Tamara Lujak: Mitovi i legende čuvaju zdrav razum
„Knjige ’Rečnik slovenske mitologije’ i ’Rečnik srpskih mitoloških bića’ su kruna mog dosadašnjeg stvaralaštva. U njima su se našle kratka i jezgrovita forma (naučno)fantastičnih i horor priča, poetičnost bajki, konciznost mitova i slojevitost legendi, ali i satirična nota i humor, kao i beskrajna ljubav prema prirodi“, rekla je književnica, novinarka i prevodilac Tamara Lujak za Glas Srpske o širini književnih i čitalačkih interesovanja ugrađenih u stvaranje tih knjiga koje su objavljene u izdanju Lagune, dodajući da razloge skrajnutosti slovenske mitologije u sredini poput Balkana, poznatoj po bogatstvu epske, mitološke i istorijske tradicije, treba tražiti u našem mentalitetu.
Foto: Miroslav Petelin
„Mi smo poput malog deteta, nemamo vere u sebe i svoje, iako smo jedna od najstarijih kultura na ovim prostorima. Potrebno je da se vratimo korenima, samima sebi, danas možda više nego ikad pre, jer nam je, zahvaljujući koroni, oduzeto pravo na normalan život, rast i razvoj. Kroz unutrašnju borbu koju će nam narodne i autorske bajke, mitovi i legende olakšati i oplemeniti možemo da se izborimo sa problemima koji se pred nas postavljaju. Putem mitova borimo se za očuvanje zdrave pameti“, kaže talentovana autorka.
Konzervator ste po struci, koliko u naučnom smislu treba istraživačkog rada za pripremu Vaših knjiga?
Istraživački rad odnosi najveći deo mog vremena. U njemu beskrajno uživam, on me veseli i okrepljuje, ispunjava i inspiriše, iako je to dugotrajan posao iščitavanja neophodne literature. Za svaku knjigu koju sam do sada napisala bilo mi je potrebno nekoliko godina istraživačkog rada. Morala sam da iščitam mnogo stručne literature iz oblasti mitologije, arheologije, etnologije, narodnih običaja i verovanja. Za „Rečnik straha“ (2014), recimo, bilo mi je potrebno pet godina neprekidnog iščitavanja – da bih ga napisala za godinu dana. Za zbirku bajki „Priče sa oblaka“ (2012), koja je nemerljivo manjeg obima u odnosu na „Rečnik straha“, bilo mi je potrebno četiri godine istraživačkog rada, a za zbirku bajki „Korenje neba“ (2018) čak i više – deset godina. Sve je to bio uvod, priprema za pisanje „Rečnika slovenske mitologije“ i „Rečnika srpskih mitoloških bića“.
Koji su Vam mitološki sistemi najfascinantniji?
Fasciniraju me svi mitološki sistemi. To je svet u kojem poslednjih godina najradije boravim. Volim da čitam sve: egipatske legende koje spadaju u red najstarijih na svetu, mitove i legende američkih Indijanaca koji znaju da budu duhoviti, prebogatu, i u svetu i kod nas možda najpoznatiju i najčitaniju grčku i rimsku mitologiju, keltsku i nordijsku – koje su mi se oduvek činile nekako šturim, nedorečenim, japansku – prebogat i gotovo neuhvatljiv svet mitskih bića, bogova i demona i mnoge druge.
Koliko je mitologija zanimljiva publici u vremenu koje se diči tehnološkim napretkom i jednim procesom, nazovimo ga „tihim ubijanjem“ mašte i mita, a sve u ime globalnog progresa?
Moja koleginica Milica Cincar Popović i ja smo svakog četvrtka od 2013. do 2016. godine, u okviru storiteling kluba „Reč i glas“, držale predavanja u kafiću i prodavnici ploča „Lejla rekords“. Predavanja, koja su se jednim delom bavila i mitovima i legendama (što narodnim, što autorskim), bila su posećena. Nakon što sam objavila mitološke rečnike, interesovanje publike je i dalje prisutno. Poziv da sa rečnicima gostujem kod njih uputili su mi mnogi. Ima nečeg lekovitog u pričama i propovedanju.
Obje knjige su obogaćene crtežima Marice Kicušić, gdje je prilično teško raspoznati gdje počinje Vaš tekstualni, a gdje njen vizuelni doprinos.
Ona je divno ilustrovala rečnike da imam utisak da je u njih unela celu sebe. U njenim radovima najviše me je oduševilo što nije samo odgovorila na zadate „teme“ iz rečnika, već je otišla korak dalje: mitološka bića, bogove i demone nadogradila je, obojila sopstvenom maštom, koja je neobuzdana i snažna, smela i šaljiva, ozbiljna i više nego upečatljiva. Kako Marica živi i radi u Sloveniji, tako je, nažalost, nisam lično upoznala, što bih svakako volela da se desi. Zoran Penevski, pisac i scenarista, prevodilac i urednik Lagune, imao je sjajnu viziju kada me je angažovao za ovaj posao: već tada je u glavi imao Maricu Kicušić kao ilustratora oba rečnika. Znao je da ćemo se odlično uklopiti, kao što i jesmo. Pošto sam napisala rečnike, tekst joj je bio poslat i ona je brzo nacrtala fantastične i smele ilustracije koje nas na sjajan način vraćaju u prošlost, u vreme knjiga poput „Bajke naroda Jugoslavije“, ali i vezuju za savremeni trenutak (sjajan primer je ilustracija vampira u „Rečniku slovenske mitologije“). Neka bića iz rečnika je predstavila mekšim, a neka strašnijim nego što sam ih zamislila i opisala, ali u tome i leži čar ovih knjiga, u našem kreativnom razgovoru i nadopunjavanju.
U kakvom stanju se nalazi naša žanrovska književnost i kako trenutno stoji u srazu sa glavnotokovskom literaturom?
Ako je suditi po broju autora koji se njome danas bave, sve je popularnija, što me neobično raduje. Izgleda da se približavamo, malim, ali sigurnim koracima, glavnotokovskoj književnosti. Milenko Bodirogić je za knjigu „Srpska mitologija“ („Iščezli“, „Buntovnici“, „Prognana bića“, „O biljkama, životinjama i predelima“, 2010) dobio nagradu za najbolju dečju knjigu. Adrijan Sarajlija objavio je „Ogledalo za vampira“ (2013), a Goran Skrobonja zbirku priča „Vampirske priče“ (2016). Izašle su i zbirke priča sa konkursa: „V: fantastične priče iz ravnice“ (2013), „U znaku vampira“ (2012), „Nešto diše u mojoj torti“ (2012), „Vilinske priče“ (2016)…
U Kući kralja Petra 2017. godine predstavljena je zbirka folklorne fantastike „U vrzinom kolu“. Na konvenciji „SFTerakon“, drugoj po redu, koja je organizovana na Božidarcu 2019. godine, prvi put su bili okupljeni gosti, žanrovski pisci, iz svih zemalja bivše Jugoslavije. U Univerzitetskoj biblioteci iste godine organizovan je ciklus predavanja „Slovenska i srpska književna fantastika“. Ove su godine izašli zbornici sa predavanja u kojima su se našli mnogi radovi i razgovori pisaca fantastike. Mnogi se domaći sajtovi i blogovi bave (naučnom)fantastikom i hororom, mnogi (e)časopisi objavljuju fantastiku, na mnogim su radijima gostovali pisci (naučne)fantastike. Vrata glavnotokovske književnosti se polako otvaraju i sve duže ostaju širom otvorena.
Pišete i prevodite mnogo, koliko stižete čitati i šta Vam je posebno privuklo pažnju u posljednje vrijeme?
Čitam i po 100, ponekad i više od 100 strana dnevno, što stručne literature, što beletristike, na engleskom ili srpskom, na kompjuteru ili, meni mnogo draže, papiru. Moj posao je da čitam. Tako sazrevam, stasavam kao pisac i urednik, ali i lektor, prevodilac i novinar. Reč je moje oružje, kao što je to četkica slikaru ili rapidograf arhitekti. Pored (naučne)fantastike i horora, zanimaju me još i krimići i kratke priče, aforizmi, haikui i haibe, starinski običaji i arheološka građa, narodna predanja, arhitektura, nauka i tehnologija. Sve me inspiriše da pišem, zato je literatura koju čitam raznovrsna. U poslednje vreme pažnju mi okupiraju izuzetno interesantne, odlično napisane knjige – „U stabru ti ljuti zmaje, u granam' ti soko sivi“, knjiga o prethrišćanskim elementima u tradicionalnoj kulturi dubrovačke okoline (Ivica Kipre), „Onirički kod – uvod u antropologiju snova“ Bojana Jovanovića, „Enciklopedija citata“, knjiga prebogata poslovicama, izrekama i aforizmima (S. Luković Bulat, S. Mirčov i M. Luković), „Gore, gde pripadamo“, zbirka bajki moje koleginice Milice Cincar Popović, „The Gurkha and the Lord of Tuesday“ sjajan naučnofantastični roman bangladeškog pisca Sada Z. Hosaina, i „Gradine, gomile i špilje“, knjiga o praistorijskim lokalitetima na zapadnodubrovačkom području Domagoja Perkića.
Stilom ste između naučne i fikcijske literature, uz zanimljiv, duhovit i šaljiv pristup materiji. Koliko ste svjesno gradili ovaj „opušteniji“ stil pisanja, a koliko ga je sama tematika nametnula?
Stil se „desi“ i obično nije nešto o čemu svesno razmišljam, već se sam nametne u zavisnosti od toga šta pišem, bajku ili (naučno)fantastičnu priču. U slučaju rečnika, jedan od „uslova“ da ih napišem bio je duhovit način pripovedanja. Moram da priznam da mi takav način pripovedanja, iako sam mu sklona, nije odmah legao pa je ova verzija rečnika treća po redu – brisala sam i ponovo ispisivala mitove i legende, dok najzad nisam našla šaljiv ton koji mi je odgovarao. Kada se to desilo, sve je išlo lako te su se dosetke same nizale. Kroz humor i satiru najlakše se i najbrže uči i pamti, te je dobro mit i legendu ponekad njima začiniti.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Ona je divno ilustrovala rečnike da imam utisak da je u njih unela celu sebe. U njenim radovima najviše me je oduševilo što nije samo odgovorila na zadate „teme“ iz rečnika, već je otišla korak dalje: mitološka bića, bogove i demone nadogradila je, obojila sopstvenom maštom, koja je neobuzdana i snažna, smela i šaljiva, ozbiljna i više nego upečatljiva. Kako Marica živi i radi u Sloveniji, tako je, nažalost, nisam lično upoznala, što bih svakako volela da se desi. Zoran Penevski, pisac i scenarista, prevodilac i urednik Lagune, imao je sjajnu viziju kada me je angažovao za ovaj posao: već tada je u glavi imao Maricu Kicušić kao ilustratora oba rečnika. Znao je da ćemo se odlično uklopiti, kao što i jesmo. Pošto sam napisala rečnike, tekst joj je bio poslat i ona je brzo nacrtala fantastične i smele ilustracije koje nas na sjajan način vraćaju u prošlost, u vreme knjiga poput „Bajke naroda Jugoslavije“, ali i vezuju za savremeni trenutak (sjajan primer je ilustracija vampira u „Rečniku slovenske mitologije“). Neka bića iz rečnika je predstavila mekšim, a neka strašnijim nego što sam ih zamislila i opisala, ali u tome i leži čar ovih knjiga, u našem kreativnom razgovoru i nadopunjavanju.
U kakvom stanju se nalazi naša žanrovska književnost i kako trenutno stoji u srazu sa glavnotokovskom literaturom?
Ako je suditi po broju autora koji se njome danas bave, sve je popularnija, što me neobično raduje. Izgleda da se približavamo, malim, ali sigurnim koracima, glavnotokovskoj književnosti. Milenko Bodirogić je za knjigu „Srpska mitologija“ („Iščezli“, „Buntovnici“, „Prognana bića“, „O biljkama, životinjama i predelima“, 2010) dobio nagradu za najbolju dečju knjigu. Adrijan Sarajlija objavio je „Ogledalo za vampira“ (2013), a Goran Skrobonja zbirku priča „Vampirske priče“ (2016). Izašle su i zbirke priča sa konkursa: „V: fantastične priče iz ravnice“ (2013), „U znaku vampira“ (2012), „Nešto diše u mojoj torti“ (2012), „Vilinske priče“ (2016)…
U Kući kralja Petra 2017. godine predstavljena je zbirka folklorne fantastike „U vrzinom kolu“. Na konvenciji „SFTerakon“, drugoj po redu, koja je organizovana na Božidarcu 2019. godine, prvi put su bili okupljeni gosti, žanrovski pisci, iz svih zemalja bivše Jugoslavije. U Univerzitetskoj biblioteci iste godine organizovan je ciklus predavanja „Slovenska i srpska književna fantastika“. Ove su godine izašli zbornici sa predavanja u kojima su se našli mnogi radovi i razgovori pisaca fantastike. Mnogi se domaći sajtovi i blogovi bave (naučnom)fantastikom i hororom, mnogi (e)časopisi objavljuju fantastiku, na mnogim su radijima gostovali pisci (naučne)fantastike. Vrata glavnotokovske književnosti se polako otvaraju i sve duže ostaju širom otvorena.
Pišete i prevodite mnogo, koliko stižete čitati i šta Vam je posebno privuklo pažnju u posljednje vrijeme?
Čitam i po 100, ponekad i više od 100 strana dnevno, što stručne literature, što beletristike, na engleskom ili srpskom, na kompjuteru ili, meni mnogo draže, papiru. Moj posao je da čitam. Tako sazrevam, stasavam kao pisac i urednik, ali i lektor, prevodilac i novinar. Reč je moje oružje, kao što je to četkica slikaru ili rapidograf arhitekti. Pored (naučne)fantastike i horora, zanimaju me još i krimići i kratke priče, aforizmi, haikui i haibe, starinski običaji i arheološka građa, narodna predanja, arhitektura, nauka i tehnologija. Sve me inspiriše da pišem, zato je literatura koju čitam raznovrsna. U poslednje vreme pažnju mi okupiraju izuzetno interesantne, odlično napisane knjige – „U stabru ti ljuti zmaje, u granam' ti soko sivi“, knjiga o prethrišćanskim elementima u tradicionalnoj kulturi dubrovačke okoline (Ivica Kipre), „Onirički kod – uvod u antropologiju snova“ Bojana Jovanovića, „Enciklopedija citata“, knjiga prebogata poslovicama, izrekama i aforizmima (S. Luković Bulat, S. Mirčov i M. Luković), „Gore, gde pripadamo“, zbirka bajki moje koleginice Milice Cincar Popović, „The Gurkha and the Lord of Tuesday“ sjajan naučnofantastični roman bangladeškog pisca Sada Z. Hosaina, i „Gradine, gomile i špilje“, knjiga o praistorijskim lokalitetima na zapadnodubrovačkom području Domagoja Perkića.
Stilom ste između naučne i fikcijske literature, uz zanimljiv, duhovit i šaljiv pristup materiji. Koliko ste svjesno gradili ovaj „opušteniji“ stil pisanja, a koliko ga je sama tematika nametnula?
Stil se „desi“ i obično nije nešto o čemu svesno razmišljam, već se sam nametne u zavisnosti od toga šta pišem, bajku ili (naučno)fantastičnu priču. U slučaju rečnika, jedan od „uslova“ da ih napišem bio je duhovit način pripovedanja. Moram da priznam da mi takav način pripovedanja, iako sam mu sklona, nije odmah legao pa je ova verzija rečnika treća po redu – brisala sam i ponovo ispisivala mitove i legende, dok najzad nisam našla šaljiv ton koji mi je odgovarao. Kada se to desilo, sve je išlo lako te su se dosetke same nizale. Kroz humor i satiru najlakše se i najbrže uči i pamti, te je dobro mit i legendu ponekad njima začiniti.
Autor: Branislav Predojević
Izvor: Glas Srpske
Autor: Tamara Lujak
