Kada govorimo o tinejdžerskim ljubavnim romanima teško da trenutno ima bolje autorke od Stefani Perkins. Njene knjige su savršena kombinacija zanosnih romantičnih komedija i vrtoglavih emocija. Njen poslednji roman, „Ajla i srećan kraj“, fokusira se na junake koji su se pojavili još u romanu „Ana i francuski poljubac“: tu su zamišljeni umetnik Džoš i draga, zaljubljena Ajla. Ne želim da vam pokvarim uživanje u čitanju, zato ću opis ograničiti na nekoliko ključnih reči: Pariz. Krovovi. Grafički romani. Poljupci. Mislim da je to dovoljno. U pitanju je knjiga Stefani Perkins, naravno da je dobra.

Stefani je ljubazan sagovornik i rado priča o Ajli, srednjoj školi, pisanju i naćosima.

Možete li nam reći kakvi ste bili u srednjoj školi? Da li ste bili poput nekog od vaših junaka?

Da, definitivno ugradim delić sebe u svakog svog junaka – i u one fine i u one koji to baš nisu. Nisam bila srećna tinejdžerka. Osećala sam se emotivno zrelije od mojih drugara, tako da nikada nisam znala kako da se povežem sa njima. A nisam ni želela. Mrzela sam školu iako sam bila dobar đak. Bila sam tiha, štreber i čudna. Volela sam Bitlse, Bisti Bojs i odlaske na koncerte. Volela sam svoj posao u knjižari. Imala sam samo dva prijatelja i još uvek smo u kontaktu. U četvrtom srednje sam upoznala čoveka za koga sam se i udala. On je bio u ranim dvadesetim i osećala sam se kao da mi je spasao život. Verovatno i jeste.

Taj srednjoškolski period mi je bio grozan. I dalje se loše osećam kad mislim o tome. Mislim da se većini autora koji pišu za tinejdžere desilo nešto presudno u tim godinama – nešto traumatično ili nešto što im je promenilo život. Meni se desilo i jedno i drugo.

Šta vas je nateralo da vratite Džoša u priču i zasnujete radnju novog romana na njegovom liku?

Zavolela sam ga čim se pojavio! Neverovatno talentovan umetnik koga su ostali – čak i njegovi prijatelji – gledali kao zabušanta, a ja sam ga doživljavala kao izuzetnog momka. Njegova strast i želja su mi fascinantni. Stvorila sam lik Ajle kako bih raskrinkala tu njegovu lažnu spoljašnost.

Stvarno mi se svidelo što je Ajla drugačija od vaših prethodnih likova. Tako je nesigurna u sebe i još uvek pokušava da shvati ko je u stvari. Da li je bilo teško stvoriti takvu junakinju, potpuno drugačiju od Lole koja je puna samopouzdanja?

Jeste. Čak i Ana ima dovoljno samopouzdanja, makar što se tiče sopstvenog identiteta. Uporno sam pokušavala da podarim Ajli nešto, nekakvo interesovanje. Trebalo mi je dosta vremena da shvatim da Džoš ima dovoljno svega toga za oboje. U to vreme patila sam od ozbiljnog gubitka samopouzdanja, tako da nije iznenađenje što je ovo priča koju sam morala da ispričam.

Bili ste prilično otvoreni govoreći o izazovima sa kojima ste se suočili dok ste pisali o Ajli, čak ste napisali na blogu prilično hrabar tekst o vašoj depresiji. Kakva je bila reakcija vaših obožavalaca?

Neverovatna. Njihova snažna podrška mi je značila više od samih knjiga. Zbog depresije se osećate usamljeno, beznadežno i osramoćeno. To je opasna laž. Znam da nisam sama jer sam upoznala stotine ljudi koji su se osećali kao ja. Nadam se da sam mogla da pružim malo nade nekima od njih tako što sam nastavila da govorim o tome.

Šta biste savetovali onima koji žele da budu (ili jesu) pisci?

Savetovala bih im da čitaju poput pisca. Ako pročitaju nešto i reaguju na to – ako su zaneseni, tužni, ljuti, smeju se, uplašeni, bilo šta – da se zaustave, vrate se nazad i ponovo pročitaju taj pasus. Prostudirajte tekst. Kako je autor uspeo da vas natera da se tako osećate? Volela bih da ih podsetim da ni Džejn Ostin ni Čarls Dikens nisu išli na časove kreativnog pisanja. Naučili su da pišu tako što su proučavali romane svojih prethodnika. Knjige su neverovatni učitelji.

Šta još možemo da očekujemo od vas?

Prošlu godinu sam provela uređujući prazničnu antologiju romantičnih priča. Moja sledeća knjiga je tinejdž horor roman. Ma koliko to čudno zvučalo, bilo mi je pravo uživanje dok sam je pisala.

I sada, najvažnije pitanje: ako biste morali da jedete samo jednu hranu do kraja života, koja bi to bila?

Naćosi. Čoveče! Retko prođe dan da ne pojedem tanjir naćosa za ručak. Ili večeru. Ili i za ručak i za večeru.

Izvor: hellogiggles.com
Prevod: Miloš Vulikić