Ko je Darja, zašto je baš ona zaslužila da postane junakinja romana koji je na poslednjem sajmu knjiga proglašen najboljom knjigom za decu?

Osnovno o Darji moglo bi da se odnosi na mnoge tinejdžere: ide u sedmi osnovne, voli da se druži, lepo piše, već je pobedila na gradskom takmičenju i sad učestvuje na evropskom konkursu za mlade autore. Ono zbog čega je, kako kažete, zaslužila da se o njoj napiše roman, to je nešto što nije svojstveno ni mnogim odraslima. Darja, naime, ne očekuje da joj se sve u životu pruži na tanjiru, niti očajava nad gorkom sudbinom ako ne može da dostigne ono što želi, već se sama trudi da ostvari cilj. Kad kažem „sama“, mislim bez pomoći roditelja. Ali, da se ne shvati pogrešno: njeni roditelji su okej, samo ne mogu da joj pomognu. Tata je bez posla, mamina plata je mala i neredovna, nemaju ni za struju, a kamoli da joj daju džeparac za Prag gde se dešava to takmičenje, pa ona odluči da sama reši taj problem. Darja je tinejdžerka koja je savladala veliki problem uprkos svojim malim godinama, samo zato što mnogo, do neba, želi da ostvari svoj san. Mislim da je to pravi razlog zašto je trebalo i drugima, bez obzira na godine, ispričati priču o njoj.

Osim Darje, još neki njeni drugari imaju problema zbog dešavanja u porodici.

Dešava se da roditelji iz najbolje namere, želeći da usmere svoju decu na srećan i uspešan put, sugerišu deci ono što njima ne odgovara. I da nesvesno odbijaju da vide šta je to što njihovo dete voli, želi i za šta ima sklonosti. Sigurno da i vi i ja poznajemo ljude koji rade posao zbog koga su nezadovoljni zato što su im roditelji rekli šta da budu kad odrastu. Nikola, jedan od likova mog romana, želi u sportsku gimnaziju zato što voli košarku i jedan je od najboljih igrača u klubu, a njegovi roditelji mu brane i stide ga se zato što smatraju da je sport samo trčanje za loptom u školskom dvorištu. To je velika trauma za dete.

Da li je tačno da se, osim o politici i seksu, za decu piše o istim temama kao i za odrasle?

Deca su radoznala a nisu glupa, pa primećuju sve što se oko njih dešava. Dakle i ratove sa svim njihovim strahotama, i naslovne strane erotskih časopisa. U takvoj situaciji besmisleno je kriti od njih da život nije samo med i mleko. Književnost za decu odavno opisuje smrti bližnjih, bolesti, razvode, selidbe, raznorazne nepravde, prevare, tuge, i da ne nabrajam više. U mom romanu, Darjina porodica je socijalno ugrožena, njen tata je dao otkaz na jednom umetničkom fakultetu zato što nije hteo da studentkinji da šesticu kao što je dekan to od njega tražio, a Veljka je napustio tata. Sve su to veliki životni problemi, pogotovo kad ste dete. Ja mislim da književnost za decu postoji da bi mlade čitaoce pripremila na životne teškoće, da im budu poznate kad naiđu na njih. A od literature za odrasle razlikuje se samo po načinu kako se o tim teškoćama piše: neophodno je pokazati deci da uvek postoji izlaz i da je rešenje moguće.

Roditelji su veliki šopoholičari, pa je knjiga za decu unosan biznis.

Roditelj odbija da kupi ono što dete hoće samo ako nema novca i ako misli da mu to što traži ne treba. Međutim, dete neće tražiti knjigu ako ne zna šta je to, ako ne vidi roditelje da čitaju, i ako oni njemu ne čitaju knjige. Knjiga može da bude jedna od prvih igračaka, odavno se prodaju plastične slikovnice. Dokazano je da je kuća presudna po stvaranje potrebe za čitanjem. Međutim, ako roditelji smatraju da se bez knjige može i da služi samo da skuplja prašinu, čemu dalje da se nadamo?

Piše Dimitrije Đurić
Izvor: Nedeljnik