Sofi Kinselu, autorku svetskih bestselera, nije potrebno posebno predstavljati. Autorka bestselera Njujork tajmsa, najpoznatija po serijalu romana o Kupoholičarki, objavila je dvadeset i osmu knjigu „Zabava tek počinje“. Kao što i sam naslov nagoveštava, ovo je zabavna i ljupka priča koja nas upoznaje sa porodicom razvedenih roditelja, smeštena u kontekst izvanredne žurke.

U ekskluzivnom intervjuu Sofi Kinsela govori o novom romanu, procesu pisanja koji je iznenađujuće sličan onome Sude Murti, vraćanju omiljenom serijalu Kupoholičarka, novim preporukama za čitanje i još mnogo čemu.

Šta Vas je inspirisalo da napišete novi roman „Zabava tek počinje“?

Dok sam pisala ovaj roman, bili smo usred pandemije i lokdauna. Pisanje ove priče predstavljalo je svojevrsni beg od stvarnosti. Želela sam da pišem eskapističku fikciju i činilo se utoliko važnijim da to učinim kako bih ljudima pružila delić života koji ih udaljava od očajanja koje nas je okruživalo. Zato sam napisala roman o velikoj zabavi. Pomislila sam: „Da li stvarno radnja romana mora da se odigrava tokom pandemije, tokom koje ljudi nose maske?“ Konačno, rekla sam sebi: „Ne! Bez maski!“ Umesto toga, smestiću radnju u paralelni univerzum... Ali, dok sam pisala, nisam shvatila da pišem vrlo napetu knjigu o disfunkcionalnoj porodici u kojoj su ljudi zaključani u kuću sa mnoštvom porodičnih tajni. Tako sam, na neki način, ipak pisala o lokdaunu! Smatram da je „Zabava tek počinje“ i jedno i drugo – beg od lokdauna, ali i priča o tome šta su mnogi od nas preživeli sa svojim porodicama tokom ovog perioda. Čim sam došla na ideju da pišem o zabavi, dopala mi se i zamisao nekoga ko je voajer – nekoga ko je na žurki, ali ne učestvuje u njoj. Tako se rodila ideja o junakinji koja je krišom na porodičnoj zabavi. Zatim mi je palo na pamet da bi to mogla biti porodica razvedenih roditelja. Pozabavila sam se problemima sa kojima se odrasli suočavaju kada se njihovi roditelji razvedu. A onda sam zamislila šta sve smešno može da se dogodi (na zabavi). Volim da pišem komediju, a ova je knjiga potpuno posvećena temi sakrivanja na zabavi i jako sam se dobro zabavila pišući je.

Koliko Vam je teško palo da pišete komediju tokom pandemije, kada je situacija tako depresivna?

Uvek uživam u svojevrsnom dvostrukom životu dok pišem... Oko mene je pravi svet i istovremeno svet mašte. I taj svet mašte moram prilično žustro da branim, inače biva jednostavno protraćen. Tako da sam navikla da podižem zidove oko sebe kada pišem. A usred pandemije sam imala sreće da imam gde da pobegnem.

Recite nam nešto o svom procesu pisanja, posebno u uslovima pandemije.

Pisati tokom pandemije predstavljalo je svojevrsni izazov, posebno pošto sam navikla da izlazim napolje u toku tog procesa. Ne mogu samo da sedim pred ekranom i čekam inspiraciju, to kod mene ne uspeva. Odlazim u kafiće ili barove, a to nisam mogla da radim tokom pandemije. Tako da bih jednostavno prešla u drugu prostoriju, pustila muziku i pokušala da se distanciram od situacije u kući. Svih petoro dece je bilo tu, školovali su se kod kuće, trebalo je obaviti i druge poslove – situacija je bila krajnje kompleksna! I tako sam birala kutke u potrazi sa privatnošću. Na kraju sam pisala i završila knjigu u spavaćoj sobi, zato što su sve ostale prostorije bile zauzete. Bio je to proces daleko od savršenog, ali je bilo moje utočište! Ono osnovno se, međutim, nije promenilo – napisala sam zaplet priče. Kada pišem, pišem hiljadu reči svakog dana. Počnem ujutru i onda jednostavno pišem. Prosta matematika kaže da, ukoliko pišete hiljadu reči svakoga dana i to radite dovoljno dana, na kraju dobijete roman. To je moja teorija.