Timur Vermes: „Previše nam je istog Hitlera“
Sme li Adolf Hitler da se pusti da u romanu šeta po današnjem Berlinu? Sme li da se nađe u situacijama koje deluju smešno? Da, kaže književnik Timur Vermes o svojoj knjizi „Opet on“ – ako se ta šala servira s nesvarljivim prilozima. Intervju o čudovišnosti i privlačnosti diktatora i o jednom stavu odbijanja da se suočimo sa stvarnošću, koji traje sve do danas.
Timur Vermes, rođen 1967, studirao je istoriju i političke nauke. Mnogo godina radio je kao novinar, između ostalog i za list Abend cajtung. Od 2007. napisao je veći broj knjiga, kao anonimni autor. Svoj prvi roman „Opet on“ objavio je u septembru 2012. Ova apsurdna fikcija o nacističkom diktatoru Adolfu Hitleru koji se probudio u savremeno doba već nedeljama zauzima prva mesta na listama bestselera.
„Opet Hitler“ verovatno će ispod našeg razgovora napisati forumaši. Šta na to možete da im odgovorite gospodine Vermese?
Da nam nije previše Hitlera, već previše istog Hitlera. Uvek ista objašnjenja, uvek isti pristupi, uvek iste perspektive. A prečesto imamo odbojan stav, kod ljudi koji Hitlera prihvataju samo kao čudovište ‒ da bi se oni sami bolje osećali.
Da li je i s vama bilo tako?
Naravno. Odavno sam naučio i to da Hitlera vidim kao neizbežni deo istorije. U skladu s motom: prvo je bio Prvi svetski rat, pa onda Vajmarska Republika, pa onda faza s tim užasnim ludakom, hajke, diktatura, istrebljenje Jevreja. Ali onda čovek ustanovi: to nije dovoljno. Nije moglo da bude samo tako.
Šta vam je nedostajalo?
Očigledna privlačnost Adolfa Hitlera kao čoveka. Taj čovek je, doduše, radio i razmišljao po jednoj sasvim iskrivljenoj logici, ali to još nije dovoljno za masovno uništenje. Mnogo ljudi mu je pomagalo, jer su smatrali da je baš super. A ako mu je toliko njih pomagalo, nemoguće je da je na njih delovao tako jezivo. Ljudi ne biraju na vlast ludake, biraju one koji im deluju privlačno i kojima se dive.
Široki slojevi stanovništva su ga u ono vreme obožavali, to je opšte poznato.
Moguće je, ali danas skoro niko više ne može da vam objasni razlog tog obožavanja. Mediji danas pokazuju pre svega monstruoznog Hitlera, koji sve zastrašuje, i Hitlera kao komičan lik. Njegovi tadašnji birači s tog gledišta izgledaju kao idioti. A mi nastavljamo dalje, umireni. Mi smo danas pametniji, nikad ne bismo sledili nekog monstruma ili smešnu budalu. Ali i oni su onda bili jednako pametni kao i mi danas. Hitler je očigledno mogao da deluje i ljubazno, pametno i šarmantno. To je tačka s kojom se dosta teško nosimo. Monstruozni Hitler nam pojednostavljuje stvari. Jer što je zlo neodoljivije, to nam se čini da su se manjom krivicom opteretili oni koji su mu pomagali. I obrnuto: ako Hitler nije bio apsolutno zao, već je imao i svojih lepih strana, ta priča o monstrumu ne može biti tačna. Onda nam iznenada postaje jasno da je mnogo više ljudi u svemu učestvovalo dobrovoljno.
Šta mislite o današnjoj kulturi pamćenja doba nacizma?
Ona se, na žalost, prečesto iscrpljuje u ritualima, u lepljenju etiketa. Često se kaže da će pojava nekog novog Hitlera biti blagovremeno sprečena. Pokušao sam da pokažem da bi Hitler i te kako imao izgleda da postigne uspeh ‒ samo malo drugačiji. U mojoj knjizi on kao političar ne čini doslovno ništa pogrešno. Ali na kraju je dovoljan jednostavan pristup da bismo ga učinili simpatičnim: Hitlera su prebili neonacisti. A onaj koga neonacisti maltretiraju, taj ‒ kratko i jasno ‒ ipak ne može biti loš čovek. Hitler neće ponovo doći, ali bićemo izloženi drugim oblicima iskušenja i zavođenja. Moramo to da utuvimo.
Hitler se u vašoj knjizi budi 2011. godine u Berlinu, a ne objašnjavate kako je tu dospeo. U kojoj meri vaš nacistički diktator odgovara istorijskoj ličnosti Hitlera ‒ ovako bez Geringa, bez Eve, bez keruše Blondi.
Scenario da se Hitler premesti u sadašnjost je element fantastike koji sam sebi dopustio. Dalje sam pokušao da ne izmišljam, već da se držim njegove istorijske ličnosti. Stil, recimo, potiče iz „Moje borbe“: skače s teme na temu, pretenciozan je, onako kao što neko ko je potekao iz skromnih uslova veruje da knjiga mora da izgleda. Što se sadržaja govora tiče, pomogli su mi njegovi monolozi iz Firerovog glavnog štaba. Bilo mi je važno da pokažem kako on funkcioniše i kako bi se danas ponašao. A i da bi pritom delovao sasvim smisaono: i Hitler bi vatru gasio vodom. Ono što ga je učinilo toliko opasnim bilo je to što je postepeno klizio iz razuma u ludilo.
Vaš Hitler dospeva u situacije koje su nesumnjivo zabavne. Niste li zabrinuti da to tiranina čini manje opasnim i simpatičnijim?
Ne, ono što je zanimljivo čini ga samo interesantnim. Zanimljivo, naime, uvek nagoveštava: sad ne može ništa da ti se desi, ovo sad je samo šala. A ja sam tu čitaočevu bezazlenost iskoristio da mu situacije uvek serviram s nekim prilogom koji je nesvarljiv. Tako, recimo, Hitler posmatra neku ženu sa psom. Pas napravi gomilicu, a žena je pokupi plastičnom kesom i baci. Hitler misli da je žena poludela. To zvuči zabavno. Ali nije, jer je Hitleru jasno: s njegove tačke gledišta, ova vlasnica psa bi morala da bude sterilisana, kako se ne bi dalje razmnožavala. To stiže kao šamar ni od kuda, jednako uzgred kao i prethodni gegovi ‒ ali jednako je jasno. Čitaocu ostaje prepušteno da proceni, ali onoga ko to smatra bezazlenim verovatno već drži pod nadzorom Savezna služba za zaštitu Ustava.
Zbog čega puštate Hitlera da pripoveda u prvom licu?
Zato što perspektiva prvog lica čitaocu oduzima mogućnost izbegavanja. On nije više samo posmatrač, već i učesnik. Sedi u jednoj glavi u kojoj nikad nije hteo da sedi i zaključuje da to iznenađujuće dobro može da podnese. Drugo pitanje je: zašto Hitler? Zato što Hitler otvara nove mogućnosti. Verovatno nema ličnosti u ljudskoj istoriji čiji je svaki, ma koliko beznačajan postupak ili mišljenje već unapred procenjivan. Zamislio sam, na primer, da bi Hitler mislio da je Veronika Feres super.
Zato što je gledao film „Štong“?
(Smeje se) Ne, nego zato što je visoka i plava. Šta vam to govori o Feresovoj? Naravno ništa. A šta vam to govori o njemu? Zapravo takođe ništa, ali mi uprkos tome u ovoj naklonosti odmah naslućujemo neko dublje značenje. Hitler smatra da je Feresova dobra, dakle ona mora da je loša, zar ne? A ako hoćemo da se ponašamo u skladu s tim, istovremeno moramo da pazimo i hoćemo li se takvom stavu pridružiti ili nećemo. Pogledajte samo šta to radi čoveku? To je bilo baš izuzetno podsticajno.
Izvor: Zidojče cajtung
Prevod: Dušica Milojković
Timur Vermes, rođen 1967, studirao je istoriju i političke nauke. Mnogo godina radio je kao novinar, između ostalog i za list Abend cajtung. Od 2007. napisao je veći broj knjiga, kao anonimni autor. Svoj prvi roman „Opet on“ objavio je u septembru 2012. Ova apsurdna fikcija o nacističkom diktatoru Adolfu Hitleru koji se probudio u savremeno doba već nedeljama zauzima prva mesta na listama bestselera.
„Opet Hitler“ verovatno će ispod našeg razgovora napisati forumaši. Šta na to možete da im odgovorite gospodine Vermese?
Da nam nije previše Hitlera, već previše istog Hitlera. Uvek ista objašnjenja, uvek isti pristupi, uvek iste perspektive. A prečesto imamo odbojan stav, kod ljudi koji Hitlera prihvataju samo kao čudovište ‒ da bi se oni sami bolje osećali.
Da li je i s vama bilo tako?
Naravno. Odavno sam naučio i to da Hitlera vidim kao neizbežni deo istorije. U skladu s motom: prvo je bio Prvi svetski rat, pa onda Vajmarska Republika, pa onda faza s tim užasnim ludakom, hajke, diktatura, istrebljenje Jevreja. Ali onda čovek ustanovi: to nije dovoljno. Nije moglo da bude samo tako.
Šta vam je nedostajalo?
Očigledna privlačnost Adolfa Hitlera kao čoveka. Taj čovek je, doduše, radio i razmišljao po jednoj sasvim iskrivljenoj logici, ali to još nije dovoljno za masovno uništenje. Mnogo ljudi mu je pomagalo, jer su smatrali da je baš super. A ako mu je toliko njih pomagalo, nemoguće je da je na njih delovao tako jezivo. Ljudi ne biraju na vlast ludake, biraju one koji im deluju privlačno i kojima se dive.
Široki slojevi stanovništva su ga u ono vreme obožavali, to je opšte poznato.
Moguće je, ali danas skoro niko više ne može da vam objasni razlog tog obožavanja. Mediji danas pokazuju pre svega monstruoznog Hitlera, koji sve zastrašuje, i Hitlera kao komičan lik. Njegovi tadašnji birači s tog gledišta izgledaju kao idioti. A mi nastavljamo dalje, umireni. Mi smo danas pametniji, nikad ne bismo sledili nekog monstruma ili smešnu budalu. Ali i oni su onda bili jednako pametni kao i mi danas. Hitler je očigledno mogao da deluje i ljubazno, pametno i šarmantno. To je tačka s kojom se dosta teško nosimo. Monstruozni Hitler nam pojednostavljuje stvari. Jer što je zlo neodoljivije, to nam se čini da su se manjom krivicom opteretili oni koji su mu pomagali. I obrnuto: ako Hitler nije bio apsolutno zao, već je imao i svojih lepih strana, ta priča o monstrumu ne može biti tačna. Onda nam iznenada postaje jasno da je mnogo više ljudi u svemu učestvovalo dobrovoljno.
Šta mislite o današnjoj kulturi pamćenja doba nacizma?
Ona se, na žalost, prečesto iscrpljuje u ritualima, u lepljenju etiketa. Često se kaže da će pojava nekog novog Hitlera biti blagovremeno sprečena. Pokušao sam da pokažem da bi Hitler i te kako imao izgleda da postigne uspeh ‒ samo malo drugačiji. U mojoj knjizi on kao političar ne čini doslovno ništa pogrešno. Ali na kraju je dovoljan jednostavan pristup da bismo ga učinili simpatičnim: Hitlera su prebili neonacisti. A onaj koga neonacisti maltretiraju, taj ‒ kratko i jasno ‒ ipak ne može biti loš čovek. Hitler neće ponovo doći, ali bićemo izloženi drugim oblicima iskušenja i zavođenja. Moramo to da utuvimo.
Hitler se u vašoj knjizi budi 2011. godine u Berlinu, a ne objašnjavate kako je tu dospeo. U kojoj meri vaš nacistički diktator odgovara istorijskoj ličnosti Hitlera ‒ ovako bez Geringa, bez Eve, bez keruše Blondi.
Scenario da se Hitler premesti u sadašnjost je element fantastike koji sam sebi dopustio. Dalje sam pokušao da ne izmišljam, već da se držim njegove istorijske ličnosti. Stil, recimo, potiče iz „Moje borbe“: skače s teme na temu, pretenciozan je, onako kao što neko ko je potekao iz skromnih uslova veruje da knjiga mora da izgleda. Što se sadržaja govora tiče, pomogli su mi njegovi monolozi iz Firerovog glavnog štaba. Bilo mi je važno da pokažem kako on funkcioniše i kako bi se danas ponašao. A i da bi pritom delovao sasvim smisaono: i Hitler bi vatru gasio vodom. Ono što ga je učinilo toliko opasnim bilo je to što je postepeno klizio iz razuma u ludilo.
Vaš Hitler dospeva u situacije koje su nesumnjivo zabavne. Niste li zabrinuti da to tiranina čini manje opasnim i simpatičnijim?
Ne, ono što je zanimljivo čini ga samo interesantnim. Zanimljivo, naime, uvek nagoveštava: sad ne može ništa da ti se desi, ovo sad je samo šala. A ja sam tu čitaočevu bezazlenost iskoristio da mu situacije uvek serviram s nekim prilogom koji je nesvarljiv. Tako, recimo, Hitler posmatra neku ženu sa psom. Pas napravi gomilicu, a žena je pokupi plastičnom kesom i baci. Hitler misli da je žena poludela. To zvuči zabavno. Ali nije, jer je Hitleru jasno: s njegove tačke gledišta, ova vlasnica psa bi morala da bude sterilisana, kako se ne bi dalje razmnožavala. To stiže kao šamar ni od kuda, jednako uzgred kao i prethodni gegovi ‒ ali jednako je jasno. Čitaocu ostaje prepušteno da proceni, ali onoga ko to smatra bezazlenim verovatno već drži pod nadzorom Savezna služba za zaštitu Ustava.
Zbog čega puštate Hitlera da pripoveda u prvom licu?
Zato što perspektiva prvog lica čitaocu oduzima mogućnost izbegavanja. On nije više samo posmatrač, već i učesnik. Sedi u jednoj glavi u kojoj nikad nije hteo da sedi i zaključuje da to iznenađujuće dobro može da podnese. Drugo pitanje je: zašto Hitler? Zato što Hitler otvara nove mogućnosti. Verovatno nema ličnosti u ljudskoj istoriji čiji je svaki, ma koliko beznačajan postupak ili mišljenje već unapred procenjivan. Zamislio sam, na primer, da bi Hitler mislio da je Veronika Feres super.
Zato što je gledao film „Štong“?
(Smeje se) Ne, nego zato što je visoka i plava. Šta vam to govori o Feresovoj? Naravno ništa. A šta vam to govori o njemu? Zapravo takođe ništa, ali mi uprkos tome u ovoj naklonosti odmah naslućujemo neko dublje značenje. Hitler smatra da je Feresova dobra, dakle ona mora da je loša, zar ne? A ako hoćemo da se ponašamo u skladu s tim, istovremeno moramo da pazimo i hoćemo li se takvom stavu pridružiti ili nećemo. Pogledajte samo šta to radi čoveku? To je bilo baš izuzetno podsticajno.
Izvor: Zidojče cajtung
Prevod: Dušica Milojković
Autor: Timur Vermes
