Svetislav Basara: Književnost je realnija od realnosti
„Sumnja je bila veća od nade“, rekao je Svetislav Basara nakon što je u ponedeljak 25. januara žiri saopštio da je laureat NIN-ove nagrade za roman godine, koja mu je pripala za „Kontraendorfin“ (Laguna).
Sve se odvijalo onlajn, a Svetislav Basara, kome je ovo drugi put da dobija prestižno književno priznanje (prvi put je dobio za „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“), između ostalog, rekao je:
„Ninova nagrada uvek pobudi gungulu jedno petnaestak dana, a posle se knjiga čita ili ne čita. I tako do sledeće nagrade.“
Kontraendorfin, kazao je, jeste termin iz fiktivne endokrinologije.
„Suprotno endorfinu, hormonu sreće, ovo je hormon nesreće koji je u romanu na fikcionalan način i govori da uzroci nesporazuma ovog naroda sa istorijom nisu posledica istorijskih okolnosti, nego hormonalnog poremećaja, i da nama na treba humanitarna, nego medicinska pomoć.“
Napomenuo je i:
„Strogo treba odeliti novinarski deo mog angažmana od književnog rada. U 'Kontraerdofinu' nema dnevne politike, to je umetnička slika društva koje trpi posledice zastranjivanja i zabluda koje razmatram u svom publicističkom radu.“
A o tome da li se po drugi puta nadao nagradi, kazao je:
„Manjim delom – da, većim – ne. Sumnja je bila veća od nade, osnovana sumnja. Zapravo od ‘89. moje knjige figuriraju u užim izborima i uvek su mnogo veće šanse da se nagrada ne dobije nego da se dobije.“
U obrazloženju nagrade predsednik NIN-ovog Žirija Teofil Pančić je istakao:
„'Kontraendorfin' Svetislava Basare, sačinjen je od nemogućih scena, nedopustivih zaključaka, paradoksalnih tvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola, kojima se pretresaju i protresaju temelji ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike nego čitavog savremenog sveta. Uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo“, naveo je Pančić.
Žiri u sastavu: Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević na završnoj sednici održanoj juče odluku je doneo većinom glasova, a za „Kontraendorfin“ glasali su Marjan Čakarević, Ivan Milenković i Branko Kukić.
U najužem izboru, podsetimo, bili su još i romani: „Sloboda govora“ (Laguna) Vladana Matijevića, „Ljudi bez grobova“ (Laguna) Enesa Halilovića, „Prekrasne ruševine“ (Dereta) Sava Stijepovića i „Ništa nije ničije“ (Kontrast izdavaštvo) Bojana Savića Ostojića.
U osvrtu na ovdašnju spisateljsko književnu produkciju u 2020, te činjenicu da je ove godine za nagradu konkurisalo čak 212 naslova, što je najviše dosad, članovi žirija su, između ostalog, istakli da je primetan i osetan porast kvalitativne vrednosti savremenog srpskog spisateljstva. Kako su napomenuli, tokom rada, naravno, bilo je diskusija, polemika..., a Marija Nenezić, osvrćući se na uži izbor, navela je da je u tim knjigama otvaran široki spektar tema, poput pitanja identiteta, slobode u ovo vreme sve veće autoritarnosti, generacijskih razlika, rata...
Svečano uručenje nagrade, takođe onlajn, biće 8. februara, a podestimo, u septembru prošle godine u intervju za „Blic“, rađenom upravo povodom „Kontraendorfina“, na pitanje šta je bio ključni motiv za nastanak tog dela čiji se zanimljivi naziv referiše na poznati enzim koji nastaje u hipotalamusu (endorfin) čije oslobađanje (konzumiranjem čokolade, seksa...) rezultira osećanjem zadovoljstva, Svetislav Basara je rekao:
„Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio – psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, su postali kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. 'Kontraedorfin' je slika – bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije – jednog društva (mislim na naše, da ne bude zabune) do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu, lekara i filozofa Žorža Kangulema 'Normalno i patološko', u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno nego i funkcionalnije od normalnog.“
Enzim pometnje
Veli, to je bio okidač.
„Kangilemu sam pripisao teoriju o izraslini na hipotalamusima balkanskih naroda - kontrahipofizu - koja luči kontranedrofin, enzim (hormon) nesreće i pometnje. To bi u XIX veku moglo proći i kao naučna činjenica, u XXI je upotrebljiva za roman o društvu u kome je jedina dinamika nasilje ili bar nasilničko ponašanje, društvu koje niti može niti želi da živi u iole normalnim okolnostima“, rekao je Basara.
Opasku da knjigu prati opaska da demontira srpske mitove, veličine, percipira neuralgične tačke mentaliteta i istorije, prokomentarisao je rekavši:
„Ma kakvo demontiranje mitova, time se bavi – ili bi trebalo da se bavi – preduzeće 'Projektomontaža' (ako još postoji). Kako malopre i rekoh, 'Kontraendofin' je jedna od sijaset mogućih priču o Srbiji od posleratnih do današnjih dana zasnovana delom na stvarnim, delom na stvarnim a dosoljenim, delom na izmišljenim gnusobama, od kojih su izmišljene bezazlenije (i verovatnije) od stvarnih.“
Jedan od likova u romanu je slikar Stojković, na prvim stranicama, između ostalog, postavljate pitanje ko sve zapravo snosi odgovornost za smrt Stojkovićevog dede. I kasnije u romanu, na ovaj ili onaj način, smrt je neretko tu, a uz nju, u ispisanim redovima ili između njih, i pitanja šta znači, kako se živi kad je ubijanje zadatak, izazivanje tuđe smrti posao…
„U pitanju je Kaloperovićev, ne Stojkovićev deda. Stojković, zapravo, Kaloperovića 'optužuje' da je, iako još nije bio rođen, sopstvenog dedu tipovao Đilasu, seljačkoj varijanti Sen Žista Užičke Repulike. Stojković istorijske događaje posmatra u svetlu poimanja vremena Sv. Avgustina koji je pisao - citiram po sećanju - da onoliko koliko prošlost uslovljava sadašnjost, toliko i sadašnjost uslovljava prošlost. Vrlo mi je bliska ta teorija. Već sam je i ranije koristio. Tako sam u jednom romanu napisao da su knez – posmrtno unapređen u cara – Lazar i njegovi vitezovi izgubili Kosovski boj za kaznu za nepočinstva koja će počiniti njihovi potomci, tj. mi, današnji, jučerašnji i prekjučerašnji Srbi.“
Sve se odvijalo onlajn, a Svetislav Basara, kome je ovo drugi put da dobija prestižno književno priznanje (prvi put je dobio za „Uspon i pad Parkinsonove bolesti“), između ostalog, rekao je:
„Ninova nagrada uvek pobudi gungulu jedno petnaestak dana, a posle se knjiga čita ili ne čita. I tako do sledeće nagrade.“
Kontraendorfin, kazao je, jeste termin iz fiktivne endokrinologije.
„Suprotno endorfinu, hormonu sreće, ovo je hormon nesreće koji je u romanu na fikcionalan način i govori da uzroci nesporazuma ovog naroda sa istorijom nisu posledica istorijskih okolnosti, nego hormonalnog poremećaja, i da nama na treba humanitarna, nego medicinska pomoć.“
Napomenuo je i:
„Strogo treba odeliti novinarski deo mog angažmana od književnog rada. U 'Kontraerdofinu' nema dnevne politike, to je umetnička slika društva koje trpi posledice zastranjivanja i zabluda koje razmatram u svom publicističkom radu.“
A o tome da li se po drugi puta nadao nagradi, kazao je:
„Manjim delom – da, većim – ne. Sumnja je bila veća od nade, osnovana sumnja. Zapravo od ‘89. moje knjige figuriraju u užim izborima i uvek su mnogo veće šanse da se nagrada ne dobije nego da se dobije.“
U obrazloženju nagrade predsednik NIN-ovog Žirija Teofil Pančić je istakao:
„'Kontraendorfin' Svetislava Basare, sačinjen je od nemogućih scena, nedopustivih zaključaka, paradoksalnih tvrdnji, cele lestvice nadrealizovanih hiperbola, kojima se pretresaju i protresaju temelji ne samo našeg društva i kulture, istorije i politike nego čitavog savremenog sveta. Uvodeći simbol kontraendorfina, kao ključnog biološkog obeležja južnoslovenskih naroda, Basara taj svet postavlja na jezički ringišpil, koji u vrtoglavoj jurnjavi sve i svakoga izvodi iz zone komfora i postavlja pred svevideće ogledalo“, naveo je Pančić.
Žiri u sastavu: Teofil Pančić (predsednik), Marija Nenezić, Branko Kukić, Ivan Milenković i Marjan Čakarević na završnoj sednici održanoj juče odluku je doneo većinom glasova, a za „Kontraendorfin“ glasali su Marjan Čakarević, Ivan Milenković i Branko Kukić.
U najužem izboru, podsetimo, bili su još i romani: „Sloboda govora“ (Laguna) Vladana Matijevića, „Ljudi bez grobova“ (Laguna) Enesa Halilovića, „Prekrasne ruševine“ (Dereta) Sava Stijepovića i „Ništa nije ničije“ (Kontrast izdavaštvo) Bojana Savića Ostojića.
U osvrtu na ovdašnju spisateljsko književnu produkciju u 2020, te činjenicu da je ove godine za nagradu konkurisalo čak 212 naslova, što je najviše dosad, članovi žirija su, između ostalog, istakli da je primetan i osetan porast kvalitativne vrednosti savremenog srpskog spisateljstva. Kako su napomenuli, tokom rada, naravno, bilo je diskusija, polemika..., a Marija Nenezić, osvrćući se na uži izbor, navela je da je u tim knjigama otvaran široki spektar tema, poput pitanja identiteta, slobode u ovo vreme sve veće autoritarnosti, generacijskih razlika, rata...
Svečano uručenje nagrade, takođe onlajn, biće 8. februara, a podestimo, u septembru prošle godine u intervju za „Blic“, rađenom upravo povodom „Kontraendorfina“, na pitanje šta je bio ključni motiv za nastanak tog dela čiji se zanimljivi naziv referiše na poznati enzim koji nastaje u hipotalamusu (endorfin) čije oslobađanje (konzumiranjem čokolade, seksa...) rezultira osećanjem zadovoljstva, Svetislav Basara je rekao:
„Kao i za pisanje ostalih mojih romana, osnovni motiv mi je bio – psihodrama, sublimacija banalnog i otužnog, umetničko uobličavanje tegoba koje me pritiskaju. Dok sam bio mlad, te tegobe su bile lične, unutrašnje, pa sam o tome i pisao, od kraja osamdesetih naovamo neuroza, na kraju i psihoza, su postali kolektivni fenomen, pa sada o tome pišem. 'Kontraedorfin' je slika – bilo bi dobro da je slika u likovnom smislu, bilo bi očiglednije – jednog društva (mislim na naše, da ne bude zabune) do grla potonulog u govna, a opet, narcistički zaljubljenog u samo sebe. Dok sam se kanio da počnem pisati, pročitao sam vrlo interesantnu knjigu, lekara i filozofa Žorža Kangulema 'Normalno i patološko', u kojoj sam naišao na mesto koje, otprilike, kaže da je patološko patološko samo u odnosu na normalno, dok je samo za sebe ne samo normalno nego i funkcionalnije od normalnog.“
Enzim pometnje
Veli, to je bio okidač.
„Kangilemu sam pripisao teoriju o izraslini na hipotalamusima balkanskih naroda - kontrahipofizu - koja luči kontranedrofin, enzim (hormon) nesreće i pometnje. To bi u XIX veku moglo proći i kao naučna činjenica, u XXI je upotrebljiva za roman o društvu u kome je jedina dinamika nasilje ili bar nasilničko ponašanje, društvu koje niti može niti želi da živi u iole normalnim okolnostima“, rekao je Basara.
Opasku da knjigu prati opaska da demontira srpske mitove, veličine, percipira neuralgične tačke mentaliteta i istorije, prokomentarisao je rekavši:
„Ma kakvo demontiranje mitova, time se bavi – ili bi trebalo da se bavi – preduzeće 'Projektomontaža' (ako još postoji). Kako malopre i rekoh, 'Kontraendofin' je jedna od sijaset mogućih priču o Srbiji od posleratnih do današnjih dana zasnovana delom na stvarnim, delom na stvarnim a dosoljenim, delom na izmišljenim gnusobama, od kojih su izmišljene bezazlenije (i verovatnije) od stvarnih.“
Jedan od likova u romanu je slikar Stojković, na prvim stranicama, između ostalog, postavljate pitanje ko sve zapravo snosi odgovornost za smrt Stojkovićevog dede. I kasnije u romanu, na ovaj ili onaj način, smrt je neretko tu, a uz nju, u ispisanim redovima ili između njih, i pitanja šta znači, kako se živi kad je ubijanje zadatak, izazivanje tuđe smrti posao…
„U pitanju je Kaloperovićev, ne Stojkovićev deda. Stojković, zapravo, Kaloperovića 'optužuje' da je, iako još nije bio rođen, sopstvenog dedu tipovao Đilasu, seljačkoj varijanti Sen Žista Užičke Repulike. Stojković istorijske događaje posmatra u svetlu poimanja vremena Sv. Avgustina koji je pisao - citiram po sećanju - da onoliko koliko prošlost uslovljava sadašnjost, toliko i sadašnjost uslovljava prošlost. Vrlo mi je bliska ta teorija. Već sam je i ranije koristio. Tako sam u jednom romanu napisao da su knez – posmrtno unapređen u cara – Lazar i njegovi vitezovi izgubili Kosovski boj za kaznu za nepočinstva koja će počiniti njihovi potomci, tj. mi, današnji, jučerašnji i prekjučerašnji Srbi.“
Desanka i Andrić
Roman vrvi od autentičnih ličnosti, imena i upečatljivih priča, komentara… Primerice, kako piše, Desanku Maksimović je Kangrga „poetički besprekorno nazvao Megaplačipička“, predmet Basarinog pera je i Andrić…
„Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu)zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić - da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži – kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću – koji je uzgred odbio da primi i nagradu 'Desanka Maksimović' – a Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast govori sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj. Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke – inače isfoliranom i površnom – samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana.“
Jedan od junaka je i Andrić. Pomenuti lik Stojković kaže: „Zapitam se u tim trenucima zašto Andrić nikada nije streljan, a bilo je toliko prilika i povoda“, a dalje se navodi i da je „mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kjerkegora...“
„Hvala Bogu što Andrić nije streljan. Ali je pravo čudo što nije. Ispunjavao je sve uslove da bude. Posle rata su streljali i za mnogo manje grehe nego što je biti kraljev ambasador kod Hitlera. 'Mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kjerkegora' je metaforična slika, ali zaista je potrebno u jednoj ličnosti spojiti Tozovca i Šopenhauera, Ćorkana i Kjerkegora, čak i Kaljostra i Hudinija, pa - doduše po skupu cenu - preživeti nekoliko ideološki nespojivih, ali u suštini istih režima“, priča Basara.
Realizam i realnost
U romanu je citiran Andrić iz „Znakova pored puta“: „Ne znam da li je ovo što ja radim i kako radim realizam, ali verujem da je realnost“, potom kroz književno tkivo sledi da se „Andrićev realizam lažno predstavlja kao naša realnost“. Ukratko, otvara se vrlo interesantno pitanje odnosa realizma i realnosti.
„Književnost je realnija od realnosti, ne izgleda tako, ali tako jeste. Tu ne mislim na realnost u ontološkom smislu koja nam je nedostupna, nego na realnost kao skup ljudskih predstava (ili češće zabluda) o realnosti. Ljudska realnost je manje ili više funkcionalna mentalna konstrukcija. Kao što su slikarska platna otkrivanje nevidljivog pomoću izobražavanja vidljivog, tako je literatura izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Andrićev realizam je diskretno – Andić je bio diskretan – ali ubojito raskrinkao ovdašnje realnosti, pokazao ih kakve jesu. Osim bošnjačke (i delimično hrvatske), sve ostale realnosti su to shvatile kao kompliment. A uopšte nije.“
Na poslednjim stranicama čitaoce čeka Principov metak koji „već 103 godine – sad u ekliptičnoj, sad u cikcak orbiti – kruži po prostorima bivše Jugoslavije i serijski ubija koga stigne“, počev od Franca Ferdinanda, do Stambolića i Đinđića koji su „ustreljeni kao psi, prvi u blatnjavoj jaruzi, drugi usred Beograda, takoreći pred očima celokupne srpske javnosti“…
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic
Roman vrvi od autentičnih ličnosti, imena i upečatljivih priča, komentara… Primerice, kako piše, Desanku Maksimović je Kangrga „poetički besprekorno nazvao Megaplačipička“, predmet Basarinog pera je i Andrić…
„Opštepoznato je da smo mi nenadmašni kad je u pitanju pogrešan izbor. Tako je i Desanka Maksimović uzdignuta na vrh ovdašnjeg Parnasa, iako je u suštini jedva osrednja pesnikinja. Njene uratke treba pevati uz harmoniku i ćemane, a ne čitati. Istovremeno, u tami (polu)zaborava čame Gavril Stefanović Venclović, Laza Kostić, Nastasijević, Popa, Petrović, Sekulić - da pomenem samo neke, spisak je mnogo duži – kojima se relativno odnedavno pridružio i Novica Tadić, vrhunac duhovnosti ovog osakaćenog i izmučenog jezika. Ne mislim da je spomenik za života umesto Desanki trebalo podići Novici Tadiću – koji je uzgred odbio da primi i nagradu 'Desanka Maksimović' – a Maksimovićkin pristanak na tako imbecilnu počast govori sve i o podizačima spomenika i o ospomeničenoj. Nije tu reč o počastima, kojih se pravi pesnici klone. Reč je o tome da je jezik najveći kapital svakog naroda, a da taj kapital uvećavaju mistici ili pesnici, dakle ljudi koji govore o onome o čemu se ne može misliti i govoriti i tome šire polje onoga o čemu se može misliti i govoriti. Da skratim, beatifikacijom Desanke – inače isfoliranom i površnom – samoosudili smo se da večno plačipičkarimo i tražimo pomilovanje od ovog ili onog cara Dušana.“
Jedan od junaka je i Andrić. Pomenuti lik Stojković kaže: „Zapitam se u tim trenucima zašto Andrić nikada nije streljan, a bilo je toliko prilika i povoda“, a dalje se navodi i da je „mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kjerkegora...“
„Hvala Bogu što Andrić nije streljan. Ali je pravo čudo što nije. Ispunjavao je sve uslove da bude. Posle rata su streljali i za mnogo manje grehe nego što je biti kraljev ambasador kod Hitlera. 'Mešanac iz protivprirodnog bluda Šopenhauera i Tozovca, Ćorkana i Kjerkegora' je metaforična slika, ali zaista je potrebno u jednoj ličnosti spojiti Tozovca i Šopenhauera, Ćorkana i Kjerkegora, čak i Kaljostra i Hudinija, pa - doduše po skupu cenu - preživeti nekoliko ideološki nespojivih, ali u suštini istih režima“, priča Basara.
Realizam i realnost
U romanu je citiran Andrić iz „Znakova pored puta“: „Ne znam da li je ovo što ja radim i kako radim realizam, ali verujem da je realnost“, potom kroz književno tkivo sledi da se „Andrićev realizam lažno predstavlja kao naša realnost“. Ukratko, otvara se vrlo interesantno pitanje odnosa realizma i realnosti.
„Književnost je realnija od realnosti, ne izgleda tako, ali tako jeste. Tu ne mislim na realnost u ontološkom smislu koja nam je nedostupna, nego na realnost kao skup ljudskih predstava (ili češće zabluda) o realnosti. Ljudska realnost je manje ili više funkcionalna mentalna konstrukcija. Kao što su slikarska platna otkrivanje nevidljivog pomoću izobražavanja vidljivog, tako je literatura izgovaranje neizgovorivog putem izgovaranja izgovorivog. Andrićev realizam je diskretno – Andić je bio diskretan – ali ubojito raskrinkao ovdašnje realnosti, pokazao ih kakve jesu. Osim bošnjačke (i delimično hrvatske), sve ostale realnosti su to shvatile kao kompliment. A uopšte nije.“
Na poslednjim stranicama čitaoce čeka Principov metak koji „već 103 godine – sad u ekliptičnoj, sad u cikcak orbiti – kruži po prostorima bivše Jugoslavije i serijski ubija koga stigne“, počev od Franca Ferdinanda, do Stambolića i Đinđića koji su „ustreljeni kao psi, prvi u blatnjavoj jaruzi, drugi usred Beograda, takoreći pred očima celokupne srpske javnosti“…
Autor: Tatjana Nježić
Izvor: Blic
Autor: Svetislav Basara
