Sva lica sveta – od gangstera do Nobelovaca
Dušan Veličković, beogradski pisac i novinar, autor knjige “Sva lica sveta”, u priči sa Brankom Rosićem otkrio je kako je srpskim književnicima vodič po Njujorku bio srpski šef irske mafije, koliko je Arturu Mileru trebalo da prestane da bude bivši muž Merilin Monro i postane književnik i zašto je slava pomogla Miloradu Paviću da postane zanimljiv u društvu.
Evo pre nekoliko minuta je kelner na tvoju narudžbinu turske kafe rekao „Imamo samo srpsku kafu. To je sada srpska kafa“. Šta se promenilo u Srbiji i društvu od turske do srpske kafe?
Ma, šalio se konobar, ovo je stara beogradska kafana koja se ne povodi za trenutnim modama, a i tolerantna je – ovde mozeš naručiti i tursku i srpsku i kuvanu, i uvek ćes dobiti jednu istu dobru kafu. Inače, ta kafanska nacionalna korektnost je komična. Jedno vreme sa jelovnika naših kafana nestala je šopska salata, mogla se naručiti samo srpska sa sirom. Nekoj budali se verovatno učinilo da „šopska“ zvuči albanski. Nažalost, ono što počne kao kafanska nacionalna korektnost često se završi kao huliganski patriotizam. Eto, tako se kod nas događaju promene.
Evo pre nekoliko minuta je kelner na tvoju narudžbinu turske kafe rekao „Imamo samo srpsku kafu. To je sada srpska kafa“. Šta se promenilo u Srbiji i društvu od turske do srpske kafe?
Ma, šalio se konobar, ovo je stara beogradska kafana koja se ne povodi za trenutnim modama, a i tolerantna je – ovde mozeš naručiti i tursku i srpsku i kuvanu, i uvek ćes dobiti jednu istu dobru kafu. Inače, ta kafanska nacionalna korektnost je komična. Jedno vreme sa jelovnika naših kafana nestala je šopska salata, mogla se naručiti samo srpska sa sirom. Nekoj budali se verovatno učinilo da „šopska“ zvuči albanski. Nažalost, ono što počne kao kafanska nacionalna korektnost često se završi kao huliganski patriotizam. Eto, tako se kod nas događaju promene.
Da sa ugostiteljstva pređemo na turizam. Kakav je bio Boško Radonjić, prijatelj i vojnik Džona Gotija, u ulozi tvog ekskluzivnog turističkog vodiča po Njujorku?
Da, bio je to zanimljiv susret tamo negde osamdesetih godina u Njujorku. Pojavi se slikar Lale Đurić, upozna nas sa Boškom Radonjićem, i pridružimo im se, Predrag Matvejević, Vasko Popa i ja, u šetnju Njujorkom. Počne Boško nešto da priča o garažama u Dvanaestoj aveniji, a mi se svi pogledamo značajno i s razumevanjem, kao i mi znamo da poslove s garažama u tom delu Menhetna tradicionalno drži mafija. U stvari, ne sećam se mnogo o čemu smo pričali, više pamtim neke scene. Recimo, Lale i ja malo odmaknemo od grupe kojoj Boško diktira spori i dostojanstveni tempo, onda se okrenemo i Lale kaže: „Pogledaj ovog Boška kako hoda kao da je ceo Njujork njegov“. I zaista, Boško definitivno dominira Petom avenijom, slično nekim kadrovima iz Kopolinog „Kuma“. Uostalom, nije se slučajno o Bošku govorilo kao o prvom Srbinu na čelu irske mafije i velikom prijatelju Džona Gotija, poslednjeg dona "Koza Nostre" u Americi. Posle Boško hoće da nas vodi na ručak, pa pravo u ekskluzivni klub zatvorenog tipa Demokratske partije. Mi kažemo: “Ali, Boško, ovde ne može da se uđe bez specijalne propusnice”. On, međutim, kao Vito Korleone, ćuti, mi za njim, i uđosmo dočekani klanjanjem osoblja. Kad smo se rastali, sećam se neke atmosfere važnosti, otprilike mi kao izašli iz svojih radnih soba i videli koliko je život raznovrstan.
Da, bio je to zanimljiv susret tamo negde osamdesetih godina u Njujorku. Pojavi se slikar Lale Đurić, upozna nas sa Boškom Radonjićem, i pridružimo im se, Predrag Matvejević, Vasko Popa i ja, u šetnju Njujorkom. Počne Boško nešto da priča o garažama u Dvanaestoj aveniji, a mi se svi pogledamo značajno i s razumevanjem, kao i mi znamo da poslove s garažama u tom delu Menhetna tradicionalno drži mafija. U stvari, ne sećam se mnogo o čemu smo pričali, više pamtim neke scene. Recimo, Lale i ja malo odmaknemo od grupe kojoj Boško diktira spori i dostojanstveni tempo, onda se okrenemo i Lale kaže: „Pogledaj ovog Boška kako hoda kao da je ceo Njujork njegov“. I zaista, Boško definitivno dominira Petom avenijom, slično nekim kadrovima iz Kopolinog „Kuma“. Uostalom, nije se slučajno o Bošku govorilo kao o prvom Srbinu na čelu irske mafije i velikom prijatelju Džona Gotija, poslednjeg dona "Koza Nostre" u Americi. Posle Boško hoće da nas vodi na ručak, pa pravo u ekskluzivni klub zatvorenog tipa Demokratske partije. Mi kažemo: “Ali, Boško, ovde ne može da se uđe bez specijalne propusnice”. On, međutim, kao Vito Korleone, ćuti, mi za njim, i uđosmo dočekani klanjanjem osoblja. Kad smo se rastali, sećam se neke atmosfere važnosti, otprilike mi kao izašli iz svojih radnih soba i videli koliko je život raznovrstan.
Da li si se plašio da će te udariti Norman Majler?
Ne bi mogao da me dohvati, on je baš nizak čovek. Šalim se, naravno, nisam se svađao sa Normanom Majlerom, mada je on poznat kao prznica i kavgadžija. Voleo je i da se pravi važan svojim bokserskim umećem, pa je tako u televizijskoj emisiji Dika Kaveta boksovao tri runde sa bivšim šampionom u lakoj kategoriji Hoseom Toresom. Sa Normanom Majlerom sam imao zaista zanimljiv razgovor. Posebno se sećam njegovog poređenja američke i evropske kulture: “Mi, Amerikanci, osećamo koliko је naša kultura malena, ali zato, bar, ne živimo u senci „velike lepote“, kao što је to slučaj sa evropskim piscima. Mi u Americi ne moramo svakog dana da razmišljamo о lepoti. Ovde čovek može da ima iluziju da čini nešto potpuno novo. Sada smo, međutim, u velikoj nevolji. Došli smo do stupnja na kojem svoju kulturu sve više razaramo nego što је stvaramo. Povrh svega, takvo stanje izvozimo ostatku sveta. Privučena onim što је novo u američkoj beskulturnoj kulturi, Evropa preuzima našu arhitekturu, naše auto-puteve, Mekdonaldse, koka-kolu… Tako i ona uništava svoju kulturu. Međutim, tamo bar ima mnogo toga interesantnog što se može spaliti.”
Šta te je više zanimalo kod Artura Milera? Književnost ili veza sa Merilin Monro?
I jedno i drugo. Merilin Monro, njen život i njena sudbina, a najviše ta nekakva subkulturna legenda stvorena oko nje, to je već roman za sebe. Kad sam sreo Artura Milera pomislio sam baš onako petparački: to je znači taj čovek koji je fascinirao Merilin Monro. I mora da ga ta činjenica ponekad baš opterećuje u životu. Tako sam i započeo razgovor sa njim, naslućujući da je čovek opušten i nekonvencionalan, i da je spreman da ćaska i o običnim stvarima, a ne samo o visokoparnim temama. “Iskreno da vam kažem”, rekao mi je Miler, “dugo su za mene govorili: ‘Оvо је poslednji muž Merilin Monro.’ Još od nјеnе smrti nisam mоgао da se oslobodim te senke. Tek kada sam bio primljen u Američku akademiju književnosti i umetnosti shvatio sam da me ljudi cene zbog mog rada.”
Inače, kad pominjemo Merilin Monro, mislim da je ona bila mnogo više od obične seksi plavuše. Kada je Makartijev Komitet za antiameričku delatnost vodio hajku protiv Artura Milera, ona je bila jedna od retkih javnih ličnosti koja je hrabro izjavila: „Zaprepašćena sam što niko od književnika nije ustao u odbranu slobode pisca da izražava svoje mišljenje.“
Družio si se sa Miloradom Pavićem. Da li se on promenio nakon uspeha sa „Hazarskim rečnikom“?
Pavića sam upoznao krajem sedamdesetih godina kada je u beogradskoj književnoj čaršiji, kojom su harali takozvani zavičajni pisci, bio dosta nipodaštavan. Govorilo se otprilike ovako: “Ciciju je malo što je profesor, nego hoće da bude i pisac”. Dopadale su mi se priče koje je tada pisao, mislim na zbirke Gvozdena zavesa i Konji svetog Marka, pa sam napravio intervju sa njim i tako smo se upoznali. Mnogo godina kasnije shvatio sam da mu je taj intervju bio veoma važan. Kada je dobio NIN-ovu nagradu za Hazarski rečnik, priređena je svečana večera u hotelu Mažestik na koju sam ja zakasnio jer sam bio upravo stigao s puta posle dve godine odsustva iz Beograda. Pavić je ustao od stola, prešao celu salu, rukovao se sa mnom, i onako u svom stilu teatralnog preterivanja, rekao: “Ovo je čovek koji me je otkrio”. Naravno da to nema veze sa životom, sigurno nisam ja taj koji ga je otkrio, ali govori o tome da je Pavić taj davnašnji intervju upamtio kao momenat kada je prestao da bude zanemaren. Bio je veoma zanimljiv čovek, ogromnog znanja, i veoma egocentričan. I veoma se promenio posle svetske slave koju je stekao s Hazarskim rečnikom. Mnogima se tada činio preterano uobražen i obuzet sobom, a mnogi ga nisu voleli i zbog nekih zaista trapavih političkih stavova, ali ja sam tu njegovu promenu doživeo na drugačiji način. Kao da mu je slava dala pravo da bude ono što zaista jeste, simpatično egocentričan i ekscentričan, a kao prijatelj opušten, duhovit i krajnje interesantan. Više sam voleo njegovu književnost pre Hazarskog rečnika, ali bilo je mnogo zanimljivije družiti se sa njim kasnije.
Šta je Suzan Sontag zaista mislila o Danilu Kišu?
Suzan Zontag je izuzetno cenila Kiša. Jednom prilikom kada smo, sredinom osamdesetih godina, razgovarali u njenom stanu u Njujorku rekla mi je: „Kiš је jedan od retkih pisaca čije nove knjige očekujem sa ogromnim nestrpljenjem. Mislim da је on trenutno jedan od najznačajnijih savremenih pisaca. То ne kažem zato što је on jugoslovenski pisac i što ја sada razgovaram sa jednim Јugoslovenom, već zato što zaista smatram da on pripada uskom krugu od nekoliko najinteresantnijih savremenih pisaca.“
Autor: Branko Rosić
Foto: Igor Pavićević
Izvor: Nedeljnik
Ne bi mogao da me dohvati, on je baš nizak čovek. Šalim se, naravno, nisam se svađao sa Normanom Majlerom, mada je on poznat kao prznica i kavgadžija. Voleo je i da se pravi važan svojim bokserskim umećem, pa je tako u televizijskoj emisiji Dika Kaveta boksovao tri runde sa bivšim šampionom u lakoj kategoriji Hoseom Toresom. Sa Normanom Majlerom sam imao zaista zanimljiv razgovor. Posebno se sećam njegovog poređenja američke i evropske kulture: “Mi, Amerikanci, osećamo koliko је naša kultura malena, ali zato, bar, ne živimo u senci „velike lepote“, kao što је to slučaj sa evropskim piscima. Mi u Americi ne moramo svakog dana da razmišljamo о lepoti. Ovde čovek može da ima iluziju da čini nešto potpuno novo. Sada smo, međutim, u velikoj nevolji. Došli smo do stupnja na kojem svoju kulturu sve više razaramo nego što је stvaramo. Povrh svega, takvo stanje izvozimo ostatku sveta. Privučena onim što је novo u američkoj beskulturnoj kulturi, Evropa preuzima našu arhitekturu, naše auto-puteve, Mekdonaldse, koka-kolu… Tako i ona uništava svoju kulturu. Međutim, tamo bar ima mnogo toga interesantnog što se može spaliti.”
Šta te je više zanimalo kod Artura Milera? Književnost ili veza sa Merilin Monro?
I jedno i drugo. Merilin Monro, njen život i njena sudbina, a najviše ta nekakva subkulturna legenda stvorena oko nje, to je već roman za sebe. Kad sam sreo Artura Milera pomislio sam baš onako petparački: to je znači taj čovek koji je fascinirao Merilin Monro. I mora da ga ta činjenica ponekad baš opterećuje u životu. Tako sam i započeo razgovor sa njim, naslućujući da je čovek opušten i nekonvencionalan, i da je spreman da ćaska i o običnim stvarima, a ne samo o visokoparnim temama. “Iskreno da vam kažem”, rekao mi je Miler, “dugo su za mene govorili: ‘Оvо је poslednji muž Merilin Monro.’ Još od nјеnе smrti nisam mоgао da se oslobodim te senke. Tek kada sam bio primljen u Američku akademiju književnosti i umetnosti shvatio sam da me ljudi cene zbog mog rada.”
Inače, kad pominjemo Merilin Monro, mislim da je ona bila mnogo više od obične seksi plavuše. Kada je Makartijev Komitet za antiameričku delatnost vodio hajku protiv Artura Milera, ona je bila jedna od retkih javnih ličnosti koja je hrabro izjavila: „Zaprepašćena sam što niko od književnika nije ustao u odbranu slobode pisca da izražava svoje mišljenje.“
Družio si se sa Miloradom Pavićem. Da li se on promenio nakon uspeha sa „Hazarskim rečnikom“?
Pavića sam upoznao krajem sedamdesetih godina kada je u beogradskoj književnoj čaršiji, kojom su harali takozvani zavičajni pisci, bio dosta nipodaštavan. Govorilo se otprilike ovako: “Ciciju je malo što je profesor, nego hoće da bude i pisac”. Dopadale su mi se priče koje je tada pisao, mislim na zbirke Gvozdena zavesa i Konji svetog Marka, pa sam napravio intervju sa njim i tako smo se upoznali. Mnogo godina kasnije shvatio sam da mu je taj intervju bio veoma važan. Kada je dobio NIN-ovu nagradu za Hazarski rečnik, priređena je svečana večera u hotelu Mažestik na koju sam ja zakasnio jer sam bio upravo stigao s puta posle dve godine odsustva iz Beograda. Pavić je ustao od stola, prešao celu salu, rukovao se sa mnom, i onako u svom stilu teatralnog preterivanja, rekao: “Ovo je čovek koji me je otkrio”. Naravno da to nema veze sa životom, sigurno nisam ja taj koji ga je otkrio, ali govori o tome da je Pavić taj davnašnji intervju upamtio kao momenat kada je prestao da bude zanemaren. Bio je veoma zanimljiv čovek, ogromnog znanja, i veoma egocentričan. I veoma se promenio posle svetske slave koju je stekao s Hazarskim rečnikom. Mnogima se tada činio preterano uobražen i obuzet sobom, a mnogi ga nisu voleli i zbog nekih zaista trapavih političkih stavova, ali ja sam tu njegovu promenu doživeo na drugačiji način. Kao da mu je slava dala pravo da bude ono što zaista jeste, simpatično egocentričan i ekscentričan, a kao prijatelj opušten, duhovit i krajnje interesantan. Više sam voleo njegovu književnost pre Hazarskog rečnika, ali bilo je mnogo zanimljivije družiti se sa njim kasnije.
Šta je Suzan Sontag zaista mislila o Danilu Kišu?
Suzan Zontag je izuzetno cenila Kiša. Jednom prilikom kada smo, sredinom osamdesetih godina, razgovarali u njenom stanu u Njujorku rekla mi je: „Kiš је jedan od retkih pisaca čije nove knjige očekujem sa ogromnim nestrpljenjem. Mislim da је on trenutno jedan od najznačajnijih savremenih pisaca. То ne kažem zato što је on jugoslovenski pisac i što ја sada razgovaram sa jednim Јugoslovenom, već zato što zaista smatram da on pripada uskom krugu od nekoliko najinteresantnijih savremenih pisaca.“
Autor: Branko Rosić
Foto: Igor Pavićević
Izvor: Nedeljnik
Autor: Dušan Veličković
