Tes Geritsen – kraljica romantičnih misterija
Tes Geritsen je nekada bila lekar. Diplomirala je na Stenfordu, zatim je medicinu završila na univerzitetu u Kaliforniji i bila spremna da gradi karijeru lekara sve dok se pisanje nije umešalo. Prvi roman „Call After Midnight“ objavila je 1987. godine, a zatim su usledili brojni bestseleri objavljeni u preko 40 zemalja i prodati u više od 30 miliona primeraka.
Geritsenova je osvojila brojne nagrade, a njen serijal romana o detektivki Džejn Ricoli i medicinskoj istražiteljki Mori Ajls doživeo je veliki uspeh pa je i ekranizovan. Serija je trajala sedam sezona.
Razgovarali smo sa autorkom o procesu stvaranja romana i načinu na koji piše.
Možete li da nas provede kroz svoj proces stvaranja?
Volela bih da mogu da vam kažem kako to radim, ali iskreno, pisanje je misteriozan proces. Mnogo onoga što radim zasnovano je samo na intuiciji – koji deo priče treba da razradim kako bi efekat bio snažniji, gde da postavim trag, a gde je mesto velikim „otkrićima“. Mladi autori često nemaju osećaj za dramatičnost: stvaraju nizove stranica prepunih akcije – jurnjava kolima, obračuni pištoljima – a sama akcija je zapravo dosadna kad se čita. Napetost je ono što drži čitaoca vezanog za roman. Zato najviše vremena posvećujem smišljanju kako da stvorim tu napetost, čak i kada je reč o malim životnim detaljima.
Počinjem kao svi pitanjem: „Šta ako“, i tražim priču koja u sebi već sadrži napetost. Na primer, leš se budi u mrtvačnici – ko je ona i kako je tu dospela? Ili egipatska mumija kojoj na skeneru otkrivaju metak u nozi – kako je to moguće? Odatle počinjem da pišem. Ne pravim skice likova unapred. Sve što znam o njima je koliko imaju godina, kog su pola i čime se bave. Ličnost im se razvija kroz situacije u koje ih stavljam i volim da ih posmatram kako se razvijaju dok pišem.
Ne stvaram putanju romana unapred i obično imam samo opštu ideju u kom pravcu će se priča kretati, svega nekoliko poglavlja u odnosu na to dokle sam stigla sa pisanjem. Sve ostalo je otvoreno i mogu da skrenem u svakom trenutku i nađem se na neočekivanom mestu.
Pokušavam da napišem oko 1000 reči na dan što znači da mi za prvu verziju rukopisa treba oko 6 meseci. Pišem rukom ili na pisaćoj mašini jer kada vidim reči na ekranu računara, u meni proradi urednički mozak, a to mi u prvoj verziji rukopisa ne treba. A zatim prerađujem i prerađujem, obično dođem do pete verzije pre nego što budem potpuno zadovoljna pričom.
Veoma ste plodonosan stvaralac – mislite li da je medicina uticala na taj deo vaše ličnosti?
Mislim da je pre reč o činjenici da uvek moram da završim ono što započnem i ne mogu da odustanem od priče pre nego što otkrijem kako će se završiti. Što se tiče „plodonosnosti“ – mislim da tu spadam u prosečne pisce. Čak i sa najbržim ritmom, uspevam da napišem jednu knjigu godišnje. Volela bih da mogu brže da pišem, ali s obzirom na to da ne stvaram putanju unapred, moj proces pisanja je prepun grešaka i ispitivanja.
Da ostanemo na temi medicine – da li iz svojih lekarskih iskustava crpite inspiraciju pri pisanju? Mislite li da biste bili uspešna autorka da nema tog iskustva?
Svako pojedinačno iskustvo koje doživimo kao ljudska bića hrani naše pripovedanje. Bez obzira na vaše zanimanje – domaćica, advokat, učiteljica – koristićete ono što znate u svojim pričama. Medicina je posebno bogat rudnik jer se kroz nju srećete sa najrazličitijim ljudima. U bolnicama se odvijaju prave drame – život počinje ili se završava – tako da je rad sa pacijentima iskušavanje najbolje i najgore strane čovečanstva. Mogla bih da budem pisac bez medicinskog zaleđa, ali mislim da su mi iskustva u medicini pružila nepresušan materijal za moje zaplete.
Šta nam je toliko privlačno kod ubistava i zločina? Trileri zauzimaju dosta mesta u svakoj knjižari – da li je to zdravo za čovečanstvo?
Dobro ispričani triler kod čitaoca izaziva ubrzan puls i skok adrenalina, a ljudska bića izgleda uživaju u bezbednom uzbuđenju. Iz isto razloga volimo da se vozimo na ringišpilima ili gledamo strašne filmove – uzbuđenje koje nastaje zbog male doze straha. Ne znam da li je to zdravo za čovečanstvo, ali izgleda da nam je upisano u DNK. I možda je dobro jer na taj način otpuštamo nakupljenu tenziju koja bi mogla da se manifestuje na manje zdrave načine.
Napisali ste zaista veliki broj bestselera. Koje svoje romane najviše volite?
Omiljeni su mi zapravo oni koji su se najlošije prodavali. Najviše volim, verovatno jer su bili najizazovniji za pisanje, i najponosnija sam na „Gravity“ i „The Bone Garden“.
Izvor: profilecritics.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Verlagsgruppe Random House
Razgovarali smo sa autorkom o procesu stvaranja romana i načinu na koji piše.
Možete li da nas provede kroz svoj proces stvaranja?
Volela bih da mogu da vam kažem kako to radim, ali iskreno, pisanje je misteriozan proces. Mnogo onoga što radim zasnovano je samo na intuiciji – koji deo priče treba da razradim kako bi efekat bio snažniji, gde da postavim trag, a gde je mesto velikim „otkrićima“. Mladi autori često nemaju osećaj za dramatičnost: stvaraju nizove stranica prepunih akcije – jurnjava kolima, obračuni pištoljima – a sama akcija je zapravo dosadna kad se čita. Napetost je ono što drži čitaoca vezanog za roman. Zato najviše vremena posvećujem smišljanju kako da stvorim tu napetost, čak i kada je reč o malim životnim detaljima.
Počinjem kao svi pitanjem: „Šta ako“, i tražim priču koja u sebi već sadrži napetost. Na primer, leš se budi u mrtvačnici – ko je ona i kako je tu dospela? Ili egipatska mumija kojoj na skeneru otkrivaju metak u nozi – kako je to moguće? Odatle počinjem da pišem. Ne pravim skice likova unapred. Sve što znam o njima je koliko imaju godina, kog su pola i čime se bave. Ličnost im se razvija kroz situacije u koje ih stavljam i volim da ih posmatram kako se razvijaju dok pišem.
Ne stvaram putanju romana unapred i obično imam samo opštu ideju u kom pravcu će se priča kretati, svega nekoliko poglavlja u odnosu na to dokle sam stigla sa pisanjem. Sve ostalo je otvoreno i mogu da skrenem u svakom trenutku i nađem se na neočekivanom mestu.
Pokušavam da napišem oko 1000 reči na dan što znači da mi za prvu verziju rukopisa treba oko 6 meseci. Pišem rukom ili na pisaćoj mašini jer kada vidim reči na ekranu računara, u meni proradi urednički mozak, a to mi u prvoj verziji rukopisa ne treba. A zatim prerađujem i prerađujem, obično dođem do pete verzije pre nego što budem potpuno zadovoljna pričom.
Veoma ste plodonosan stvaralac – mislite li da je medicina uticala na taj deo vaše ličnosti?
Mislim da je pre reč o činjenici da uvek moram da završim ono što započnem i ne mogu da odustanem od priče pre nego što otkrijem kako će se završiti. Što se tiče „plodonosnosti“ – mislim da tu spadam u prosečne pisce. Čak i sa najbržim ritmom, uspevam da napišem jednu knjigu godišnje. Volela bih da mogu brže da pišem, ali s obzirom na to da ne stvaram putanju unapred, moj proces pisanja je prepun grešaka i ispitivanja.
Da ostanemo na temi medicine – da li iz svojih lekarskih iskustava crpite inspiraciju pri pisanju? Mislite li da biste bili uspešna autorka da nema tog iskustva?
Svako pojedinačno iskustvo koje doživimo kao ljudska bića hrani naše pripovedanje. Bez obzira na vaše zanimanje – domaćica, advokat, učiteljica – koristićete ono što znate u svojim pričama. Medicina je posebno bogat rudnik jer se kroz nju srećete sa najrazličitijim ljudima. U bolnicama se odvijaju prave drame – život počinje ili se završava – tako da je rad sa pacijentima iskušavanje najbolje i najgore strane čovečanstva. Mogla bih da budem pisac bez medicinskog zaleđa, ali mislim da su mi iskustva u medicini pružila nepresušan materijal za moje zaplete.
Šta nam je toliko privlačno kod ubistava i zločina? Trileri zauzimaju dosta mesta u svakoj knjižari – da li je to zdravo za čovečanstvo?
Dobro ispričani triler kod čitaoca izaziva ubrzan puls i skok adrenalina, a ljudska bića izgleda uživaju u bezbednom uzbuđenju. Iz isto razloga volimo da se vozimo na ringišpilima ili gledamo strašne filmove – uzbuđenje koje nastaje zbog male doze straha. Ne znam da li je to zdravo za čovečanstvo, ali izgleda da nam je upisano u DNK. I možda je dobro jer na taj način otpuštamo nakupljenu tenziju koja bi mogla da se manifestuje na manje zdrave načine.
Napisali ste zaista veliki broj bestselera. Koje svoje romane najviše volite?
Omiljeni su mi zapravo oni koji su se najlošije prodavali. Najviše volim, verovatno jer su bili najizazovniji za pisanje, i najponosnija sam na „Gravity“ i „The Bone Garden“.
Izvor: profilecritics.com
Prevod: Dragan Matković
Foto: Verlagsgruppe Random House
Autor: Tes Geritsen
