Svetlana Preradović, autorka slikovnice „Princ Nećko“: Dečja književnost mi je došla kao spontana posledica
Svetlana Preradović je autorka slikovnice „Princ Nećko“, koja je, prema mišljenju bibliotekara, izabrana među 10 najboljih knjiga iz Srbije. Povod izbora je projekat Svet kroz slikovnice Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija – u okviru kog će najbolje slikovnice biti svrstane u katalog i biti deo svetske izložbe u Francuskoj i Japanu. Pored ovoga, Svetlana je prethodno objavila i slikovnicu „Princeza Kmeza“ koja je, takođe, naišla na pozitivni odziv kod čitalaca.
Svetlana je dugogodišnji novinar i urednik u vodećim medijima. Sedam godina je bila glavni urednik magazina Grazia, a poslednjih nekoliko godina radi u oblasti PR-a i marketinga.
Ne dešava se svakodnevno da nečije delo bude izabrano među 10 najboljih knjiga iz Srbije prema mišljenju bibliotekara, a upravo se to desilo sa Vašom slikovnicom „Princ Nećko“. Šta Vam to govori?
Bibliotekari su ljudi koji veoma dobro poznaju knjige, a bolje i od samih izdavača ili kritičara znaju šta čitaoci vole. Upravo zato smatram njihovu odluku veoma značajnom i koristim ovu priliku da im zahvalim.
Povod za izbor bio je projekat Svet kroz slikovnice Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija (IFLA) za koji bibliotekari koji rade sa decom i mladima iz celog sveta biraju najbolje slikovnice koje će činiti veliki katalog i biti deo svetske izložbe u Francuskoj i Japanu. Šta sve taj katalog uključuje i kad će se održati svetska izložba?
IFLA program Svet kroz slikovnice započet je pre tri godine. Od tada se, na osnovu izbora bibliotekara iz više od 50 zemalja, izabrane knjige predstavljaju u elektronskom katalogu, koji je dostupan na veb-sajtu World Through Picture Books. Takođe, kao i ranijih godina, izabrane knjige će biti predstavljene na IFLA Svetskom bibliotečko-informacionom kongresu u avgustu 2021. i na budućim konferencijama i događajima ove organizacije i izdavača širom sveta. Centralni događaj programa su izložbe u Tokiju i Parizu. Tačan datum izložbi biće poznat nakon IFLA konferencije.
„Princ Nećko“ kazuje priču o dečaku iz ulaza 65 čija je omiljena reč bila – neću! To neću! je bilo toliko glasno da se čulo jače od sirena automobila, lajanja pasa i žamora u obližnjem kafiću. Zašto toliko negoduje? Šta ga to muči?
„Negoduje“ je baš dobar izraz i hvala vam što ste ga upotrebili. Kada imaju problem koji ih muči, deca pozivaju odrasle u pomoć tako što se ponašaju na neprihvatljiv način za okolinu, to jest – negoduju. To je njihov alarm, način da nas upozore da nešto nije u redu, a vrlo često ni sami nisu svesni šta ih muči, te im je pomoć potrebna i u otkrivanju uzroka zbog kog se ne osećaju dobro. Kada bi vam otkrila šta Princa Nećka muči, ne bi bilo razloga da čitate knjigu (smeh). Šalu na stranu, ali problem koji Nećko ima je univerzalan, prisutan kako kod dece – tako i odraslih. U pitanju je potreba da okolina prepozna i „prizna“ naše vrednosti, jer time dobijamo potvrdu da smo im važni.
„Princ Nećko“ je zabavna slikovnica koja pomaže deci da iskažu svoja osećanja i podstiče roditelje da razgovaraju o njima sa svojim mališanima. Na koji način to postiže?
Nećkovo neću! je u njegovoj porodici najpre doživljavano kao hir. Tako su bili „zaglavljeni“ u situaciji koja je frustrirajuća za sve – Nećko je negodovao ni sam ne znajući zašto, oni su trpeli njegovo glasno neću! koje ih je uznemiravalo. Onog trenutka kada su odlučili da potraže razlog zbog kojeg se tako ponaša, došli su na trag rešenja situacije. Odrasli imaju iskustvo u analizi svojih osećanja; trebalo bi da budu dovoljno zreli da sebi postave pitanje zašto se loše osećaju i da, u rešavanju svog problema, izaberu ponašanje koje je adekvatno, a ne kontraproduktivno. Tom principu iskazivanja osećanja trebalo bi da uče i svoju decu tako što će ih ozbiljno shvatati, posmatrati, razgovarati sa njima ili im na drugi način pomoći da izađu iz začaranog kruga u kome su se zaglavili. Knjiga „Princ Nećko“ promoviše taj princip kroz priču koja je zabavna deci, a poučna i za njih i za roditelje.
Pre ove, objavili ste slikovnicu „Princeza Kmeza“. Šta Vas posebno privlači u slikovnicama i književnosti za decu?
U mnoštvu sredstava koje sam koristila u vaspitavanju svoje dvoje dece, sada već trinaestogodišnjaka, priče koje sam im pričala pred spavanje pokazale su se kao jedan od efikasnijih, jer posredno, kroz likove i njihove doživljaje, pomažu deci da razumeju sebe i svet koji ih okružuje. Dakle dečja književnost nije nešto što sam izabrala, došla je kao spontana posledica. Izmišljala sam priče najpre za svog sestrića i sestričinu, onda za svoju decu, pa i decu mojih prijateljica. Upravo za potrebe mojih prijateljica, da što brže uspavaju svoju decu (smeh), zapisala sam priče koje su se deci najviše dopale, koje su stalno tražili da im pričam ponovo. Taj „zapis“ koji je sadržao 8 priča je spontano dospeo u izdavačku kuću Laguna. Tako su se dogodile knjige „Princeza Kmeza“ i „Princ Nećko“, a njihovoj atraktivnosti značajno su doprineli odlični ilustratori Tihomir Čelanović i Nemanja Ristić.
U pogledu književnosti, šta je primamljivo današnjoj deci? Na koji način ih možemo podstaći na čitanje?
Najbolji način da deca steknu naviku da čitaju je da im tu mogućnost ponudimo dok su još u ranom uzrastu. Pored toga, deca više uče gledajući kako se mi ponašamo, nego slušajući šta govorimo, tako da će čitanje postati deo njihove svakodnevice ukoliko tu naviku imaju i njihovi roditelji. Ako stalno gledate TV ili ekran mobilnog telefona, to će raditi i vaša deca.
Prema Vašem mišljenju, da li književna scena Srbije ima dovoljno naslova dečjih knjiga?
Mislim da ima. Postoji nekoliko specijalizovanih izdavačkih kuća koje nude veoma kvalitetna dečja izdanja, a nekoliko velikih izdavačkih kuća ima i svoje dečje edicije. I u svetu i kod nas sve je više autora dečje književnosti, a kvantitet rađa kvalitet.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Dušan Veselinović
Izvor: Wannabe magazine
Foto: Dalibor Stanković
Svetlana je dugogodišnji novinar i urednik u vodećim medijima. Sedam godina je bila glavni urednik magazina Grazia, a poslednjih nekoliko godina radi u oblasti PR-a i marketinga.
Ne dešava se svakodnevno da nečije delo bude izabrano među 10 najboljih knjiga iz Srbije prema mišljenju bibliotekara, a upravo se to desilo sa Vašom slikovnicom „Princ Nećko“. Šta Vam to govori?
Bibliotekari su ljudi koji veoma dobro poznaju knjige, a bolje i od samih izdavača ili kritičara znaju šta čitaoci vole. Upravo zato smatram njihovu odluku veoma značajnom i koristim ovu priliku da im zahvalim.
Povod za izbor bio je projekat Svet kroz slikovnice Međunarodne federacije bibliotečkih udruženja i institucija (IFLA) za koji bibliotekari koji rade sa decom i mladima iz celog sveta biraju najbolje slikovnice koje će činiti veliki katalog i biti deo svetske izložbe u Francuskoj i Japanu. Šta sve taj katalog uključuje i kad će se održati svetska izložba?
IFLA program Svet kroz slikovnice započet je pre tri godine. Od tada se, na osnovu izbora bibliotekara iz više od 50 zemalja, izabrane knjige predstavljaju u elektronskom katalogu, koji je dostupan na veb-sajtu World Through Picture Books. Takođe, kao i ranijih godina, izabrane knjige će biti predstavljene na IFLA Svetskom bibliotečko-informacionom kongresu u avgustu 2021. i na budućim konferencijama i događajima ove organizacije i izdavača širom sveta. Centralni događaj programa su izložbe u Tokiju i Parizu. Tačan datum izložbi biće poznat nakon IFLA konferencije.
„Princ Nećko“ kazuje priču o dečaku iz ulaza 65 čija je omiljena reč bila – neću! To neću! je bilo toliko glasno da se čulo jače od sirena automobila, lajanja pasa i žamora u obližnjem kafiću. Zašto toliko negoduje? Šta ga to muči?
„Negoduje“ je baš dobar izraz i hvala vam što ste ga upotrebili. Kada imaju problem koji ih muči, deca pozivaju odrasle u pomoć tako što se ponašaju na neprihvatljiv način za okolinu, to jest – negoduju. To je njihov alarm, način da nas upozore da nešto nije u redu, a vrlo često ni sami nisu svesni šta ih muči, te im je pomoć potrebna i u otkrivanju uzroka zbog kog se ne osećaju dobro. Kada bi vam otkrila šta Princa Nećka muči, ne bi bilo razloga da čitate knjigu (smeh). Šalu na stranu, ali problem koji Nećko ima je univerzalan, prisutan kako kod dece – tako i odraslih. U pitanju je potreba da okolina prepozna i „prizna“ naše vrednosti, jer time dobijamo potvrdu da smo im važni.
„Princ Nećko“ je zabavna slikovnica koja pomaže deci da iskažu svoja osećanja i podstiče roditelje da razgovaraju o njima sa svojim mališanima. Na koji način to postiže?
Nećkovo neću! je u njegovoj porodici najpre doživljavano kao hir. Tako su bili „zaglavljeni“ u situaciji koja je frustrirajuća za sve – Nećko je negodovao ni sam ne znajući zašto, oni su trpeli njegovo glasno neću! koje ih je uznemiravalo. Onog trenutka kada su odlučili da potraže razlog zbog kojeg se tako ponaša, došli su na trag rešenja situacije. Odrasli imaju iskustvo u analizi svojih osećanja; trebalo bi da budu dovoljno zreli da sebi postave pitanje zašto se loše osećaju i da, u rešavanju svog problema, izaberu ponašanje koje je adekvatno, a ne kontraproduktivno. Tom principu iskazivanja osećanja trebalo bi da uče i svoju decu tako što će ih ozbiljno shvatati, posmatrati, razgovarati sa njima ili im na drugi način pomoći da izađu iz začaranog kruga u kome su se zaglavili. Knjiga „Princ Nećko“ promoviše taj princip kroz priču koja je zabavna deci, a poučna i za njih i za roditelje.
Pre ove, objavili ste slikovnicu „Princeza Kmeza“. Šta Vas posebno privlači u slikovnicama i književnosti za decu?
U mnoštvu sredstava koje sam koristila u vaspitavanju svoje dvoje dece, sada već trinaestogodišnjaka, priče koje sam im pričala pred spavanje pokazale su se kao jedan od efikasnijih, jer posredno, kroz likove i njihove doživljaje, pomažu deci da razumeju sebe i svet koji ih okružuje. Dakle dečja književnost nije nešto što sam izabrala, došla je kao spontana posledica. Izmišljala sam priče najpre za svog sestrića i sestričinu, onda za svoju decu, pa i decu mojih prijateljica. Upravo za potrebe mojih prijateljica, da što brže uspavaju svoju decu (smeh), zapisala sam priče koje su se deci najviše dopale, koje su stalno tražili da im pričam ponovo. Taj „zapis“ koji je sadržao 8 priča je spontano dospeo u izdavačku kuću Laguna. Tako su se dogodile knjige „Princeza Kmeza“ i „Princ Nećko“, a njihovoj atraktivnosti značajno su doprineli odlični ilustratori Tihomir Čelanović i Nemanja Ristić.
U pogledu književnosti, šta je primamljivo današnjoj deci? Na koji način ih možemo podstaći na čitanje?
Najbolji način da deca steknu naviku da čitaju je da im tu mogućnost ponudimo dok su još u ranom uzrastu. Pored toga, deca više uče gledajući kako se mi ponašamo, nego slušajući šta govorimo, tako da će čitanje postati deo njihove svakodnevice ukoliko tu naviku imaju i njihovi roditelji. Ako stalno gledate TV ili ekran mobilnog telefona, to će raditi i vaša deca.
Prema Vašem mišljenju, da li književna scena Srbije ima dovoljno naslova dečjih knjiga?
Mislim da ima. Postoji nekoliko specijalizovanih izdavačkih kuća koje nude veoma kvalitetna dečja izdanja, a nekoliko velikih izdavačkih kuća ima i svoje dečje edicije. I u svetu i kod nas sve je više autora dečje književnosti, a kvantitet rađa kvalitet.
Integralnu verziju intervjua možete pročitati ovde.
Autor: Dušan Veselinović
Izvor: Wannabe magazine
Foto: Dalibor Stanković
Autor: Svetlana Preradović
