U prvoj knjizi popularnog serijala Sofi Kinsele „Kupoholičarka“ upoznajemo Beki Blumvud, finansijskog novinara koja svoj „savršeni život“ održava gomilajući dugove na kreditnoj kartici.

Bestseler autorka je pratila svoju simpatičnu junakinju u narednih sedam romana i kratkoj priči, a napisala je i nekoliko samostalnih knjiga, uključujući i knjigu za mlade „Potraga za Odri“. Sve se bave savremenim temama istovremeno zabavljajući čitaoca likovima sa kojima možemo da se poistovetimo i liberalnom dozom humora.

U najnovijem romanu „Moj ne tako savršeni život“ Kinsela istražuje našu opsednutost društvenim medijima i impulsom da projektujemo savršen život kroz pažljivo organizovano onlajn prisustvo. Dok se Kejti Brener muči da sastavi kraj sa krajem dok juri karijeru iz snova u Londonu, ona čezne za životom njene glamurozne šefice i postuje savršene fotografije kafića, prijatelja i života koji nije zapravo njen. Kada iznenada izgubi posao, Kejti mora da se vrati svojim seoskim korenima i skine fasadu, a usput  otkrije i drugačije izdanje svoje šefice.

„Moj ne tako savršeni život“ istražuje temu percepcije nasuprot realnosti viđene okom društvenih medija. Odakle Vam ideja za to?

Uvek sam pisala o onome šta vidim oko sebe. Kada sam počela sa „Kupoholičarkom“ to je bilo zato što su svi, uključujući i mene, kupovali previše. Uvek sam imala radar, bilo da je to radoholizam, za savremene teme i fascinirana sam eksplozijom društvenih medija.

Mislim da su oni izneli na videlo deo nas koji je uvek bio tu. Mi uvek želimo da se pokažemo u najboljem izdanju, da ostavimo dobar utisak. Ljudi su ranije naručivali svoje portrete – to nije ništa novo; instinkt je uvek bio tu. Ali mislim da su društveni mediji dali novu dimenziju. Možete da se krijete iza njih, možete da prikažete fasadu i može da se desi da vas ljudi sa kojima ste povezani nikada ne vide uživo i tako ove male fikcije – u kojima svi uživamo – nikada ne postanu stvarnost.

Nasuprot tome, mi smo ljudi i stvoreni smo da primamo signale. Kada sretnete prijateljicu koja počne da vam priča kako je sve divno, vi iz njenog pogleda ili nervoznog smeha možete da vidite istinu iza fasade. Ali sa društvenim medijima toga nema, imate samo fasadu. A čini se da je sada pravilo da neumorno izbacujemo informacije i fotografije i da niko ne krši to pravilo. Tako smo zaglavljeni u ovom krugu „nije li to sjajno“? Tome ništa ne fali osim što postaje naša slika realnosti. U tom smislu, ako se osećate nesigurno i vidite nečije slike koje prikazuju nečiji odmor ili bilo kakvu sliku rajskog dekora, to može da vam poljulja samopouzdanje jer ćete možda poverovati u tu sliku.

Kao osoba koja je u centru medijske pažnje da li osećate pritisak zbog takve izloženosti medijima?

Mislim da postoji ravnoteža. Očigledno da ću, ako odlučim da postujem fotografije onlajn, birati između njih deset. I jasno vam je da ću uvek izabrati desetu (smeh). Postanete svesni okruženja i toga šta projektujete. Smešno je što svi sebe pritiskaju. Svi žive kao da su oči javnosti uprte u nas. Svi osećaju pritisak. A mislim da to nije dobro za psihu. Treba da se opustimo i budemo iskreniji.

Mislim da mi učimo da se snađemo u društvenim medijima. Oni su novotarija i svi su previše uzbuđeni, kao da je u pitanju nova igračka. Još nismo došli dotle, ali mislim da ćemo se snaći i dostići neku ravnotežu. I mislim da će ljudi početi da se razlikuju. Neki ljudi žele da dele, neki ne žele – a to je druga stvar, taj osećaj da morate da delite svoj život sa svetom. Naći ćemo ravnotežu, nismo još dotle stigli i mislim da ćemo usput imati i neke žrtve.

Primetila sam da je knjiga inspirisala sopstveni Instagram fid – da li vam ljudi šalju svoje fotografije? Da li ste i vi nedavno imali svoj „Moj ne tako savršeni život“ momenat?

Od kada sam napisala knjigu, kad god stari pođu naopako, koristim ovu frazu i ona me oraspoloži. Kada nešto krene naopako ja kažem „ne tako savršeno“. Istina je da odrastate, idete u školu i neko vam kaže da ciljate najviše što možete i da se potrudite da dobijete 100 procenata. Standarde vam ubacuju u glavu. I iako je dobro ići na 100 posto, to u životu nije uvek moguće. Dobro je to znati i prestati da prebacujete sebi. Zato što ljudi troše mnogo vremena brinući o tim stvarima i poredeći svoje lajkove. Da li je to stvarna povezanost? Da li treba toliko da brinemo? Mislim da ćemo se osvrnuti i uvideti da to nije način. Moramo da prođemo kroz to da bismo naučili.

Knjiga je podeljena u dva dela. U prvom je Ket u Londonu a u drugom se Kejti vraća u Somerset. Recite nam nešto o ovom strukturalnom izboru?

Zaista deluje kao da je živela dva života. Ta dualnost – ima dve lokacije u životu, dva imena, dva identiteta – delovala je kao da bi trebalo da ima drugačiji osećaj. Ona pogrešno misli da mora da bira između ta dva i definiše sebe kao jedno ili drugo. Stroga je prema sebi i pokušava da živi savršenim londonskim životom koji je mit. Ona ima osećaj da ako to uradi, mora da odbaci stari život i staro ime. Živi fiktivni život. Očekuje savršen život u Londonu i na kraju laže porodicu o poslu jer ne može da prizna da stvari nisu sjajne. Ovo je knjiga o Kejtinom odrastanju, koja mora da nauči da bude zadovoljna u svojoj koži, da napusti površnost i shvati da niko nije savršen.

Tu je naravno i ljubavna priča, ali je meni ključna veza između nje i njene šefice Demetre koja i sama živi u nekoj vrsti fikcije. Ona isijava savršen, hipsterski, kul londonski život. To je interesantno jer to nije krivica društvenih medija. Sa jedne strane imate profesionalan život i projektujete jednu predstavu a vaš privatni život je prilično drugačiji... Kada shvati da njen idol koga istovremeno i voli i mrzi nije savršen, Kejti može da stekne samopouzdanje i shvati da ništa nije idealno i da nađe realističnije i srećnije mesto u životu koje ne zavisi od bilo kakve fikcije ili mita već je realno i puno pravih vrednosti i ljudi koje voli. Nadam se da će rezultat toga biti da ona završi na mnogo boljem mestu.

Čak iako zna da je sebi stvorila lažan identitet, Kejti i dalje veruje da njena šefica ima savršen život. Zašto nam je toliko teško da poverujemo da se i drugi muče, čak i kada znamo da je naš imidž na društvenim medijima donekle izmišljen?

To je ljudska mana. Možemo da batalimo svu logiku a tu je i nesigurnost. Pomislićemo kako je naša kuhinja neuredna ali njihova nije. Njihova je savršena. To vidim i kod sebe. Videću na interentu neku savršenu prezentaciju, neku porodicu (to je moja Ahilova peta) koja se igra – kreativno igra – i pomisliću: „O ne. Oni to stalno rade i ove majke su mnogo bolje od mene i nikada ne gledaju televiziju i ne sikću jedni na druge“! To pomislim iako sam napisala celu knjigu na tu temu i trebalo bi da znam više!

Kejti se ugleda na šeficu Demetru za koju misli da ima savršen život. Da li ste se Vi ugledali na nekoga kada ste počinjali? Da li ste ikada pogledali tu osobu sada sa svežim parom očiju?

Ni na koga posebno se nisam ugledala i želela sve njihovo ali bilo je ljudi koji su me inspirisali – urednica u časopisu za koji sam radila kada sam bila novinar. Bila je poznata po tome što je preuzela magazin kada je imala 25 godina. Svi su mislili da je sjajna i ja sam bila pomalo opsednuta njom. Kako je to uradila i da li bih ja mogla da budem kao ona? Nimalo joj nisam slična što pokazuje koliko je sve to smešno. A nisam ni želela da budem urednik finansijskog lista.

Mislim da je prirodno gledati ljude i misliti da su nam oni uzori i da ćemo ono što su oni uradili pratiti kao neku vrstu uputstva. Gledala sam ljude koji su pre mene dobili decu i pitala se šta su oni radili, kako su rešavali određene probleme. Koristila sam se tuđim iskustvima, i pokušavala da idem tuđim stopama, što može da bude od koristi ali i potpuna besmislica jer tuđi život nije moj. Mislim da imam prirodnu sklonost ka upoređivanju. To je instinkt koji može da bude koristan ali i ne.

Pročitala sam da imate petoro dece i da je između najmlađeg i najstarijeg razlika 15 godina. Na kakve ste razlike, ako ih je bilo, naišli odgajajući ih? Da li je tehnologija to olakšala ili otežala? Kako se roditeljstvo promenilo od tada do sada?

Sada sam mnogo opuštenija. Sa prvim detetom ste paranoični. Mislite da će svaka faza trajati doveka – plakaće zauvek, dojićete ih zauvek ali posle 15 godina dobijete takvu perspektivu da sam sad superopuštena šta god da se desi. Svi će naučiti da čitaju, da se zakopčaju, ješće jednog dana povrće. Sećam se trećeg deteta i kako sam mislila: „Ovo je super. Imam bebu i ne paničim“.

A i svet se promenio i mislim da moram da budem opreznija kada je tehnologija u pitanju nego što sam bila sa prvom decom jer je sada situacija drugačija. Nisam im dok su bili mali davala da se igraju na kompjuteru niti su dobili telefone rano. To je fascinantna tema. Napisala sam knjigu za mlade „Potraga za Odri“ u kojoj se Frenk, koji je potpuno navučen na kompjuterske igrice, stalno svađa sa majkom oko toga, što mi je dalo priliku da neki komični odušak. Reći ću samo da je cela porodica to istraživala.

Prvi roman ste objavili 2000. godine. Da li su se očekivanja čitalaca promenila, naročito kada su u pitanju zaplet i simpatije?

Nisam osetila nikakvu posebnu promenu ili reakciju. Čitaoci mi najčešće kažu da su se smejali i da vole moje knjige jer ih zasmejavaju. Ponekad ih i rasplaču i nateraju da se zamisle. To su tri reakcije koje dobijam i uvek pokušavam da ih izbalansiram u svojim knjigama. Volim da pišem komedije jer čak i ako pokušavam da nešto kažem, volim to da radim kroz humor i uz humor. Nisam sigurna da bih toga mogla da se odreknem, malo sam navučena na to. A zaplet vas tera da okrećete stranice. Mislim da se to mojim čitaocima dopada i da dobiju hranu za misli.

Temeljno sam ispitala konzumerizam. Pokrila sam većinu aspekata šopinga i sa svakom knjigom, bilo da je u pitanju veza ili savremeni trend ili problem sa kojim se ljudi suočavaju, mislim da ljudi osete da postoji tema. Ono što je interesantno jeste to što tema društvenih medija nije postojala kada sam počela da objavljujem knjige. Fascinantno je što kao romanopisac možete da reagujete na ono šta se događa u svetu.

Izvor: www.goodreads.com