Suzan Pirs Tompson: Žudnja je siguran znak da su šećer i brašno oteli vaš mozak
Ne sećam se tačno gde sam prvi put čula za Suzan Pirs Tompson i njenu, po Njujork Tajmsu, bestseler knjigu, „Pravilna linija ishrane“, ali se sećam da se jednog dana iznenada pojavila gotovo svuda. Ako ste videli Suzanin sajt ili njene video zapise, znate da je ona karakterna, živahna ličnost sa privlačnim, zanimljivim i artikulisanim načinom govora.
Bila sam fascinirana Suzaninim informacijama i pristupu jelu, posebno zbog njenog iskustva vanrednog profesora neurologije i kognitivnih nauka na Univerzitetu u Ročesteru i stručnjaka za psihologiju hrane. Kada je u pitanju zavisnost od hrane i šta učiniti u vezi sa tim – pa, ova žena zna o čemu priča.
U ovom intervjuu sam razgovarala sa Suzan o zavisnosti od hrane, žudnji i društvenim situacijama kada usvojite zdrav način ishrane. Nadam se da ćete uživati!
Smatram da je vaša priča neverovatno zanimljiva i inspirativna. Možete li reći mojim čitaocima malo više o vama i kako ste počeli da radite posao koji trenutno obavljate?
Prestala sam da koristim droge i alkohol sa dvadeset godina i odlučila da se doktoriram u oblasti neurologije i kognitivnih nauka, tako da sam, očigledno, osoba jake volje. Ali nisam mogla da prestanem sa jelom i u dvadesetim sam dobijala sve više i više kilograma sve dok nisam dosegla prag gojaznosti. U našoj kulturi postoji prihvaćeno verovanje da gojaznim ljudima nedostaje snaga volje, ali sam znala da u mom slučaju to nije istina i konačno se jednog dana u meni probudio radoznao naučnik. Šta se dešava u mozgu? Kakvu ulogu igra snaga volje? Kako gojazni ljudi mogu toliko toga da postignu u životu, a ne i ovu jednu stvar? To je bio početak mog istraživanja.
Kao neko ko je čitavog života bio kuvar i obožavalac slatkiša, oduvek sam verovala da šećer stvara zavisnost (i srećna sam što je to nauka nedavno potvrdila). Veliki broj mojih čitalaca, posebno oni sa kandidom, smatra isto, na osnovu njihovih potreba da jedu šećer uprkos najboljim namerama. Možete li da podelite sa nama nešto o karakteristikama šećera i hrane pune šećera, koje stvaraju zavisnost i kakve to ima veze sa ostalim vrstama zavisnosti?
Ako uzmete bilo koju organsku supstancu, mak, list koke, pšenicu i pokušate da ih sažvaćete i pojedete, imaće minimalni učinak na vaše telo ili mozak, sem što imaju dosta vlakana. Ali ako izvučete esenciju, rafinirate je i pretvorite u prah, dobićete drogu. Šećer se ne razlikuje puno. Skener mozga gojaznih osoba pokazuje veće oštećenje receptora nego kod zavisnika od kokaina. Naši mozgovi nisu stvoreni da procesuiraju današnji nivo stimulacije. Prosečni Amerikanac konzumira 22 kafene kašičice šećera dnevno. Studije su pokazale da su u tom slučaj potrebne samo tri nedelje kako bi razvili zavisnost.
Jedan od saveta koje dajem u mojim programima za osobe sa kandidom, formulišem ovako: „'Ne' je lakše od 'možda'“. Drugim rečima, jasno „Ne“ ne ostavlja prostor za debatu ili okolišanje kao „možda“ (koje lako vodi do „još malo“ i „još malo...“). Mislim da je ovo isti koncept kao ideja pravilne linije u vašoj knjizi. Možete li da obrazložite zašto ovaj pristup ima rezultata kod osoba zavisnih od šećera ili brašna?
Ako ste uvek gladni, imate nesavladive potrebe i ne možete da prestanete mnogo da jedete, uprkos želji, onda vam je mozak otet i jedini način da ga povratite je da se rešite šećera i brašna. Alkoholičar ne može da pije povremeno, sve se brzo otima kontroli. Isto važi za ljude čiji mozak zahteva konstantan unos kalorija. Jednom kad ih izbacite iz sistema, počećete da gubite višak kilograma na duži period.
Veliki broj ljudi koji ostavljaju šećer imaju snažnu žudnju (ne samo za šećerom, već i za starom „omiljenom hranom“). Imate li neki savet kako da se nose sa tim?
Žudnja je siguran znak da su šećer i brašno oteli vaš mozak. Veliki deo mog programa posvećen je podršci ljudima da izdrže. Dobra vest je da ona slabi. Kada sam ostavila šećer i brašno, prešla sam put od konstantne žudnje do nedeljne, pa retke. Ali kad krene da se javlja imam nekoliko trikova u rukavu. Prvo perem zube, jer su studije pokazale da ukus ili miris peperminta može da ubije tu želju. Onda mogu sebi da odvučem misli tako što izbegavam reklame ili časopise u kojima se mogu naći slike hrane. I pravim listu zahvalnosti u svom umu. Potreban je fokus da dobijete ono što želite od onoga što imate.
Jedan od izazova „drugačije“ ishrane je snalaženje u društvenim situacijama. Mislim da je to isto kod moje i tvoje dijete. Koji je tvoj savet osobama koje osećaju pritisak u tim situacijama „da samo jedu“?
To je nešto što mi je oduvek bilo fascinantno. Ako odbijem piće, ljudi mi momentalno nude flaširanu vodu. Ali ako odbijem kolačić, krenu sa pričom: „Ma hajde, jedan ti neće naškoditi!“. Preporučujem da kažete sledeće: „Nedavno sam saznao da imam alergiju na hranu i bolje se osećam kada pratim uputstva. Stvarno mi znači vaša podrška“. To uglavnom okonča razgovor. Ali nemojte da se predate kako bi se drugi ljudi osećali komotnije! Nije vredno toga!
Svi se nosimo sa stresom na dnevnom nivou, ali za nekog ko je na „restriktivnoj“ dijeti, stres može jače da utiče na zdravlje i snagu volje. Možete li da podelite vaš omiljeni metod za borbu protiv stresa?
Ovo pravi pun krug do pogrešnog tumačenja snage volje. To nije dimenzija karaktera, već kognitivna funkcija koja ima veze sa samoregulacijom i svi mi imamo istu količinu koju možemo da crpimo, oko 15 minuta. Kad god trpite u saobraćaju, u redu u prodavnici, ili kad vodite decu u krevet, vi trošite zalihe. Zbog toga su dijete zasnovane na snazi volje neuspešne.
Kako bi se borili sa stresom, morate da shvatite da će vas istrošiti. Organizujte svoj život tako da nećete praviti neke odluke u vezi sa hranom kada izlazite iz stresnih situacija. Pravilna linija ishrane skida teret sa snage volje tako što se brine da nikada ne donesete neku odluku na brzinu. Mi biramo šta ćemo da jedemo noć pre i onda se posvetimo tome. Na taj način, kakav god da je dan, najzdraviji, najoporavljeniji deo mozga pravi odluku umesto nas, sad samo moramo da ih ispratimo danas.
Izvor: rickiheller.com
Prevod: Miloš Vulikić
Bila sam fascinirana Suzaninim informacijama i pristupu jelu, posebno zbog njenog iskustva vanrednog profesora neurologije i kognitivnih nauka na Univerzitetu u Ročesteru i stručnjaka za psihologiju hrane. Kada je u pitanju zavisnost od hrane i šta učiniti u vezi sa tim – pa, ova žena zna o čemu priča.
U ovom intervjuu sam razgovarala sa Suzan o zavisnosti od hrane, žudnji i društvenim situacijama kada usvojite zdrav način ishrane. Nadam se da ćete uživati!
Smatram da je vaša priča neverovatno zanimljiva i inspirativna. Možete li reći mojim čitaocima malo više o vama i kako ste počeli da radite posao koji trenutno obavljate?
Prestala sam da koristim droge i alkohol sa dvadeset godina i odlučila da se doktoriram u oblasti neurologije i kognitivnih nauka, tako da sam, očigledno, osoba jake volje. Ali nisam mogla da prestanem sa jelom i u dvadesetim sam dobijala sve više i više kilograma sve dok nisam dosegla prag gojaznosti. U našoj kulturi postoji prihvaćeno verovanje da gojaznim ljudima nedostaje snaga volje, ali sam znala da u mom slučaju to nije istina i konačno se jednog dana u meni probudio radoznao naučnik. Šta se dešava u mozgu? Kakvu ulogu igra snaga volje? Kako gojazni ljudi mogu toliko toga da postignu u životu, a ne i ovu jednu stvar? To je bio početak mog istraživanja.
Kao neko ko je čitavog života bio kuvar i obožavalac slatkiša, oduvek sam verovala da šećer stvara zavisnost (i srećna sam što je to nauka nedavno potvrdila). Veliki broj mojih čitalaca, posebno oni sa kandidom, smatra isto, na osnovu njihovih potreba da jedu šećer uprkos najboljim namerama. Možete li da podelite sa nama nešto o karakteristikama šećera i hrane pune šećera, koje stvaraju zavisnost i kakve to ima veze sa ostalim vrstama zavisnosti?
Ako uzmete bilo koju organsku supstancu, mak, list koke, pšenicu i pokušate da ih sažvaćete i pojedete, imaće minimalni učinak na vaše telo ili mozak, sem što imaju dosta vlakana. Ali ako izvučete esenciju, rafinirate je i pretvorite u prah, dobićete drogu. Šećer se ne razlikuje puno. Skener mozga gojaznih osoba pokazuje veće oštećenje receptora nego kod zavisnika od kokaina. Naši mozgovi nisu stvoreni da procesuiraju današnji nivo stimulacije. Prosečni Amerikanac konzumira 22 kafene kašičice šećera dnevno. Studije su pokazale da su u tom slučaj potrebne samo tri nedelje kako bi razvili zavisnost.
Jedan od saveta koje dajem u mojim programima za osobe sa kandidom, formulišem ovako: „'Ne' je lakše od 'možda'“. Drugim rečima, jasno „Ne“ ne ostavlja prostor za debatu ili okolišanje kao „možda“ (koje lako vodi do „još malo“ i „još malo...“). Mislim da je ovo isti koncept kao ideja pravilne linije u vašoj knjizi. Možete li da obrazložite zašto ovaj pristup ima rezultata kod osoba zavisnih od šećera ili brašna?
Ako ste uvek gladni, imate nesavladive potrebe i ne možete da prestanete mnogo da jedete, uprkos želji, onda vam je mozak otet i jedini način da ga povratite je da se rešite šećera i brašna. Alkoholičar ne može da pije povremeno, sve se brzo otima kontroli. Isto važi za ljude čiji mozak zahteva konstantan unos kalorija. Jednom kad ih izbacite iz sistema, počećete da gubite višak kilograma na duži period.
Veliki broj ljudi koji ostavljaju šećer imaju snažnu žudnju (ne samo za šećerom, već i za starom „omiljenom hranom“). Imate li neki savet kako da se nose sa tim?
Žudnja je siguran znak da su šećer i brašno oteli vaš mozak. Veliki deo mog programa posvećen je podršci ljudima da izdrže. Dobra vest je da ona slabi. Kada sam ostavila šećer i brašno, prešla sam put od konstantne žudnje do nedeljne, pa retke. Ali kad krene da se javlja imam nekoliko trikova u rukavu. Prvo perem zube, jer su studije pokazale da ukus ili miris peperminta može da ubije tu želju. Onda mogu sebi da odvučem misli tako što izbegavam reklame ili časopise u kojima se mogu naći slike hrane. I pravim listu zahvalnosti u svom umu. Potreban je fokus da dobijete ono što želite od onoga što imate.
Jedan od izazova „drugačije“ ishrane je snalaženje u društvenim situacijama. Mislim da je to isto kod moje i tvoje dijete. Koji je tvoj savet osobama koje osećaju pritisak u tim situacijama „da samo jedu“?
To je nešto što mi je oduvek bilo fascinantno. Ako odbijem piće, ljudi mi momentalno nude flaširanu vodu. Ali ako odbijem kolačić, krenu sa pričom: „Ma hajde, jedan ti neće naškoditi!“. Preporučujem da kažete sledeće: „Nedavno sam saznao da imam alergiju na hranu i bolje se osećam kada pratim uputstva. Stvarno mi znači vaša podrška“. To uglavnom okonča razgovor. Ali nemojte da se predate kako bi se drugi ljudi osećali komotnije! Nije vredno toga!
Svi se nosimo sa stresom na dnevnom nivou, ali za nekog ko je na „restriktivnoj“ dijeti, stres može jače da utiče na zdravlje i snagu volje. Možete li da podelite vaš omiljeni metod za borbu protiv stresa?
Ovo pravi pun krug do pogrešnog tumačenja snage volje. To nije dimenzija karaktera, već kognitivna funkcija koja ima veze sa samoregulacijom i svi mi imamo istu količinu koju možemo da crpimo, oko 15 minuta. Kad god trpite u saobraćaju, u redu u prodavnici, ili kad vodite decu u krevet, vi trošite zalihe. Zbog toga su dijete zasnovane na snazi volje neuspešne.
Kako bi se borili sa stresom, morate da shvatite da će vas istrošiti. Organizujte svoj život tako da nećete praviti neke odluke u vezi sa hranom kada izlazite iz stresnih situacija. Pravilna linija ishrane skida teret sa snage volje tako što se brine da nikada ne donesete neku odluku na brzinu. Mi biramo šta ćemo da jedemo noć pre i onda se posvetimo tome. Na taj način, kakav god da je dan, najzdraviji, najoporavljeniji deo mozga pravi odluku umesto nas, sad samo moramo da ih ispratimo danas.
Izvor: rickiheller.com
Prevod: Miloš Vulikić
Autor: Suzan Pirs Tompson
