Srećko Horvat: Ljubav se sve više shvata kao investicija
Šta bi bilo da su Romeo i Julija živeli u naše vreme, kada to narcizam nužno prestaje i zašto je ljubav u doba kapitalizma u opasnosti – svako od nas može da pretpostavi odgovore na ova pitanja, ali Srećko Horvat promišljajući ove teme koristi filozofske poteze, onakve kakve je povlačio u svojoj knjizi Radikalnost ljubavi.
Šta je radikalna ljubav? Da li je to slobodan prostor u vezi ili braku u kom svako radi ono što voli? Bilo bi to suviše jednostavno objašnjenje. Međutim, još kod Svetog Avgustina nailazimo na enigmatsku tvrdnju Voli i radi šta hoćeš! Ali, to uopšte ne implicira promiskuitet ili fluidnost ljubavi, već upravo suprotno. „Tek kada se dvoje ljudi prepoznaje kao svet koji je moguće izgraditi uz maksimalno poverenje i uzajamno otvaranje prostora, tek tada može se omogućiti i sloboda. Veze se često posmatraju kao prostori oduzimanja slobode, međutim, uistinu radikalna ljubav sastoji se upravo u beskonačnoj zajedničkoj kreaciji slobode”, kaže Srećko Horvat na početku razgovora za Bazar.
Zašto ste odlučili da pišete o ljubavi, da li zbog toga što je ona danas devalvirana?
Mogao bih da blefiram i kažem kako je to zbog ovog ili onog razloga, ali moj iskren odgovor je da sam odlučio da pišem o ljubavi iz sasvim sebičnog razloga. Nisam pisao s namerom da bilo kome nešto objasnim, već da prvenstveno sebi objasnim tu enigmu bez koje ništa drugo nema smisla.
Tema o ljubavi nije marginalizovana, ali čini se da se o njoj piše najčešće u knjigama koje liče na vikend romane. I sami kažete da joj niko ne pristupa ozbiljno. Zašto je tako?
Ljubav definitivno nije marginalizovana u romanima i u filmovima, ali ono što prevladava jeste klasični mit o srodnim dušama koji razvija još Aristofan u Platonovom Simpozijumu, a koji je do vrhunca došao s nemačkim romantizmom, ideja da svako od nas traži svoju drugu polovinu. Smatram da je reprodukcija tog klišea uništila generacije i generacije koje na kraju ljubav poimaju kao komplementarnost umesto kao razliku, kao privatizaciju srca umesto kao otvaranje prostora za drugog i poštovanje same drugosti drugog.
Jednom ste rekli da današnji ljubavni odnosi često poprimaju oblik potrage za najboljom robom na slobodnom tržištu. Da li to znači da partnere biramo sa (možda) manje emocija nego garderobu?
Ono čemu danas svedočimo jeste penetracija najhladnije kapitalističke logike u najintimnije odnose. Ljubav se sve više shvata kao investicija, ljudi su upali u zamku komodifikacije vlastitih osećaja, ali i drugih ljudi koji se promatraju kao roba. Baš nedavno, kada sam se vozio podzemnom železnicom u Londonu, dospele su mi u ruke novine s natpisom – Outsource your dating life with a cyberbutler. Dakle, osnovali su onlajn dejting kompaniju koja umesto vas kreira vaš profil, piše im i pronalazi moguće partnere.
Oni se samo pojave na dejtu?
Da. Eto dokle smo došli. Problem je, naravno, u tome da time nekom drugom spolja prepuštate samu esenciju onoga što je važno u zaljubljivanju – sve one korake, od slanja poruka do razmene muzike, od uzbuđenja kada iščekujete neki znak do iščitavanja svih mogućih znakova. Sada to već rade mašine umesto nas. Znate li da je jedna studija sa Stanforda prošle godine otkrila da su kompjuteri bolji od ljudi u proceni neke osobe? Na bazi određenog broja Facebook lajkova, kompjuter je bio u stanju da bolje proceni neku osobu od njegovih prijatelja ili porodice. Dobra vest je da kompjuter još nije uspeo da nadmaši ljubavne partnere. Ali, to je samo pitanje dana.
Gde je uopšte mesto ljubavi danas kada smo narcisoidniji nego ikad ranije, a možda i nismo? Pitanje je koliko bi se selfi koristio da je postojao u vreme renesanse. Možda više nego danas.
To je dobra paralela. A na nju savršeno odgovara jedan strip Wulffmorgenthaler-a, gde vidimo kako jadan Romeo svira gitaru ispod Julijinog balkona, dok ona pravi selfi. Ispod je natpis – Šta bi bilo da su Romeo i Julija živeli u naše vreme? Selfi je najbolji dokaz da smo danas došli do vrhunca jedne narcisoidne kulture gde ljudi ne samo da više ne mogu da se predstave bez selfija, već se verovatno ne mogu ni identifikovati. Doduše, valja biti fer pa reći da u svakom zaljubljivanju postoji narcizam, jer uvek volimo i sliku sebe koju dobijamo u očima drugog. Međutim, kada je reč o ljubavi, o nečemu što zovem radikalnošću ljubavi koja nije tek puko zaljubljivanje, narcizam nužno prestaje ili se barem smanjuje – umesto da se hranite vlastitom refleksijom, morate da se otvorite za drugoga.
Pomenuli ste Facebook. Upravo je on nastao na bizaran način i imao samo jednu opciju Hot or Not. Tako su se ocenjivale fotografije studenata sa Harvarda. Sada se odmaklo od te tačke, ali gde smo mi u toj priči?
Pa Facebook je najbolji primer kuda smo dospeli s ovakvom narcisoidnom kulturom. S jedne strane svaki korisnik pažljivo radi na prezentaciji samog sebe i kroz povratnu informaciju, koja se najčešće svodi na lajk, dobija potvrdu o postojanju te slike. S druge strane, čak se i prijateljstva i ozbiljne stvari svode na lajk. Mnogi Facebook profili su prozori u slike kakve bi ljudi voleli da imaju o sebi. Postoji nešto opasno u tome, jer čak nijedan totalitarni sistem nije imao toliko informacija o našim privatnim životima, preferencijama, pa čak i snovima, koliko Facebook. I Google, naravno. A ima i nešto tužno u tome, Facebook je distopijsko ostvarenje hladnih samoća – pod krinkom hiperpovezanosti, ljudi su usamljeniji nego ikad, pa odsustvo pravog međuljudskog kontakta kompenzuju brojem lajkova.
Nedavno smo u Bitef teatru gledali predstavu Crvena ljubav, na osnovu knjige Aleksandre Kolontaj koja je pisala o sukobu u braku između muškarca koji se ponaša buržoaski i žene koja je pristalica boljševizma. Kakva je veza između ljubavi i našeg političkog izbora?
Teorija Aleksandre Kolontaj, prve žene ministarke u Evropi koja je bila revolucionarka u doba Oktobarske revolucije, ali i njen život, pravi je primer jedne moguće radikalne ljubavi koja nadilazi sve ove zamke koje smo prethodno spomenuli. Upravo je Kolontajeva govorila o opasnostima ljubavi u doba kapitalizma, o štetnosti privatizacije srca i potrebi da se ljubav radikalno iznova promisli i izmisli. Ljubav je u tom smislu i politički čin. Partner kojeg odaberete, oblik veze koji razvijate, pa i postupanje s drugim, način na koji tretirate partnera, i te kako ima veze s politikom, ali ne u banalnom smislu. Nije slučajno da je Orvel u svom distopijskom romanu Hiljadu devetsto osamdeset četvrta izmislio nešto što se zove Ministarstvo ljubavi, kojem je cilj kontrola i proizvodnja emocija. Intimni život, a onda i ljubav, oduvek je bila sfera koja je zanimala i politiku. I obratno, veliki revolucionari, od Kolontajeve do Če Gevare, naučili su nas da nema ni velike revolucije bez radikalne ljubavi.
Srećko Horvat je hrvatski filozof, pisac i prevodilac, jedan od osnivača Subversive festivala, koji svake godine okuplja u Zagrebu velika svetska imena savremene levice. Prvi put u žižu interesovanja javnosti došao je zahvaljujući uverljivo argumentovanoj knjizi Protiv političke korektnosti. Otad je napisao više od deset knjiga, prevedenih na desetak jezika i postao jedan od važnijih intelektualaca na prostoru bivše Jugoslavije. Rođen je u Osijeku 1983. godine.
Autor: Nikola Todorić
Foto: Đorđe Kojadinović
Izvor: Bazar
Zašto ste odlučili da pišete o ljubavi, da li zbog toga što je ona danas devalvirana?
Mogao bih da blefiram i kažem kako je to zbog ovog ili onog razloga, ali moj iskren odgovor je da sam odlučio da pišem o ljubavi iz sasvim sebičnog razloga. Nisam pisao s namerom da bilo kome nešto objasnim, već da prvenstveno sebi objasnim tu enigmu bez koje ništa drugo nema smisla.
Tema o ljubavi nije marginalizovana, ali čini se da se o njoj piše najčešće u knjigama koje liče na vikend romane. I sami kažete da joj niko ne pristupa ozbiljno. Zašto je tako?
Ljubav definitivno nije marginalizovana u romanima i u filmovima, ali ono što prevladava jeste klasični mit o srodnim dušama koji razvija još Aristofan u Platonovom Simpozijumu, a koji je do vrhunca došao s nemačkim romantizmom, ideja da svako od nas traži svoju drugu polovinu. Smatram da je reprodukcija tog klišea uništila generacije i generacije koje na kraju ljubav poimaju kao komplementarnost umesto kao razliku, kao privatizaciju srca umesto kao otvaranje prostora za drugog i poštovanje same drugosti drugog.
Jednom ste rekli da današnji ljubavni odnosi često poprimaju oblik potrage za najboljom robom na slobodnom tržištu. Da li to znači da partnere biramo sa (možda) manje emocija nego garderobu?
Ono čemu danas svedočimo jeste penetracija najhladnije kapitalističke logike u najintimnije odnose. Ljubav se sve više shvata kao investicija, ljudi su upali u zamku komodifikacije vlastitih osećaja, ali i drugih ljudi koji se promatraju kao roba. Baš nedavno, kada sam se vozio podzemnom železnicom u Londonu, dospele su mi u ruke novine s natpisom – Outsource your dating life with a cyberbutler. Dakle, osnovali su onlajn dejting kompaniju koja umesto vas kreira vaš profil, piše im i pronalazi moguće partnere.
Oni se samo pojave na dejtu?
Da. Eto dokle smo došli. Problem je, naravno, u tome da time nekom drugom spolja prepuštate samu esenciju onoga što je važno u zaljubljivanju – sve one korake, od slanja poruka do razmene muzike, od uzbuđenja kada iščekujete neki znak do iščitavanja svih mogućih znakova. Sada to već rade mašine umesto nas. Znate li da je jedna studija sa Stanforda prošle godine otkrila da su kompjuteri bolji od ljudi u proceni neke osobe? Na bazi određenog broja Facebook lajkova, kompjuter je bio u stanju da bolje proceni neku osobu od njegovih prijatelja ili porodice. Dobra vest je da kompjuter još nije uspeo da nadmaši ljubavne partnere. Ali, to je samo pitanje dana.
Gde je uopšte mesto ljubavi danas kada smo narcisoidniji nego ikad ranije, a možda i nismo? Pitanje je koliko bi se selfi koristio da je postojao u vreme renesanse. Možda više nego danas.
To je dobra paralela. A na nju savršeno odgovara jedan strip Wulffmorgenthaler-a, gde vidimo kako jadan Romeo svira gitaru ispod Julijinog balkona, dok ona pravi selfi. Ispod je natpis – Šta bi bilo da su Romeo i Julija živeli u naše vreme? Selfi je najbolji dokaz da smo danas došli do vrhunca jedne narcisoidne kulture gde ljudi ne samo da više ne mogu da se predstave bez selfija, već se verovatno ne mogu ni identifikovati. Doduše, valja biti fer pa reći da u svakom zaljubljivanju postoji narcizam, jer uvek volimo i sliku sebe koju dobijamo u očima drugog. Međutim, kada je reč o ljubavi, o nečemu što zovem radikalnošću ljubavi koja nije tek puko zaljubljivanje, narcizam nužno prestaje ili se barem smanjuje – umesto da se hranite vlastitom refleksijom, morate da se otvorite za drugoga.
Pomenuli ste Facebook. Upravo je on nastao na bizaran način i imao samo jednu opciju Hot or Not. Tako su se ocenjivale fotografije studenata sa Harvarda. Sada se odmaklo od te tačke, ali gde smo mi u toj priči?
Pa Facebook je najbolji primer kuda smo dospeli s ovakvom narcisoidnom kulturom. S jedne strane svaki korisnik pažljivo radi na prezentaciji samog sebe i kroz povratnu informaciju, koja se najčešće svodi na lajk, dobija potvrdu o postojanju te slike. S druge strane, čak se i prijateljstva i ozbiljne stvari svode na lajk. Mnogi Facebook profili su prozori u slike kakve bi ljudi voleli da imaju o sebi. Postoji nešto opasno u tome, jer čak nijedan totalitarni sistem nije imao toliko informacija o našim privatnim životima, preferencijama, pa čak i snovima, koliko Facebook. I Google, naravno. A ima i nešto tužno u tome, Facebook je distopijsko ostvarenje hladnih samoća – pod krinkom hiperpovezanosti, ljudi su usamljeniji nego ikad, pa odsustvo pravog međuljudskog kontakta kompenzuju brojem lajkova.
Nedavno smo u Bitef teatru gledali predstavu Crvena ljubav, na osnovu knjige Aleksandre Kolontaj koja je pisala o sukobu u braku između muškarca koji se ponaša buržoaski i žene koja je pristalica boljševizma. Kakva je veza između ljubavi i našeg političkog izbora?
Teorija Aleksandre Kolontaj, prve žene ministarke u Evropi koja je bila revolucionarka u doba Oktobarske revolucije, ali i njen život, pravi je primer jedne moguće radikalne ljubavi koja nadilazi sve ove zamke koje smo prethodno spomenuli. Upravo je Kolontajeva govorila o opasnostima ljubavi u doba kapitalizma, o štetnosti privatizacije srca i potrebi da se ljubav radikalno iznova promisli i izmisli. Ljubav je u tom smislu i politički čin. Partner kojeg odaberete, oblik veze koji razvijate, pa i postupanje s drugim, način na koji tretirate partnera, i te kako ima veze s politikom, ali ne u banalnom smislu. Nije slučajno da je Orvel u svom distopijskom romanu Hiljadu devetsto osamdeset četvrta izmislio nešto što se zove Ministarstvo ljubavi, kojem je cilj kontrola i proizvodnja emocija. Intimni život, a onda i ljubav, oduvek je bila sfera koja je zanimala i politiku. I obratno, veliki revolucionari, od Kolontajeve do Če Gevare, naučili su nas da nema ni velike revolucije bez radikalne ljubavi.
Srećko Horvat je hrvatski filozof, pisac i prevodilac, jedan od osnivača Subversive festivala, koji svake godine okuplja u Zagrebu velika svetska imena savremene levice. Prvi put u žižu interesovanja javnosti došao je zahvaljujući uverljivo argumentovanoj knjizi Protiv političke korektnosti. Otad je napisao više od deset knjiga, prevedenih na desetak jezika i postao jedan od važnijih intelektualaca na prostoru bivše Jugoslavije. Rođen je u Osijeku 1983. godine.
Autor: Nikola Todorić
Foto: Đorđe Kojadinović
Izvor: Bazar
Autor: Srećko Horvat
