Slobodan Vladušić: Život je kao putovanje vozom – dođete na stanicu pa produžite
Njegovo ime dobro je poznato u književnim okvirima koji su odavno prerasli granice rodnog grada. I konstantno ga nadilaze. Subotičanin čiji romani doživljavaju po nekoliko izdanja i mere se desetinama hiljada prodatih primeraka, jedan je od trenutno najčitanijih pisaca u zemlji. Zato nisam iznenađena kada mi prijateljica, inače profesorka književnosti u Mitrovačkoj gimnaziji, nakon što sam joj rekla koga sam intervjuisala i tako saznala da u maju treba da izađe njegov novi roman, u trenutku saopštava: „Jao, želim!“. I dodaje: „Sa posvetom“. Skoro da ne postoji književna nagrada u zemlji, koju dr Slobodan Vladušić, književnik, književni kritičar, redovni profesor na odseku za srpsku književnost Filozofskog fakulteta u Novom Sadu, jedno vreme i urednik Letopisa Matice srpske – nije dobio. Za pojedina dela i nekoliko njih. „Meša Selimović“, „Isidora Sekulić“, „Janko Veselinović“, „Borislav Pekić“, „Milan Bogdanović“, „Svetozar Ćorović“... samo su neke od njih. A tek je na pola puta.
„Mislim da postoji jedna vrsta negativnog stereotipa da se u Srbiji ne čitaju knjige – to uopšte nije tačno! U Srbiji se knjige čitaju i čitaju se puno. To mogu da pokažem na dva primera – dve velike privatne izdavačke kuće (za srpske uslove moćne firme) Laguna i Vulkan ugled i kapital napravile su na prodaji knjiga! Da se knjige ne čitaju, te firme ne bi mogle da postoje. Laguna ima oko 700.000 članova kluba čitalaca, to je i za region ogroman broj!“
A Laguninom jatu uskoro će se priključiti i njegov novi roman „Omama“. Četvrti po redu. U knjizi se opisuje Berlin 1928. godine, kada je Miloš Crnjanski tamo bio ataše za kulturu – to je ono što, za sada, može da otkrije... Tako se od 2009. i prvog romana „Forward“ (za koji je dobio i Vitalovu nagradu), preko „Mi izbrisani“ i „Velikog juriša“, do „Omame“, nastavlja romaneskna nit, prožeta delima teorijske proze, sa „Književnošću i komentarima“ kao krunom tog stvaralaštva – nekom vrstom intelektualne autobiografije pisca. Tu su i kolumne koje piše, a čitaoci iz Subotice s posebnom pažnjom čitali su njegov drugi roman.
„'Mi izbrisani' je sajber roman čija se radnja dešava u Subotici, i ljudi iz ovoga grada mogu da prepoznaju toponime... Dosta toga što je opisano u romanu, zaista se i dogodilo u ovom gradu – iako na prvi pogled ne izgleda tako. Ovaj roman je zapravo baziran na istinitim događajima, ali većina za to i ne zna...“
Dok pričamo o Subotici, sedeći na klupi kod Plave fontane, pogledom obuhvatajući Gradsku kuću, ne možemo da ga ne zamolimo da nastavi rečenicu: „Ovaj grad je...“.
„U doktorskoj disertaciji bavio sam se temom megalopolisa, pokušavajući da na neki način razjasnim šta bi značio taj pojam. To nije samo veliki grad, postoji razlika između megalopolisa i polisa, odnosno megalopolisa i grada... Subotica je polis – ne gradić, nego grad. Lep. I za srpske uslove lepo upakovan grad i ugodno je živeti u njoj. I sticajem sretnih okolnosti, on je još uvek bezbedan... Subotica ima finu infrastrukturu u svakom smislu, od kafića, restorana, lepih ulica, zelenila, arhitekture... Sticajem nekih životnih okolnosti, ja sam ostao u ovom gradu, iako je postojala mogućnost da odem iz njega. Međutim, tu sam, ne kajem se zbog toga, lepo mi je, ali lepo mi je i to što nisam zarobljen – radim u Novom Sadu, moji izdavači su u Beogradu i to je dobar spoj.“
Ne krije da mu prija da iz Subotice odlazi i u nju se vraća. I zato mu grad uvek deluje nov. Za vreme korone stvari su se malo izmenile, ali, pošto piše, ta kolotečina mu baš i ne smeta.
„Sada manje-više kao i svi sedim kod kuće i pokušavam da se sačuvam od bolesti. I čini mi se da imam jednu prednost, a to je da moj posao ipak zahteva da čovek sedi za kompjuterom i da piše. Tako da mi ova vrsta izolacije u suštini baš i ne smeta puno, nego mi je pomogla da na neki način usporim ritam života, što je dobro delovalo na moje pisanje. Ali ne bih hteo da kažem da mi je korona dobrodošla, naravno, voleo bih da se nije dogodila, ali čini mi se da sam kako-tako uspeo da se snađem u ovim okolnostima.“
I dok, vođen književnom erudicijom koja izbija iz njega, navodi imena naših velikih pisaca poput Andrića, Crnjanskog ili Pekića, koji su upravo u nekim neobičnim uslovima, uslovima karantina, stvarali svoja najveća dela, i nazivajući ih svojim „prijateljima iz prošlosti“, ne možemo da se ne osvrnemo i na njegovu prošlost, detinjstvo i mladost, vreme studija i prve poslove koji su ga i odveli baš tu gde je danas. Gde treba da bude.
„Rođen sam u porodici u kojoj je bilo knjiga i u kojoj su se knjige kupovale. Moja baka vodila je čitalački dnevnik koji je svakako uticao na to da prosto odrastem uz jasnu ideju da je čitanje uobičajena ljudska aktivnost, a ne nekakvo čudo ili muka ili problem ili obaveza. Ali to je malo i stvar sazrevanja... Ljudi obično misle da sam završio Gimnaziju, ali ne, nego MEŠC! Imam diplomu RTV tehničara, i ja sam nominalno, a i u stvarnosti, umeo da popravljam televizore nakon završetka srednje škole! I onda sam shvatio da ipak treba da studiram književnost – zahvaljujući profesorici Mirjani Krstić koja me je podržala i blagonaklono gledala na moje pismene sastave... Tada sam možda umeo da pišem, ali sam tek na studijama naučio dobro da čitam! A to je neophodno da biste se bavili književnošću jer čitanje nije samo prepoznavanje slova i glasova, nego mogućnost tumačenja književnog teksta! Kada čovek nauči da tumači književni tekst, onda nauči da tumači svet oko sebe, a to u prevodu znači da može da vidi više od onoga što je očigledno...“
Još nije ni završio studije, a počinje da piše književne prikaze, ostvarivši se već tada kao ozbiljan kritičar... Iz studentskih dana ostao mu je nadimak Boža koji ga, iako nema nikakve veze sa njegovim imenom i(li) prezimenom, prati i danas.
„Imali smo jedno popodne vezano za komunizam i svako ko je sedeo za tim stolom u kantini, dobijao je nadimke vezane za komunističku epohu i mitologiju. Recimo, jedan moj prijatelj imao je kožnu torbu koja je podsećala na komesarske, pa su ga prozvali Komesar, a Boža (Red Boža – Crveni Boža) delovalo je kao neko komunističko ime pa su ga meni zalepili! To je jedan od nadimaka meni vrlo drag zato što svi ti ljudi sa kojima sam se družio na studijama mene sada tako zovu, uključujući i profesore sa kojima radim!“
Zanimljivo je da je godine odrastanja i formiranja, uz ljubav prema knjizi i njeno otkrivanje, pratila i velika strast prema – sportu, košarci posebno. Moćan zapis o tome ostavio je, između ostalog, i u knjizi „Košarka, to je Partizan“.
„I danas sam navijač 'Partizana'! Ja sam ’73. godište, i košarka je za moju generaciju bila stvarno bitna stvar u životu. Onaj ko je gledao utakmice reprezentacije polovinom devedesetih, između Evropskog prvenstva u Atini, zaključno sa Svetskim prvenstvom u Indijanapolisu, taj stvarno može da kaže da je doživeo neverovatne trenutke! Pomenuo sam reprezentaciju, a mogao sam naravno da pomenem i titulu 'Partizana' u Kupu šampiona u Istambulu ‘92, ali u reprezentaciji su dve trećine igrača bile iz 'Partizana', tako da mi nije bio baš veliki problem da navijam za nju! Mislim da zapravo nismo ni svesni toga kakav značaj može da ima sport u nekom simboličkom smislu za ljude. To prosto nešto znači! To je jedan momenat kolektivnog identiteta. Tu postoje neki karnevalski momenti – ja se tačno sećam te večeri kada smo osvojili Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. Finale te utakmice, zapravo kraj, dočekao sam tri kilometra od centra grada, na ulici! Minut-dva pre kraja Argentinci su vodili sa deset razlike, i ja zaista nisam mogao da gledam kako nas dobijaju pa sam izašao i šetao kroz mračne ulice, a jedina svetlost koja je dopirala kroz prozore, bila je svetlost televizora! Hodao sam nervozan kao pas i onda sam pored nekog otvorenog prozora čuo da smo pobedili! Stopirao sam, staje mladić sa devojkom, zaustavio se 50-tak metara dalje od mene, a ja mu, umesto HVALA, opsujem što je daleko stao! Prvo, ne možete to da kažete nekom, ne bi vam stao, već zalupio vrata, ali pošto je bio taj trenutak, a i on je naravno išao ka centru grada da proslavi, rekao je: IZVINI, BRATE, GDE DA TE VOZIM? To više ne može da se ponovi! Tačno vidite kako u tom trenutku važe potpuno drugačija pravila od onih koja će važiti sledećeg dana. I ja, koji sam se tada već bavio književnošću, prepoznao sam u tome karneval i rekao – evo, ovo sada možeš da doživiš i ovo ti se u životu više neće ponoviti!“
Baš kao što se neće ponoviti i mnoge druge stvari. Ali u tome je čar. Život je putovanje.
„Život je kao voz – prolazite kroz različite stanice. I jednom kada se zaustavite, zna se šta to znači. I ja sam prošao kroz mnoga mesta, međutim, staze ili bolje reći šine, otišle su u nekom drugom pravcu... Na primer, neko vreme bavio sam se idejom da studiram žurnalistiku, ali bio sam neskroman – hteo da pišem samo kolumne i zamišljao kako pišem u nekom nedeljnom časopisu jedan, eventualno dva teksta nedeljno i to je to, ostalo vreme provodite u kafani, pričate, družite se... Jedno vreme bavio sam se književnom kritikom, ali prestao kada sam objavio prvi roman jer nezgodno je da pišete romane i budete kritičar... Kao što sam rekao, život je kao putovanje vozom – dođete na stanicu, budete neko vreme tu, onda produžite dalje...“
Preuzeto sa: subotica.com
A Laguninom jatu uskoro će se priključiti i njegov novi roman „Omama“. Četvrti po redu. U knjizi se opisuje Berlin 1928. godine, kada je Miloš Crnjanski tamo bio ataše za kulturu – to je ono što, za sada, može da otkrije... Tako se od 2009. i prvog romana „Forward“ (za koji je dobio i Vitalovu nagradu), preko „Mi izbrisani“ i „Velikog juriša“, do „Omame“, nastavlja romaneskna nit, prožeta delima teorijske proze, sa „Književnošću i komentarima“ kao krunom tog stvaralaštva – nekom vrstom intelektualne autobiografije pisca. Tu su i kolumne koje piše, a čitaoci iz Subotice s posebnom pažnjom čitali su njegov drugi roman.
„'Mi izbrisani' je sajber roman čija se radnja dešava u Subotici, i ljudi iz ovoga grada mogu da prepoznaju toponime... Dosta toga što je opisano u romanu, zaista se i dogodilo u ovom gradu – iako na prvi pogled ne izgleda tako. Ovaj roman je zapravo baziran na istinitim događajima, ali većina za to i ne zna...“
Dok pričamo o Subotici, sedeći na klupi kod Plave fontane, pogledom obuhvatajući Gradsku kuću, ne možemo da ga ne zamolimo da nastavi rečenicu: „Ovaj grad je...“.
„U doktorskoj disertaciji bavio sam se temom megalopolisa, pokušavajući da na neki način razjasnim šta bi značio taj pojam. To nije samo veliki grad, postoji razlika između megalopolisa i polisa, odnosno megalopolisa i grada... Subotica je polis – ne gradić, nego grad. Lep. I za srpske uslove lepo upakovan grad i ugodno je živeti u njoj. I sticajem sretnih okolnosti, on je još uvek bezbedan... Subotica ima finu infrastrukturu u svakom smislu, od kafića, restorana, lepih ulica, zelenila, arhitekture... Sticajem nekih životnih okolnosti, ja sam ostao u ovom gradu, iako je postojala mogućnost da odem iz njega. Međutim, tu sam, ne kajem se zbog toga, lepo mi je, ali lepo mi je i to što nisam zarobljen – radim u Novom Sadu, moji izdavači su u Beogradu i to je dobar spoj.“
Ne krije da mu prija da iz Subotice odlazi i u nju se vraća. I zato mu grad uvek deluje nov. Za vreme korone stvari su se malo izmenile, ali, pošto piše, ta kolotečina mu baš i ne smeta.
„Sada manje-više kao i svi sedim kod kuće i pokušavam da se sačuvam od bolesti. I čini mi se da imam jednu prednost, a to je da moj posao ipak zahteva da čovek sedi za kompjuterom i da piše. Tako da mi ova vrsta izolacije u suštini baš i ne smeta puno, nego mi je pomogla da na neki način usporim ritam života, što je dobro delovalo na moje pisanje. Ali ne bih hteo da kažem da mi je korona dobrodošla, naravno, voleo bih da se nije dogodila, ali čini mi se da sam kako-tako uspeo da se snađem u ovim okolnostima.“
I dok, vođen književnom erudicijom koja izbija iz njega, navodi imena naših velikih pisaca poput Andrića, Crnjanskog ili Pekića, koji su upravo u nekim neobičnim uslovima, uslovima karantina, stvarali svoja najveća dela, i nazivajući ih svojim „prijateljima iz prošlosti“, ne možemo da se ne osvrnemo i na njegovu prošlost, detinjstvo i mladost, vreme studija i prve poslove koji su ga i odveli baš tu gde je danas. Gde treba da bude.
„Rođen sam u porodici u kojoj je bilo knjiga i u kojoj su se knjige kupovale. Moja baka vodila je čitalački dnevnik koji je svakako uticao na to da prosto odrastem uz jasnu ideju da je čitanje uobičajena ljudska aktivnost, a ne nekakvo čudo ili muka ili problem ili obaveza. Ali to je malo i stvar sazrevanja... Ljudi obično misle da sam završio Gimnaziju, ali ne, nego MEŠC! Imam diplomu RTV tehničara, i ja sam nominalno, a i u stvarnosti, umeo da popravljam televizore nakon završetka srednje škole! I onda sam shvatio da ipak treba da studiram književnost – zahvaljujući profesorici Mirjani Krstić koja me je podržala i blagonaklono gledala na moje pismene sastave... Tada sam možda umeo da pišem, ali sam tek na studijama naučio dobro da čitam! A to je neophodno da biste se bavili književnošću jer čitanje nije samo prepoznavanje slova i glasova, nego mogućnost tumačenja književnog teksta! Kada čovek nauči da tumači književni tekst, onda nauči da tumači svet oko sebe, a to u prevodu znači da može da vidi više od onoga što je očigledno...“
Još nije ni završio studije, a počinje da piše književne prikaze, ostvarivši se već tada kao ozbiljan kritičar... Iz studentskih dana ostao mu je nadimak Boža koji ga, iako nema nikakve veze sa njegovim imenom i(li) prezimenom, prati i danas.
„Imali smo jedno popodne vezano za komunizam i svako ko je sedeo za tim stolom u kantini, dobijao je nadimke vezane za komunističku epohu i mitologiju. Recimo, jedan moj prijatelj imao je kožnu torbu koja je podsećala na komesarske, pa su ga prozvali Komesar, a Boža (Red Boža – Crveni Boža) delovalo je kao neko komunističko ime pa su ga meni zalepili! To je jedan od nadimaka meni vrlo drag zato što svi ti ljudi sa kojima sam se družio na studijama mene sada tako zovu, uključujući i profesore sa kojima radim!“
Zanimljivo je da je godine odrastanja i formiranja, uz ljubav prema knjizi i njeno otkrivanje, pratila i velika strast prema – sportu, košarci posebno. Moćan zapis o tome ostavio je, između ostalog, i u knjizi „Košarka, to je Partizan“.
„I danas sam navijač 'Partizana'! Ja sam ’73. godište, i košarka je za moju generaciju bila stvarno bitna stvar u životu. Onaj ko je gledao utakmice reprezentacije polovinom devedesetih, između Evropskog prvenstva u Atini, zaključno sa Svetskim prvenstvom u Indijanapolisu, taj stvarno može da kaže da je doživeo neverovatne trenutke! Pomenuo sam reprezentaciju, a mogao sam naravno da pomenem i titulu 'Partizana' u Kupu šampiona u Istambulu ‘92, ali u reprezentaciji su dve trećine igrača bile iz 'Partizana', tako da mi nije bio baš veliki problem da navijam za nju! Mislim da zapravo nismo ni svesni toga kakav značaj može da ima sport u nekom simboličkom smislu za ljude. To prosto nešto znači! To je jedan momenat kolektivnog identiteta. Tu postoje neki karnevalski momenti – ja se tačno sećam te večeri kada smo osvojili Svetsko prvenstvo u Indijanapolisu 2002. Finale te utakmice, zapravo kraj, dočekao sam tri kilometra od centra grada, na ulici! Minut-dva pre kraja Argentinci su vodili sa deset razlike, i ja zaista nisam mogao da gledam kako nas dobijaju pa sam izašao i šetao kroz mračne ulice, a jedina svetlost koja je dopirala kroz prozore, bila je svetlost televizora! Hodao sam nervozan kao pas i onda sam pored nekog otvorenog prozora čuo da smo pobedili! Stopirao sam, staje mladić sa devojkom, zaustavio se 50-tak metara dalje od mene, a ja mu, umesto HVALA, opsujem što je daleko stao! Prvo, ne možete to da kažete nekom, ne bi vam stao, već zalupio vrata, ali pošto je bio taj trenutak, a i on je naravno išao ka centru grada da proslavi, rekao je: IZVINI, BRATE, GDE DA TE VOZIM? To više ne može da se ponovi! Tačno vidite kako u tom trenutku važe potpuno drugačija pravila od onih koja će važiti sledećeg dana. I ja, koji sam se tada već bavio književnošću, prepoznao sam u tome karneval i rekao – evo, ovo sada možeš da doživiš i ovo ti se u životu više neće ponoviti!“
Baš kao što se neće ponoviti i mnoge druge stvari. Ali u tome je čar. Život je putovanje.
„Život je kao voz – prolazite kroz različite stanice. I jednom kada se zaustavite, zna se šta to znači. I ja sam prošao kroz mnoga mesta, međutim, staze ili bolje reći šine, otišle su u nekom drugom pravcu... Na primer, neko vreme bavio sam se idejom da studiram žurnalistiku, ali bio sam neskroman – hteo da pišem samo kolumne i zamišljao kako pišem u nekom nedeljnom časopisu jedan, eventualno dva teksta nedeljno i to je to, ostalo vreme provodite u kafani, pričate, družite se... Jedno vreme bavio sam se književnom kritikom, ali prestao kada sam objavio prvi roman jer nezgodno je da pišete romane i budete kritičar... Kao što sam rekao, život je kao putovanje vozom – dođete na stanicu, budete neko vreme tu, onda produžite dalje...“
Preuzeto sa: subotica.com
Autor: Slobodan Vladušić
