropi. Jasno je, isto tako, i to da postoji težnja da se istorijske istine menjaju shodno sadašnjim političkim interesima. O tome je govorio još Orvel u svom romanu „1984“. Tamo postoji jedna rečenica koja glasi otprilike ovako: ko kontroliše prošlost, taj kontroliše budućnost. To nikada ne treba zaboraviti. Ukratko, istorija nije nekorisno znanje. Istorija je ili simbol slobode ili metafora tamnice, što zavisi od toga da li ste se izborili za sopstvenu istoriju, ili su vam je napisali drugi.
Bata Jovanović optužio je Crnjanskog da je ratovao na suprotnoj strani, zbog čega je Crnjanski bio u stanju da se pobije s njim. Koliko vam je bilo teško da balansirate između Bate i Crnjanskog?
Bata Jovanović je zapravo Milan Jovanović Stoimirović, novinar i radikal: između dva rata, pored boravka na mestu atašea za kulturu u Berlinu u vreme Crnjanskog, bio i direktor novinska kuće Avala kao i načelnik Publicističkog odeljenja Ministarskog saveta Jugoslavije do 27. marta 1941. godine, kada su ga pučisti otpustili. Uglavnom, netrpeljivost Bate Jovanovića prema Crnjanskom je istorijska činjenica. Ja sam je u romanu upotrebio iz simboličkih razloga – kako bih naglasio usamljenost Crnjanskog između dva rata. Dakle, nije bilo teško balansirati između ta dva junaka, budući da je njihov značaj umnogome različit: Crnjanski je klasik srpske književnosti, a Bata Jovanović je fusnota u njegovoj biografiji. U romanu je opet Bata Jovanović samo jedan od reflektora koji obasjava ličnost Crnjanskog, i donekle, simbol jednog drugačijeg stava prema životu.
Da bismo razumeli priču, treba da budemo njeni junaci, na koji ste način vi junak vašeg romana?
Svaki pisac je na neki način junak svog romana, kao što je i svaki roman rentgenski snimak svog autora: u romanu se uvek nalazi niz iskustava, opažanja, ideja, misli autora koji su razbacani po celom romanu kao konfete na nekoj proslavi. U slučaju „Omame“, kao što će čitalac primetiti, cela priča je u stvari sadržina svesti autora, koja vodi do epiloga. Tamo se i krije ključ razumevanja romana.
Sledi promocija u Beogradu, koga biste pozvali i kome biste preporučili da pročita roman „Omama“?
Ja nemam neku određenu publiku za koju pišem. To nije sticaj okolnosti, već moja svesna odluka. Želim da pišem romane koji su istovremeno i brzi i duboki. I smatram da je spoj dubine i komunikativnosti u jednom romanu moguće. Dakle, dobrodošli su svi koji vole moj opus, ili Miloša Crnjanskog, ili Berlin, ili su prosto radoznali. To važi i za potencijalne čitaoce „Omame“. Uveren sam da će se dopasti različitim čitaocima, i biće mi drago ako zbilja bude tako.
Izvor: Pravda
Autor: Slobodan Vladušić
