Njoj je normalno da je na biciklu ili u pokretu svakodnevno i da razmišlja u toku dana koliko kilometara treba da pređe, šta će jesti i gde će prenoćiti. Na svom putu piše i blog, a autor je i knjiga o svojim putešestvijama, kao i vodiča za kampovanje, među kojima je najpoznatija „Zakotrljaj me oko sveta“, zbog koje je održala i mnoge tribine kod nas u punim amfiteatrima.

Trenutno se prevode njene knjige, a svakako ima priče koje treba ceo svet da čuje. Ljude zanima nomadski život, a Snežana je jedina iz naše države koja takav život i živi. Pre dva dana završila je svoju šetnju po Fruškoj gori, na kojoj joj se jednu deonicu pridružila i autorka ovog teksta.

Snežana je u najmanju ruku nesvakidašnja. Nasmejana, otvorena, vedra, uporna i hrabra, srećna što je izabrala život koji je ispunjava, iako taj život uopšte nije lak; naprotiv, može se reći da je izuzetno naporan. Snežana na leđima nosi ruksak od 11 kilograma, bez hrane i vode.

Snežana je potpuno oduševljena Fruškom gorom, obišla je i manastir Sveta Petka kod Berkasova, a kako ističe najlepši doček imala je u Petkovici.

„Ponela sam zimsku opremu, jer je uveče stvarno hladno u šumi. Kada sam pešačila Kamino de Santijago u Španiji, nisam imala tu opremu i smrzavala sam se svake noći. Sada sam primpremljena i toplo mi je noću“, kaže Snežana koja je letos prošla celu rutu puta hodočašća u Španiji dugu 1.000 kilometara za šta joj je trebalo 40 dana. Ovaj put je produžila do Fisgere, odnosno „kraja sveta“ kako se nekad verovalo, zbog humanitarne akcije za decu koju je organizovala. Kamino de Santijago je jedna od tri najpoznatije hodočasničke rute na svetu, to je put Svetog Jakova koji mogu da pešače i deca, ali i ljudi od 80 godina.

Šator joj teži svega 900 grama, iako je zimski, a podlogu trenutno čeka da joj stigne upola lakša za „hajking“, dok koristi zimsku i tešku koja je za bicikli i nije za planinarenje (svako ko je pročitao knjigu „Zakotrljaj me oko sveta“ znaće Snežanine muke oko prve podloge koja joj nije bila „dobar drug“ na putu).

Njena ruta pod nazivom „Srpski Atos” počela je 8, a završila se 18. oktobra. Tokom puta sastala se i sa beočinskim đacima koji prate njeno putovanje oko sveta i sa kojima je hodala deo rute prema Vrdniku.

Put je počeo iz Sremskih Karlovaca, odakle je Snežana išla do manastira Velika Remeta, drugog dana destinacija je bila Krušedol, Grgeteg, Staro Hopovo, da bi prespavala kod tornja na Iriškom vencu.

„Putujem baš spartanski i navikla sam da sam nenaspavana, jer uveče ili rano ujutru pišem i blog. Odlučila sam se da obiđem Frušku goru za desetak dana i da putujem nekim  prosečnim tempom, što je oko 15 kilometara dnevno, i to može svako. Uz posete manastirima, prirodi, selima, kada bi ova ruta postala popularna, sigurno bi oživela i sela, seoski turizam i privreda“, smatra Snežana  Radojičić.

Uskoro velika tura po Latinskoj Americi

Snežana Radojičić obišla je 43 zemlje do sada na biciklu; u novembru kreće na veliku turu po Latinskoj Americi koja će trajati dve godine i u kojoj će još obići deset zemalja. Ne misli da je nezgodno kada je žena sama na putu, ali je svakako teže ženi kada sama putuje nego muškarcu i mora biti jako oprezna. Otkako putuje potpuno sama, bez partnera sa kojim se u početku otisnula u ovu avanturu, mnogo joj više ljudi prilazi, nudi joj smeštaj, hranu... Najveći utisak na nju je ostavila „planeta“ Japan.

Autor: Maša Stakić
Izvor: dnevnik.rs
Intergralnu verziju teksta možete pročitati ovde.