Stara pesma sa novom melodijom: Intervju sa Madlin Miler
Odrastajući u Njujorku, Madlin Miler je kao dete snažno privlačila književnost i kultura grčko-rimske civilizacije. Očarana junacima poput Ahila, Hektora i Eneje, Milerova je pratila svoju ljubav tokom školovanja i magistrirala latinsku i starogrčku književnost na Braunu, a studirala je i dramaturgiju na Jejlu.
U svom debitantskom romanu „Ahilova pesma“, bezvremenska Homerova „Ilijada“ dobila je novi oblik kroz perspektivu Ahilovog voljenog saputnika Patrokla. U srcu ovog romana nalazi se priča o prijateljstvu i ljubavi dva muškarca u doba velikih heroja i još većih bitaka. Homerov ep je dobio moderno ruho čime je Milerova od „Ahilove pesme“ napravila očaravajući roman. Razgovarali smo sa autorkom o ovom romanu i inspiraciji koja ju je odvela u antički svet.
Roman je napisan iz Patroklove perspektive, a Ahilov odnos sa njim je tema rasprave od davnina. Patroklo je sporedan lik u „Ilijadi“, zašto ste se zainteresovali baš za njega?
Preko Ahila sam došla do priče o Patroklu. Kao dete sam čitala „Ilijadu“ i sećam se da mi je gnev velikog heroja bio veoma upečatljiv. A posebno pamtim njegovu tugu nakon što je izgubio Patrokla. Želela sam da shvatim zašto je jedan sporedan lik bio važan Ahilu pa sam tragala za materijalom o Patroklu. Nije bilo mnogo toga, ali ono što sam našla me je istovremeno dirnulo i zainteresovalo. Na primer, Homer nam kaže da je Patroklo imao dramatično detinjstvo – slučajno je ubio drugog dečaka i proteran je iz svog kraljevstva, i tako je naišao na Ahila. Takođe me je zainteresovalo to što je u „Ilijadi“ opisivan kao „nežan“, a to nije pridev kojim su opisivani drevni grčki heroji.
Da li vam je bilo teško da podarite glas Patroklu? Verujem da je ovo bio mnogo veći izazov nego da ste pisali iz Ahilove ili Odisejeve perspektive.
Bio je to veliki izazov. Kada sam počela da pišem, imala sam veoma jasnu sliku o Patroklovoj ličnosti, ali sam se mučila sa njegovim glasom. Problem (a trebalo mi je pet godina da to shvatim) je bio u tome što sam se previše držala epskog pripovedanja. Iako je priča o kojoj sam pisala bila epska, Patroklova vizija je poticala iz lirskog sveta – više je bio ukorenjena u ličnom i emotivnom nego u bogovima i sudbini. Tada sam se okrenula starogrčkim autorima poput Sapfo kako bih pronašla inspiraciju.
Posebno me je fascinirala karakterizacija Tetide, Ahilove majke i morske boginje, kao i njen odnos sa Ahilom i Patroklom. Recite nam nešto više o njoj?
Tetida je tragična junakinja. Ona je boginja nižeg reda koju prate razna proročanstva zbog kojih se udaje za kralja Peleja, i u mnogim verzijama mita taj brak je jeziv i ispunjen silovanjima. Nakon Ahilovog rođenja, proročanstvo kaže da će umreti on mlad i da će ona celu večnost provesti sama. Osetila sam da je zbog toga bila još više opsednuta sinovljevim životom i opasnosima koje mu prete.
Na stvaranje njenog lika najviše su uticale drevne ideje o tome kakvi su bogovi: strašne figure, potpuno drugačije od ljudskih bića, koje ne razumeju ljudska osećanja poput bola i patnje – gubitak ljudskog života za njih nema nikakav značaj.
U svom debitantskom romanu „Ahilova pesma“, bezvremenska Homerova „Ilijada“ dobila je novi oblik kroz perspektivu Ahilovog voljenog saputnika Patrokla. U srcu ovog romana nalazi se priča o prijateljstvu i ljubavi dva muškarca u doba velikih heroja i još većih bitaka. Homerov ep je dobio moderno ruho čime je Milerova od „Ahilove pesme“ napravila očaravajući roman. Razgovarali smo sa autorkom o ovom romanu i inspiraciji koja ju je odvela u antički svet.
Roman je napisan iz Patroklove perspektive, a Ahilov odnos sa njim je tema rasprave od davnina. Patroklo je sporedan lik u „Ilijadi“, zašto ste se zainteresovali baš za njega?
Preko Ahila sam došla do priče o Patroklu. Kao dete sam čitala „Ilijadu“ i sećam se da mi je gnev velikog heroja bio veoma upečatljiv. A posebno pamtim njegovu tugu nakon što je izgubio Patrokla. Želela sam da shvatim zašto je jedan sporedan lik bio važan Ahilu pa sam tragala za materijalom o Patroklu. Nije bilo mnogo toga, ali ono što sam našla me je istovremeno dirnulo i zainteresovalo. Na primer, Homer nam kaže da je Patroklo imao dramatično detinjstvo – slučajno je ubio drugog dečaka i proteran je iz svog kraljevstva, i tako je naišao na Ahila. Takođe me je zainteresovalo to što je u „Ilijadi“ opisivan kao „nežan“, a to nije pridev kojim su opisivani drevni grčki heroji.
Da li vam je bilo teško da podarite glas Patroklu? Verujem da je ovo bio mnogo veći izazov nego da ste pisali iz Ahilove ili Odisejeve perspektive.
Bio je to veliki izazov. Kada sam počela da pišem, imala sam veoma jasnu sliku o Patroklovoj ličnosti, ali sam se mučila sa njegovim glasom. Problem (a trebalo mi je pet godina da to shvatim) je bio u tome što sam se previše držala epskog pripovedanja. Iako je priča o kojoj sam pisala bila epska, Patroklova vizija je poticala iz lirskog sveta – više je bio ukorenjena u ličnom i emotivnom nego u bogovima i sudbini. Tada sam se okrenula starogrčkim autorima poput Sapfo kako bih pronašla inspiraciju.
Posebno me je fascinirala karakterizacija Tetide, Ahilove majke i morske boginje, kao i njen odnos sa Ahilom i Patroklom. Recite nam nešto više o njoj?
Tetida je tragična junakinja. Ona je boginja nižeg reda koju prate razna proročanstva zbog kojih se udaje za kralja Peleja, i u mnogim verzijama mita taj brak je jeziv i ispunjen silovanjima. Nakon Ahilovog rođenja, proročanstvo kaže da će umreti on mlad i da će ona celu večnost provesti sama. Osetila sam da je zbog toga bila još više opsednuta sinovljevim životom i opasnosima koje mu prete.
Na stvaranje njenog lika najviše su uticale drevne ideje o tome kakvi su bogovi: strašne figure, potpuno drugačije od ljudskih bića, koje ne razumeju ljudska osećanja poput bola i patnje – gubitak ljudskog života za njih nema nikakav značaj.
Koliko istraživanja je bilo potrebno da bi nastala „Ahilova pesma“? Radili ste deset godina na ovom romanu?
Veći deo istraživanja sam obavila mnogo pre nego što sam i pomislila da napišem roman. Izučavala sam antičku Grčku, Homera i drevni svet bar pet godina pre nego što sam počela da pišem. U jednom trenutku sam želela da napišem tezu o različitim prikazima Ahila kroz vekove i provela sam mesece u biblioteci izučavajući ovu temu. Imala sam sreće: kada sam počela da pišem, imala sam dovoljno inspiracije, a kada bi mi ponestala, znala sam gde mogu brzo da je pronađem.
Jedno od najvažnijih delova istraživanja bilo je leto provedeno u areheološkim iskopavanjima u Grčkoj i obilazak ostrva. Mislim da nikada ne bih uspela da napišem ovaj roman da nisam uživo videla lepotu Grčke – predele, mirise i teksture.
Osim „Ilijade“, i možda „Odiseje“, da li su vam još neka dela pomogla u stvaranju ovog romana? Negde sam pročitao da ste veliki obožavalac Vergilija.
Jesam, veoma volim Vergilija i „Eneida“ je bila uz mene sve vreme dok sam stvarala ovaj roman. Posebno me je inspirisao Vergilijev prikaz Ahilovog sina Pira u „Eneidi“, a Vergilijeva neverovatna ljudskost i empatija su mi dirljive. On se ne ustručava da prikaže ljudske mane, i to radi da bismo bolje razumeli njegove junake.
Mnogo volim tri velika tragičara (Eshila, Sofokla i Euripida), a posebno Sofokla. Mislim da je na snažan i dirljiv način podario glas onima koje je društvo odbacilo. A već sam pomenula i liričare – od Sapfo do Katula – koji su veoma inspirativni.
Da li ste od malena imali ambiciju da napišete roman?
Od malih nogu sam volela da pišem. Mojoj majci je jedan od nastavnika rekao: „Vaša ćerka nije pričljiva, ali dokle god piše, sve će biti u redu.“ Iznenađenje mi je bilo kada sam shvatila da svoju ljubav prema pisanju mogu da povežem sa ljubavlju prema klasicima. Danas to deluje očigledno, ali dok nisam počela da pišem ovaj roman, za mene su to bile dve potpuno razdvojene discipline.
Izvor: etc.worldhistory.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons
Veći deo istraživanja sam obavila mnogo pre nego što sam i pomislila da napišem roman. Izučavala sam antičku Grčku, Homera i drevni svet bar pet godina pre nego što sam počela da pišem. U jednom trenutku sam želela da napišem tezu o različitim prikazima Ahila kroz vekove i provela sam mesece u biblioteci izučavajući ovu temu. Imala sam sreće: kada sam počela da pišem, imala sam dovoljno inspiracije, a kada bi mi ponestala, znala sam gde mogu brzo da je pronađem.
Jedno od najvažnijih delova istraživanja bilo je leto provedeno u areheološkim iskopavanjima u Grčkoj i obilazak ostrva. Mislim da nikada ne bih uspela da napišem ovaj roman da nisam uživo videla lepotu Grčke – predele, mirise i teksture.
Osim „Ilijade“, i možda „Odiseje“, da li su vam još neka dela pomogla u stvaranju ovog romana? Negde sam pročitao da ste veliki obožavalac Vergilija.
Jesam, veoma volim Vergilija i „Eneida“ je bila uz mene sve vreme dok sam stvarala ovaj roman. Posebno me je inspirisao Vergilijev prikaz Ahilovog sina Pira u „Eneidi“, a Vergilijeva neverovatna ljudskost i empatija su mi dirljive. On se ne ustručava da prikaže ljudske mane, i to radi da bismo bolje razumeli njegove junake.
Mnogo volim tri velika tragičara (Eshila, Sofokla i Euripida), a posebno Sofokla. Mislim da je na snažan i dirljiv način podario glas onima koje je društvo odbacilo. A već sam pomenula i liričare – od Sapfo do Katula – koji su veoma inspirativni.
Da li ste od malena imali ambiciju da napišete roman?
Od malih nogu sam volela da pišem. Mojoj majci je jedan od nastavnika rekao: „Vaša ćerka nije pričljiva, ali dokle god piše, sve će biti u redu.“ Iznenađenje mi je bilo kada sam shvatila da svoju ljubav prema pisanju mogu da povežem sa ljubavlju prema klasicima. Danas to deluje očigledno, ali dok nisam počela da pišem ovaj roman, za mene su to bile dve potpuno razdvojene discipline.
Izvor: etc.worldhistory.org
Prevod: Dragan Matković
Foto: Biswarup Ganguly / CC BY 3.0 / Wikimedia Commons
Autor: Madlin Miler
