Svetlana Aleksijevič – Posle pada komunizma mislili smo da će sve biti u redu. Ali ljudi ne razumeju slobodu
U razgovoru sa Svetlanom Aleksijevič brzo se stiče utisak da joj je ugodnije dok sluša nego kad sama priča. To ne iznenađuje – beloruska književnica je provela decenije slušajući. Aleksijevič je snimila hiljade sati razgovora s običnim ljudima širom bivšeg Sovjetskog Saveza.
Od tih priča je isplela suptilne knjige, tako pronicljive i moćne da je 2015. godine dobila Nobelovu nagradu za književnost.
U današnjoj Rusiji, njeno delo je neka vrsta psihološkog testa kojim se određuju nečiji politički stavovi: za ugroženu, liberalnu opoziciju ona je savest nacije, jedinstveno oštar komentator razočaranosti i složenosti postsovjetskog perioda. Glavna struja na nju gleda kao na izdajnicu čije knjige nanose štetu Rusiji i njenom narodu.
Kada sam se sreo sa njom u prijatnom kafeu u njenom rodnom gradu Minsku, smeštenom u amfiteatru glomaznih kasnosovjetskih stambenih blokova, upravo se bila vratila sa turneje po Južnoj Koreji, i spremala se za put u Moskvu. „Naporno je biti predmet pažnje. Volela bih da se negde zatvorim i počnem ponovo da pišem“, kaže, dok njen izgled odaje zamor od putovanja i publiciteta. Aleksijevič nevoljno pristaje da priča o knjizi koju je napisala pre više od tri decenije, „Rat nema žensko lice“. Napisana je ranih osamdesetih 20. veka, i godinama nije mogla da nađe izdavača, ali tokom perioda preispitivanja za vreme perestrojke, odgovarala je duhu doba u kome se javlja kritičko razmišljanje pa je njeno objavljivanje ubrzo proslavilo autorku. Kasnije, beskompromisno gledište koje je imala o ratnom periodu u Sovjetskom Savezu, postaje nepoželjno u Rusiji. Posle dobijanja Nobelove nagrade, njeno delo stiče međunarodne čitaoce i ona doživljava novi period slave, 30 godina posle prvog.
Izvorna inspiracija za knjigu bio je članak koji je sedamdesetih Aleksijevič pročitala u lokalnim novinama, u Minsku. Članak je govorio o ispraćaju u penziju za ženu koja je radila kao računovođa u obližnjoj fabrici automobila, a koja je bila odlikovana u Drugom svetskom ratu, jer je kao snajperista ubila 75 Nemaca. Posle toga, Aleksijevič je krenula u potragu za ženskim veteranima širom Sovjetskog Saveza. Milion žena je učestvovalo na frontu, ali bile su odsutne iz zvaničnih ratnih izveštaja. „Pre ove knjige, jedini ženski lik koji se pojavio u našoj ratnoj literaturi bila je medicinska sestra koje je ulepšala život jednom junačkom poručniku“, kaže ona. „Ali ove žene su zagazile u prljavštinu rata isto koliko i muškarci.“
Po rečima Aleksijevič, bilo je potrebno mnogo vremena da te žene prestanu da pričaju na indoktrinirano plitak način. Mnoge su se stidele svojih ratnih sećanja. „Rekle bi mi da će pričati ali da ja to moram da napišem drugačije, da deluje više herojski.“ Posle iskrenog intervjua sa ženom koja je služila kao deo medicinskog osoblja u tenkovskom bataljonu, poslala joj je transkript razgovora po dogovoru. Kao odgovor, dobila je paket poštom, pun novinskih članaka o ratnim poduhvatima i natrag intervju koji je na većini mesta bio precrtan. „Više nego jednom, srela sam se sa te dve istine koje postoje u istom čoveku“, napisala je Aleksijevič. „Jedna istina je lična, duboko u čoveku, a druga je opšta, prožeta duhom vremena.“
Knjiga se bavi temama koje su tokom Sovjetskog saveza smatrane tabuom, a to su postale i u Putinovoj Rusiji: pakt Molotov – Ribentrop kojim su Staljin i Hitler podelili Evropu, streljanje dezertera i psihološke posledice rata u posleratnim godinama. Njeni sagovornici se sećaju košmara, škrguta zuba, naprasite naravi i nemogućnosti da gledaju u šume a da ne pomisle na zgrčena tela u plitkim grobovima.
U modernoj Rusiji, Putin je od ratne pobede napravio temelje nacije od gotovo religioznog značaja, i preispitivanje crno-bele slike slavne pobede smatra se jeretičkim potezom. Zbog toga su svedočenja žena u knjizi Svetlane Aleksijevič, od kojih je većina sada mrtva, danas utoliko važnija. Heroizam ne nedostaje u ovoj knjizi, podvizi, hrabrost i neverovatan teret koji je pao na pleća ovih žena, prisutni su na svakoj stranici. Ali ona ne izostavlja ni užas. Kada se sve sabere, knjiga prikazuje ogromnu žrtvu koju je sovjetski narod podneo da bi se porazila nacistička Nemačka, na mnogo moćniji način nego interkontinentalne balističke rakete kojima se paradira preko Crvenog trga svakog 9. maja, ili bezbrojni pompezni ratni filmovi prikazivani na ruskoj televiziji.
Posle knjige „Rat nema žensko lice“, Aleksijevič je napisala knjige koje se bave nuklearnom katastrofom u Černobilju i sovjetskom intervencijom u Avganistanu, dve tragedije koje nagoveštavaju samrtni ropac Sovjetskog Saveza, obe u isto vreme i uzroci i posledice nadolazeće propasti.
Nedavno, objavila je „Время секонд хэнд“ (Polovno vreme), koji deluje kao rekvijem za Sovjetsko doba. Bavi se šokom i egzistencijalnom prazninom koja je usledila po raspadu Sovjetskog Saveza i objašnjava privlačnost Putinovih obećanja o vraćanju ponosa naciji ranjenoj posle pada imperije.
„Niko nije mislio da će se Sovjetski Savez urušiti, bio je to šok za sve“, kaže ona. Svako je morao da se prilagodi novoj i bolnoj stvarnosti kada su pravila, obrasci ponašanja i svakodnevni jezik Sovjetskog doba nestali gotovo preko noći. Uzete zajedno, knjige Aleksijevič ostaju možda najimpresivniji prikaz pada Sovjetskog Saveza i onoga što je bilo potom. Aleksijevič je oštar kritičar Lukašenka, autoritarnog predsednika nezavisne Belorusije. Napustila je zemlju u znak protesta i provela 11 godina u egzilu u raznim evropskim zemljama, vrativši se tek pre nekoliko godina. „Kada ste na barikadama, sve što vidite je meta a ne čovek, a pisci upravo njega treba da vide. Iz umetničkog ugla gledanja, kasapin i žrtva su podjednako ljudi. Potrebno je da vidite ljude.“
Lukašenko je jasno stavio do znanja da nije ljubitelj njenih dela, i dok joj je Nobelova nagrada dala izvestan vid sigurnosti, njene knjige nisu objavljivane u Belorusiji, i faktički joj je zabranjeno pojavljivanje u javnosti. Kao književnica ukrajinskog i beloruskog porekla, ali koja u suštini piše o celom prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, zbunjena je modernom Rusijom. Nije sigurna da li da kaže „mi“ ili „oni“ kada govori o Rusima. S druge strane je sigurnija u pogledu toga šta misli o Putinu i trenutnoj političkoj situaciji. „Mislili smo da je komunizam ostao iza nas i da će sve ispasti kako treba. Ali ispalo je da se to ne može tek tako ostaviti za sobom jer ti ljudi ne shvataju šta je sloboda.“
Ona neprestano kritikuje rusku aneksiju Krima i intervenciju u istočnoj Ukrajini, što je dovelo do raskida sa mnogim ruskim prijateljima. Nikada ne zna kako će se razgovori odvijati kada ode u Moskvu. Seća se nedavne posete u stanu stare poznanice: „Tek što sam ušla na vrata i skinula kaput, kada je ona sela i rekla: ˈSvetočka, da sve bude jasno, samo ću da kažem da Krim nije našˈ. Bilo je to kao lozinka! ˈHvala boguˈ, rekla sam joj“.
Tokom svoje posete Moskvi, držala je govor u Gogoljevom centru, pozorištu poznatom po svom režiseru koji otvoreno izlaže stavove u kontroverznim predstavama. Predavanje je bilo labave strukture i slabo povezano ali je pobralo brojne aplauze od publike željne da pokaže svoje liberalne stavove i osudi Putinov militarizam. Pitanja su se pretežno pretvarala u vatrene ode njenom radu.
Ubrzo potom, dala je intervju ruskim novinama. Ovog puta, pitanja su bila gruba i provokativna, i ispalo je da se frustrirana Aleksijevič slaže sa motivima ubica proruskog novinara u Kijevu, a uz to je delovala nespokojno i nesigurno. Ruski internet je eksplodirao debatama o skandalu koji je nastao.
Trenutno radi na dva projekta. Jedan o ljubavi, gde će se prikazati kako 100 muškaraca i žena gleda na svoje veze, dok druga knjiga govori o starenju. To je nešto o čemu sama razmišlja dok se bliži sedamdesetom rođendanu.
„U mladosti ne mislimo puno o tome a onda iznenada sva ta pitanja naiđu“, kaže ona. Posle nešto više od sat vremena razgovora, njen ionako tih glas postao je gotovo nečujan, i delovala je umorno i rasejano. „Šta je smisao života, zašto se sve ovo dešava?“
Ne želeći da ostanem duže nego što bi bilo pristojno, prestao sam sa snimanjem i zahvalio joj na razgovoru, pretpostavljajući da će ona što pre krenuti ka izlazu. „Odlično“, rekla je, odjednom se razvedrivši. „Hoćemo li da ručamo nešto?“ Iznenađen, ostao sam, i pričali smo još jedan sat. Sada je pretežno ona postavljala pitanja o mojim pogledima na Rusiju ali takođe i o Donaldu Trampu, evropskoj krajnjoj desnici i britanskoj kraljici. Uvek dobar slušalac, Aleksijevič se oseća mnogo prijatnije kada postavlja pitanja nego dok odgovara na njih.
Autor: Šon Voker
Izvor: theguardian.com
Foto: Margarita Kabakova
U današnjoj Rusiji, njeno delo je neka vrsta psihološkog testa kojim se određuju nečiji politički stavovi: za ugroženu, liberalnu opoziciju ona je savest nacije, jedinstveno oštar komentator razočaranosti i složenosti postsovjetskog perioda. Glavna struja na nju gleda kao na izdajnicu čije knjige nanose štetu Rusiji i njenom narodu.
Kada sam se sreo sa njom u prijatnom kafeu u njenom rodnom gradu Minsku, smeštenom u amfiteatru glomaznih kasnosovjetskih stambenih blokova, upravo se bila vratila sa turneje po Južnoj Koreji, i spremala se za put u Moskvu. „Naporno je biti predmet pažnje. Volela bih da se negde zatvorim i počnem ponovo da pišem“, kaže, dok njen izgled odaje zamor od putovanja i publiciteta. Aleksijevič nevoljno pristaje da priča o knjizi koju je napisala pre više od tri decenije, „Rat nema žensko lice“. Napisana je ranih osamdesetih 20. veka, i godinama nije mogla da nađe izdavača, ali tokom perioda preispitivanja za vreme perestrojke, odgovarala je duhu doba u kome se javlja kritičko razmišljanje pa je njeno objavljivanje ubrzo proslavilo autorku. Kasnije, beskompromisno gledište koje je imala o ratnom periodu u Sovjetskom Savezu, postaje nepoželjno u Rusiji. Posle dobijanja Nobelove nagrade, njeno delo stiče međunarodne čitaoce i ona doživljava novi period slave, 30 godina posle prvog.
Izvorna inspiracija za knjigu bio je članak koji je sedamdesetih Aleksijevič pročitala u lokalnim novinama, u Minsku. Članak je govorio o ispraćaju u penziju za ženu koja je radila kao računovođa u obližnjoj fabrici automobila, a koja je bila odlikovana u Drugom svetskom ratu, jer je kao snajperista ubila 75 Nemaca. Posle toga, Aleksijevič je krenula u potragu za ženskim veteranima širom Sovjetskog Saveza. Milion žena je učestvovalo na frontu, ali bile su odsutne iz zvaničnih ratnih izveštaja. „Pre ove knjige, jedini ženski lik koji se pojavio u našoj ratnoj literaturi bila je medicinska sestra koje je ulepšala život jednom junačkom poručniku“, kaže ona. „Ali ove žene su zagazile u prljavštinu rata isto koliko i muškarci.“
Po rečima Aleksijevič, bilo je potrebno mnogo vremena da te žene prestanu da pričaju na indoktrinirano plitak način. Mnoge su se stidele svojih ratnih sećanja. „Rekle bi mi da će pričati ali da ja to moram da napišem drugačije, da deluje više herojski.“ Posle iskrenog intervjua sa ženom koja je služila kao deo medicinskog osoblja u tenkovskom bataljonu, poslala joj je transkript razgovora po dogovoru. Kao odgovor, dobila je paket poštom, pun novinskih članaka o ratnim poduhvatima i natrag intervju koji je na većini mesta bio precrtan. „Više nego jednom, srela sam se sa te dve istine koje postoje u istom čoveku“, napisala je Aleksijevič. „Jedna istina je lična, duboko u čoveku, a druga je opšta, prožeta duhom vremena.“
Knjiga se bavi temama koje su tokom Sovjetskog saveza smatrane tabuom, a to su postale i u Putinovoj Rusiji: pakt Molotov – Ribentrop kojim su Staljin i Hitler podelili Evropu, streljanje dezertera i psihološke posledice rata u posleratnim godinama. Njeni sagovornici se sećaju košmara, škrguta zuba, naprasite naravi i nemogućnosti da gledaju u šume a da ne pomisle na zgrčena tela u plitkim grobovima.
U modernoj Rusiji, Putin je od ratne pobede napravio temelje nacije od gotovo religioznog značaja, i preispitivanje crno-bele slike slavne pobede smatra se jeretičkim potezom. Zbog toga su svedočenja žena u knjizi Svetlane Aleksijevič, od kojih je većina sada mrtva, danas utoliko važnija. Heroizam ne nedostaje u ovoj knjizi, podvizi, hrabrost i neverovatan teret koji je pao na pleća ovih žena, prisutni su na svakoj stranici. Ali ona ne izostavlja ni užas. Kada se sve sabere, knjiga prikazuje ogromnu žrtvu koju je sovjetski narod podneo da bi se porazila nacistička Nemačka, na mnogo moćniji način nego interkontinentalne balističke rakete kojima se paradira preko Crvenog trga svakog 9. maja, ili bezbrojni pompezni ratni filmovi prikazivani na ruskoj televiziji.
Posle knjige „Rat nema žensko lice“, Aleksijevič je napisala knjige koje se bave nuklearnom katastrofom u Černobilju i sovjetskom intervencijom u Avganistanu, dve tragedije koje nagoveštavaju samrtni ropac Sovjetskog Saveza, obe u isto vreme i uzroci i posledice nadolazeće propasti.
Nedavno, objavila je „Время секонд хэнд“ (Polovno vreme), koji deluje kao rekvijem za Sovjetsko doba. Bavi se šokom i egzistencijalnom prazninom koja je usledila po raspadu Sovjetskog Saveza i objašnjava privlačnost Putinovih obećanja o vraćanju ponosa naciji ranjenoj posle pada imperije.
„Niko nije mislio da će se Sovjetski Savez urušiti, bio je to šok za sve“, kaže ona. Svako je morao da se prilagodi novoj i bolnoj stvarnosti kada su pravila, obrasci ponašanja i svakodnevni jezik Sovjetskog doba nestali gotovo preko noći. Uzete zajedno, knjige Aleksijevič ostaju možda najimpresivniji prikaz pada Sovjetskog Saveza i onoga što je bilo potom. Aleksijevič je oštar kritičar Lukašenka, autoritarnog predsednika nezavisne Belorusije. Napustila je zemlju u znak protesta i provela 11 godina u egzilu u raznim evropskim zemljama, vrativši se tek pre nekoliko godina. „Kada ste na barikadama, sve što vidite je meta a ne čovek, a pisci upravo njega treba da vide. Iz umetničkog ugla gledanja, kasapin i žrtva su podjednako ljudi. Potrebno je da vidite ljude.“
Lukašenko je jasno stavio do znanja da nije ljubitelj njenih dela, i dok joj je Nobelova nagrada dala izvestan vid sigurnosti, njene knjige nisu objavljivane u Belorusiji, i faktički joj je zabranjeno pojavljivanje u javnosti. Kao književnica ukrajinskog i beloruskog porekla, ali koja u suštini piše o celom prostoru bivšeg Sovjetskog Saveza, zbunjena je modernom Rusijom. Nije sigurna da li da kaže „mi“ ili „oni“ kada govori o Rusima. S druge strane je sigurnija u pogledu toga šta misli o Putinu i trenutnoj političkoj situaciji. „Mislili smo da je komunizam ostao iza nas i da će sve ispasti kako treba. Ali ispalo je da se to ne može tek tako ostaviti za sobom jer ti ljudi ne shvataju šta je sloboda.“
Ona neprestano kritikuje rusku aneksiju Krima i intervenciju u istočnoj Ukrajini, što je dovelo do raskida sa mnogim ruskim prijateljima. Nikada ne zna kako će se razgovori odvijati kada ode u Moskvu. Seća se nedavne posete u stanu stare poznanice: „Tek što sam ušla na vrata i skinula kaput, kada je ona sela i rekla: ˈSvetočka, da sve bude jasno, samo ću da kažem da Krim nije našˈ. Bilo je to kao lozinka! ˈHvala boguˈ, rekla sam joj“.
Tokom svoje posete Moskvi, držala je govor u Gogoljevom centru, pozorištu poznatom po svom režiseru koji otvoreno izlaže stavove u kontroverznim predstavama. Predavanje je bilo labave strukture i slabo povezano ali je pobralo brojne aplauze od publike željne da pokaže svoje liberalne stavove i osudi Putinov militarizam. Pitanja su se pretežno pretvarala u vatrene ode njenom radu.
Ubrzo potom, dala je intervju ruskim novinama. Ovog puta, pitanja su bila gruba i provokativna, i ispalo je da se frustrirana Aleksijevič slaže sa motivima ubica proruskog novinara u Kijevu, a uz to je delovala nespokojno i nesigurno. Ruski internet je eksplodirao debatama o skandalu koji je nastao.
Trenutno radi na dva projekta. Jedan o ljubavi, gde će se prikazati kako 100 muškaraca i žena gleda na svoje veze, dok druga knjiga govori o starenju. To je nešto o čemu sama razmišlja dok se bliži sedamdesetom rođendanu.
„U mladosti ne mislimo puno o tome a onda iznenada sva ta pitanja naiđu“, kaže ona. Posle nešto više od sat vremena razgovora, njen ionako tih glas postao je gotovo nečujan, i delovala je umorno i rasejano. „Šta je smisao života, zašto se sve ovo dešava?“
Ne želeći da ostanem duže nego što bi bilo pristojno, prestao sam sa snimanjem i zahvalio joj na razgovoru, pretpostavljajući da će ona što pre krenuti ka izlazu. „Odlično“, rekla je, odjednom se razvedrivši. „Hoćemo li da ručamo nešto?“ Iznenađen, ostao sam, i pričali smo još jedan sat. Sada je pretežno ona postavljala pitanja o mojim pogledima na Rusiju ali takođe i o Donaldu Trampu, evropskoj krajnjoj desnici i britanskoj kraljici. Uvek dobar slušalac, Aleksijevič se oseća mnogo prijatnije kada postavlja pitanja nego dok odgovara na njih.
Autor: Šon Voker
Izvor: theguardian.com
Foto: Margarita Kabakova
Autor: Svetlana Aleksandrovna Aleksijevič
