Sonja Ćirić: Sve što sam napisala, pronašla sam u životu
Kad neko sve lepe, ali i manje lepe stvari, trenutke, iskustva, dileme, preispitivanja utka u redove ispisane na papiru, šta još možemo reći sem da je život poput romana, koji ne prestaje da nas iznenađuje. Sonja Ćirić je ceo život posvetila lepoti pisane reči, kao novinar i jedan od urednika nedeljnika Vreme, a takođe i kao pisac za mlade i odrasle. Roman namenjen tinejdžerima, „Neću da mislim na Prag“, okitio se sa četiri nagrade, među njima i Politikinog zabavnika, koja u dečjoj književnosti ima značaj Ninove nagrade. Nedavno je objavila roman „Glasovi Žute sveske“ u izdanju Lagune.
Kako sebe više doživljavate, kao novinara ili kao pisca, ili je to neodvojivo?
Novinar sam ceo život, od fakulteta, a prvu knjigu sam objavila tek pre 19 godina. Novinske tekstove pišem verovatno svaki dan, a književne samo kad imam vremena. Kad me neko upita za profesiju, odgovorim da sam novinar, nikad u životu nisam rekla da sam novinar i pisac, što bi zapravo bio tačan odgovor. Podjednako mi je stalo do obe moje polovine.
Da li vam je ponekad teško da isključite novinarsku objektivnost i kao pisac prepustite se mašti?
Ne, za to nema potrebe. Sve što sam napisala našla sam u životu bilo svom, bilo tuđem. U gradskom prevozu možete čuti svašta, ili u liftu, ili od komšija kojima je bilo zgodno da se baš ispod vašeg prozora ispričaju. Gde god se okrenete naiđete na priče i sudbine kakve nikada ne biste mogli da izmaštate. Pre neki dan čekajući u redu na pošti, čula sam telefonski razgovor devojke ispred mene, koja je svoju venčanicu opisivala tako detaljno i precizno, da mi je bilo žao što se junakinja romana koji upravo pišem neće venčati. Imala bi venčanicu kao iz bajke!
Šta biste rekli o srpskoj književnoj sceni danas, koliko ukus publike utiče na izbor tema?
Kad kažete „ukus publike“ pretpostavljam da mislite na teme koje su u modi. Lično, više mi prijaju takozvane večne teme od naslova koji se bave, na primer, inkluzijom, nasiljem u porodici ili nekim aktuelnim društvenim problemom. Međutim, svesna sam da su takve knjige rado čitane i pozdravljam kolege koji su voljni da pišu o onome što je u modi. Prvo, zato što je najvažnije motivisati ljude da čitaju, a drugo, zato što je aktuelna tema samo povod autoru za priču o nečijoj sudbini, i zato što više-manje svaka takva knjiga uspe da nadraste tu početnu, dnevnu temu i pretvori je u štivo koje će biti zanimljivo i za pedeset godina. Ovdašnja književna scena je, srećom, do te mere šarolika da zaista nije fraza ako se kaže da u knjižarama ima za svakog ne ponešto što je po čitaočevom ukusu.
Koliko se razlikuje pisanje za mlade i odrasle?
Moja prva knjiga, „Prilagođavanje je bele boje“, i najnovija „Glasovi Žute sveske“, namenjene su punoletnoj publici. Ostale su za tinejdžere, kao što je i naredna za čije sam objavljivanje upravo potpisala ugovor u Laguni. Inače, ne postoji nikakvo dugme koje će me prebaciti s jedne na drugu publiku. Možda su mi zato mnogi, ali zaista mnogi odrasli rekli za knjige „Neću da mislim na Prag“ i za „Roman u mojoj glavi“, kako bi trebalo da ih čitaju i roditelji. Mislim da razlike u pisanju i ne treba da bude zato što je cilj svake knjige da čitaocu, bez obzira na uzrast, pomogne da primeni iskustvo junaka i nađe rešenje za neku svoju situaciju.
Šta vas je inspirisalo za pisanje „Glasova Žute sveske“?
Dozvoliću sebi da budem sasvim iskrena: možda ove knjige ne bi bilo da jednog dana, brišući prašinu, nisam sa police izvukla svoju prvu knjigu, „Prilagođavanje je bele boje“, i onako na merdevinama počela da je listam. Osetila sam da bi tu istu priču njeni junaci sada ispričali potpuno drugačije. I, ono što je bilo presudno, da njih dvoje zaslužuju novu verziju sebe. Zato su u oba romana isti likovi, nalaze se pred donekle istim problemom, ali sada znaju kako da ga prevaziđu.
Novinar sam ceo život, od fakulteta, a prvu knjigu sam objavila tek pre 19 godina. Novinske tekstove pišem verovatno svaki dan, a književne samo kad imam vremena. Kad me neko upita za profesiju, odgovorim da sam novinar, nikad u životu nisam rekla da sam novinar i pisac, što bi zapravo bio tačan odgovor. Podjednako mi je stalo do obe moje polovine.
Da li vam je ponekad teško da isključite novinarsku objektivnost i kao pisac prepustite se mašti?
Ne, za to nema potrebe. Sve što sam napisala našla sam u životu bilo svom, bilo tuđem. U gradskom prevozu možete čuti svašta, ili u liftu, ili od komšija kojima je bilo zgodno da se baš ispod vašeg prozora ispričaju. Gde god se okrenete naiđete na priče i sudbine kakve nikada ne biste mogli da izmaštate. Pre neki dan čekajući u redu na pošti, čula sam telefonski razgovor devojke ispred mene, koja je svoju venčanicu opisivala tako detaljno i precizno, da mi je bilo žao što se junakinja romana koji upravo pišem neće venčati. Imala bi venčanicu kao iz bajke!
Šta biste rekli o srpskoj književnoj sceni danas, koliko ukus publike utiče na izbor tema?
Kad kažete „ukus publike“ pretpostavljam da mislite na teme koje su u modi. Lično, više mi prijaju takozvane večne teme od naslova koji se bave, na primer, inkluzijom, nasiljem u porodici ili nekim aktuelnim društvenim problemom. Međutim, svesna sam da su takve knjige rado čitane i pozdravljam kolege koji su voljni da pišu o onome što je u modi. Prvo, zato što je najvažnije motivisati ljude da čitaju, a drugo, zato što je aktuelna tema samo povod autoru za priču o nečijoj sudbini, i zato što više-manje svaka takva knjiga uspe da nadraste tu početnu, dnevnu temu i pretvori je u štivo koje će biti zanimljivo i za pedeset godina. Ovdašnja književna scena je, srećom, do te mere šarolika da zaista nije fraza ako se kaže da u knjižarama ima za svakog ne ponešto što je po čitaočevom ukusu.
Koliko se razlikuje pisanje za mlade i odrasle?
Moja prva knjiga, „Prilagođavanje je bele boje“, i najnovija „Glasovi Žute sveske“, namenjene su punoletnoj publici. Ostale su za tinejdžere, kao što je i naredna za čije sam objavljivanje upravo potpisala ugovor u Laguni. Inače, ne postoji nikakvo dugme koje će me prebaciti s jedne na drugu publiku. Možda su mi zato mnogi, ali zaista mnogi odrasli rekli za knjige „Neću da mislim na Prag“ i za „Roman u mojoj glavi“, kako bi trebalo da ih čitaju i roditelji. Mislim da razlike u pisanju i ne treba da bude zato što je cilj svake knjige da čitaocu, bez obzira na uzrast, pomogne da primeni iskustvo junaka i nađe rešenje za neku svoju situaciju.
Šta vas je inspirisalo za pisanje „Glasova Žute sveske“?
Dozvoliću sebi da budem sasvim iskrena: možda ove knjige ne bi bilo da jednog dana, brišući prašinu, nisam sa police izvukla svoju prvu knjigu, „Prilagođavanje je bele boje“, i onako na merdevinama počela da je listam. Osetila sam da bi tu istu priču njeni junaci sada ispričali potpuno drugačije. I, ono što je bilo presudno, da njih dvoje zaslužuju novu verziju sebe. Zato su u oba romana isti likovi, nalaze se pred donekle istim problemom, ali sada znaju kako da ga prevaziđu.
Glavna junakinja je novinarka, u večitoj trci s vremenom i u stalnom preispitivanju, koliko vas ima u njoj?
Nijedan moj lik nije izmišljen. Pišem o onome u šta sam sigurna, što sam ili sama doživela i proživela, ili neko koga sam srela. Ne kažem da tako treba da se radi. Jednom mi je moja ćerka, koja je tad bila u nekom od nižih razreda osnovne škole, zamerila što je njena najbolja drugarica u mojoj knjizi prepoznala neke događaje iz škole i parka. Meni je i danas krivo zbog toga, mada mogu da objasnim. Naime, nisam sigurna da bih uspela da napišem ni jednu jedinu rečenicu u kojoj bi onaj ko je pročita pronašao sebe, da je i sama nisam osetila. Takođe, ne znam zašto se jednoj novinarki ne bi dešavalo sve ono što se desilo Jeleni? Tri dana iz njenog i Borisovog života, koliko traje ta priča, mogla su da se dese i jednoj zubarki, bibliotekarki, vaspitačici, ženi bilo koje profesije. Kao što, sigurna sam, nimalo ne smeta što sam i ja jednog dana dobila žutu svesku da u njoj beležim svoje lepe dane, što soba Jelenine i Borisove Lenkice izgleda kao prva verzija sobe naše ćerke, ili što se u knjizi priča o bolskom plavcu, vinu sa Brača, omiljenom u našoj kući. Da, ja prepisujem život, i nemam razloga da to krijem.
Koliko je savremeni način života doprineo bračnim problemima, vi se posebno bavite nerazumevanjem i usamljenošću?
Mnogo, gotovo u celosti. Ako vam je ostalo dva sata da završite posao do koga vam je stalo, a potrebno vam je barem još pet, da li ćete posvetiti pažnju partneru koji je upravo ušao u kuću, pun priča o ljudima koje je sreo? Ili: da li ćete izaći na terasu da zajedno mahnete mesecu pre nego što zamakne za susedni soliter? Jelena iz moje knjige nastavila je da piše tekst i odbila poziv da vidi mesec zato što je upravo počinjao TV Dnevnik. Istina, u mojoj knjizi to nigde ne piše, ali tako je bilo, verujte mi na reč. Mene je zanimala njihova kasnija faza, kad se Boris već osećao kao da za njega nema mesta u njihovom zajedničkom životu.
Supružnici često ne žele da primete promenu, da onaj drugi više nije isti, kako uočiti da je celina prestala da postoji?
Jednostavno, prepoznaš. Tačnije rečeno, osetiš. Tresne te po glavi, po duši, svuda, i ti nemaš nikakvu nedoumicu šta se desilo. Najgore u toj novoj situaciji jeste to što moraš da je prihvatiš koliko god da ne želiš ili se praviš da ne postoji. U tom momentu prođe ti kroz glavu sve ono što si mogao da uradiš da do promene ne dođe, ali nisi. I onda shvatiš da ti celina nije bogom dana. Da se pocepala. Na kraju imaš dve mogućnosti: ili da odustaneš ili da kreneš ispočetka. I da je vratiš.
Na jednom mestu dotičete se i aktuelne teme rodne ravnopravnosti kroz rodno senzitivan jezik, kakav je vaš stav o tome?
Šteta što je ta velika i važna tema svedena na jezičke nedoumice. Time se omalovažavaju i rodna ravnopravnost i jezik. Ujedno, to ni o nama ne govori pohvalno zato što dokazuje da nam je forma bitnija od suštine. Da li će moje knjige biti bolje ako se izjasnim kao spisateljica? Priznajte da neće. Da li ću se ja osećati ravnopravnom, nediskriminisanom, ako pored mog imena piše novinarka a ne novinar? Neću. Zato što se osećam ravnopravnom kako god da me ljudi oslovljavaju. Pol nije kriterijum na osnovu kojeg procenjujem nečije znanje, umešnost i profesionalnu vrednost.
Razgovarala: Vanja Ostojić
Izvor: Magazin Lepa & Srećna
Nijedan moj lik nije izmišljen. Pišem o onome u šta sam sigurna, što sam ili sama doživela i proživela, ili neko koga sam srela. Ne kažem da tako treba da se radi. Jednom mi je moja ćerka, koja je tad bila u nekom od nižih razreda osnovne škole, zamerila što je njena najbolja drugarica u mojoj knjizi prepoznala neke događaje iz škole i parka. Meni je i danas krivo zbog toga, mada mogu da objasnim. Naime, nisam sigurna da bih uspela da napišem ni jednu jedinu rečenicu u kojoj bi onaj ko je pročita pronašao sebe, da je i sama nisam osetila. Takođe, ne znam zašto se jednoj novinarki ne bi dešavalo sve ono što se desilo Jeleni? Tri dana iz njenog i Borisovog života, koliko traje ta priča, mogla su da se dese i jednoj zubarki, bibliotekarki, vaspitačici, ženi bilo koje profesije. Kao što, sigurna sam, nimalo ne smeta što sam i ja jednog dana dobila žutu svesku da u njoj beležim svoje lepe dane, što soba Jelenine i Borisove Lenkice izgleda kao prva verzija sobe naše ćerke, ili što se u knjizi priča o bolskom plavcu, vinu sa Brača, omiljenom u našoj kući. Da, ja prepisujem život, i nemam razloga da to krijem.
Koliko je savremeni način života doprineo bračnim problemima, vi se posebno bavite nerazumevanjem i usamljenošću?
Mnogo, gotovo u celosti. Ako vam je ostalo dva sata da završite posao do koga vam je stalo, a potrebno vam je barem još pet, da li ćete posvetiti pažnju partneru koji je upravo ušao u kuću, pun priča o ljudima koje je sreo? Ili: da li ćete izaći na terasu da zajedno mahnete mesecu pre nego što zamakne za susedni soliter? Jelena iz moje knjige nastavila je da piše tekst i odbila poziv da vidi mesec zato što je upravo počinjao TV Dnevnik. Istina, u mojoj knjizi to nigde ne piše, ali tako je bilo, verujte mi na reč. Mene je zanimala njihova kasnija faza, kad se Boris već osećao kao da za njega nema mesta u njihovom zajedničkom životu.
Supružnici često ne žele da primete promenu, da onaj drugi više nije isti, kako uočiti da je celina prestala da postoji?
Jednostavno, prepoznaš. Tačnije rečeno, osetiš. Tresne te po glavi, po duši, svuda, i ti nemaš nikakvu nedoumicu šta se desilo. Najgore u toj novoj situaciji jeste to što moraš da je prihvatiš koliko god da ne želiš ili se praviš da ne postoji. U tom momentu prođe ti kroz glavu sve ono što si mogao da uradiš da do promene ne dođe, ali nisi. I onda shvatiš da ti celina nije bogom dana. Da se pocepala. Na kraju imaš dve mogućnosti: ili da odustaneš ili da kreneš ispočetka. I da je vratiš.
Na jednom mestu dotičete se i aktuelne teme rodne ravnopravnosti kroz rodno senzitivan jezik, kakav je vaš stav o tome?
Šteta što je ta velika i važna tema svedena na jezičke nedoumice. Time se omalovažavaju i rodna ravnopravnost i jezik. Ujedno, to ni o nama ne govori pohvalno zato što dokazuje da nam je forma bitnija od suštine. Da li će moje knjige biti bolje ako se izjasnim kao spisateljica? Priznajte da neće. Da li ću se ja osećati ravnopravnom, nediskriminisanom, ako pored mog imena piše novinarka a ne novinar? Neću. Zato što se osećam ravnopravnom kako god da me ljudi oslovljavaju. Pol nije kriterijum na osnovu kojeg procenjujem nečije znanje, umešnost i profesionalnu vrednost.
Razgovarala: Vanja Ostojić
Izvor: Magazin Lepa & Srećna
Autor: Sonja Ćirić
