Reč je o romanu „Ubistvo za prezauzete“, koji je svetsku premijeru doživeo upravo pod kupolama Beogradskog sajma. Prema rečima našeg sagovornika, inspiraciju da napiše roman dobio je kada je čuo istinitu priču o gangsteru koji je izvršio samoubistvo nakon što je 30 godina proveo u zatvoru i nije odbacio lojalnost prema svojim saigračima, uprkos činjenici da bi ga to izbavilo.

„’Ubistvo za prezauzete’ je roman u kojem inspektor Maks Vulf pokušava da razmrsi komplikovano klupko ubistva koje se desilo 16 godina ranije i niza ubistava koja se dešavaju u današnjem trenutku“, kaže Toni Parsons o svojoj najnovijoj knjizi za Borbu.

Kako „Čovek i dečak“ tako i ostali Vaši romani odišu snažnim, iskrenim emocijama, s likovima toliko vešto izgrađenim, gotovo iznad svake književne fikcije. Koliko autobiografskog ima u Vašim romanima?

Mogao bih da kažem da je u mojoj književnosti jedna polovina autobiografskog, onog što se temelji na stvarnim situacijama iz mog života, da govori o ljudima koji me okružuju, s kojima delim život, dok je druga polovina izmišljena. Smatram da izmišljeni elementi moraju biti isto onoliko snažni i stvarni, tako da se i sam ponekad pitam gde je tu granica koja je često nejasna. Ili, možda, i ne postoji.

Šta je bilo presudno da Vaš roman „Čovek i dečak“ dostigne toliku popularnost, da osvoji srca miliona čitalaca širom sveta?

Nisam računao na tu popularnost. Jednostavno, latio sam se jedne obične životne priče, nalik mnogim životnim pričama. Svako može da napiše takvu knjigu. Moj junak Hari, u životnom dobu koje je na granici mladosti i srednjih godina, suočava se s dva krupna životna događaja: smrću oca i razvodom. Zamislite koliko se ljudi prepoznalo i identifikovalo s mojim junakom, koliko njih je steklo utisak da se radi o njihovim porodicama, da je to njihova lična priča!

Vaša knjiga „Naše nezaboravljene priče“ odiše nostalgijom za vremenom sedamdesetih i osamdesetih, kada ste, kao novinar, pratili tokove na svetskoj muzičkoj sceni. Otkud mešavina nostalgičnog, s jedne, i gotovo strogog, kritičnog, odnosa prema tom vremenu, s druge strane?

To jeste vreme moje mladosti, ali nisam mogao da pišem o tom vremenu a da ga, zapravo, ne osenčim i nekim tamnijim bojama. Bilo je to, s jedne strane, doba uzbudljivih događanja, sretao sam se i družio s muzičkim zvezdama svetskog glasa iz grupa poput Seks pistolsa i Blondi, s Dejvidom Bouvijem, Mikom Džegerom. Bilo je fascinantno biti u društvu takvih zvezda, a, opet, imao sam dva bliska prijatelja iz tog okruženja koja su umrla od droge. Zato to doba za mene nije bilo nimalo romantično, naprotiv. To nisu bile moje zlatne godine, iako sam bio u zenitu mladosti i događanja na kojima bi svaki moj vršnjak tada želeo da se nađe. Ja smatram ove svoje sadašnje godine svojim zlatnim godinama. Tog vremena se sećam kao vremena pomešanih emocija, kada su mnogi mladi ljudi svesno uništavali svoje živote, nemajući snage da ih iskristališu.

U knjizi „Za moju malu“ trudili ste se da objasnite fenomen sreće kroz odnos prema neminovnostima, kao što su rođenje i smrt. Šta je za Vas definicija sreće?

Mislim da sam samo jedan u moru onih koji shvataju da pred neminovnostima života ne treba postavljati pitanja, promišljati mnogo, zastajati. Treba ih samo prihvatiti kao – neminovnost. Izgubili ste drago biće i tu je kraj. Rodilo vam se dete – tu je početak. Život ide svojim tokom, bez obzira na vašu odluku da zastajete. U međuvremenu, pruža vam priliku da sreću prepoznate u trenutku jer sreća je samo stvar trenutka. Morate da budete budni kad se pojavi jer i sreća prolazi kao i sve druge stvari u životu. Zato se potrudite da je prepoznate.

Kakav je Vaš stav o podelama i takozvanoj žanrovskoj književnosti?

Džon le Kare je pisao čisto žanrovsku literaturu, a uspeo je da pokaže svetu da to nije ništa manje vredna književnost od bilo koje druge. Svako ko ga je čitao uočiće tu eleganciju i poetiku u pisanju. Videće kako gradi likove, kako su mu interesantni zapleti. Nema tu ničega bombastičnog, komercijalnog, jeftinog. On je sâm uspeo da razbije taj kliše i zabludu da je žanrovska literatura manje vredna i da je isključivo komercijalna.

Iako ste dosegli svetsku popularnost u svetu literature, niste ostavili novinarstvo. I dalje imate kolumne u prestižnim engleskim časopisima. Kako biste to objasnili?

Odluka da nastavim da pišem za novine mi donosi višestruku korist. Naravno, ne mislim tu na materijalnu stranu, već, pre svega, na činjenicu da je za jednog pisca dobro da se disciplinuje kroz novinarstvo, gde uvek imate neke rokove, gde ste vremenski uslovljeni. Jednostavno, ne možete da prekoračite tu crvenu liniju. Morate da radite i kad ste bolesni i kad vam baš i nije do pisanja. To me, kao pisca, upućuje da, kad počnem da radim na romanu, završim ga u razumnom roku, koji sebi postavim. Ne puštam da moj rad ide unedogled.

Dalje, novinarstvo vas brusi, obavezuje vas na kvalitet pisanja. Ako ne pišete dobro, niko neće hteti ni da vas čita. Tako je i s književnošću. S druge strane, imajte u vidu da je pisanje veoma usamljenički posao. Dok pišete knjigu, vi ste potpuno sami. Ne volim samoću, volim da budem deo tima. Tako kroz novinarstvo zadovoljavam tu svoju ljudsku potrebu za druženjem s ljudima, za timskim radom. Delimo uspehe i neuspehe. Kao pisac, sve to podnosim sam.

U kojoj meri su na Vas, pored engleskih, uticali književnici iz drugih kultura, jezika?

Poštujem svaku književnost, ali mene mnogo više inspiriše život, ono što se meni dešava. Nedavno sam otkrio jednu vrsnu književnicu koja se nameće svojim kratkim pričama i pročitao sam gotovo sve što je napisala, ali na mene je mnogo više uticala smrt mog psa, o čemu želim da pišem u svojoj sledećoj knjizi. Sam život je, dakle, nadahnuo moju sledeću knjigu.

Šta mislite o sudbini pisaca koji pišu na jezicima kojim govori jedan relativno mali broj ljudi, gde se svrstavamo i mi?

Ja imam tu sreću da pišem, stvaram, na takozvanom velikom jeziku. Moram da napomenem da Srbiji nisu potrebne nikakve pouke o pisanju i izdavanju knjiga jer se ovde knjige izdaju sjajno, ovde ima mnogo čitalaca i knjige su ovde i danas veoma važne, što nije slučaj u takozvanom velikom svetu, kao što su Velika Britanija ili Sjedinjene Američke Države, gde tiraži opadaju. To su postliterarna društva, postpismena društva u kojima se manje čita jer se mnogo više pilji u telefone, gledaju se zabavni sadržaji. Sve manje se čitaju i veliki pisci i popularni pisci.

Vidim da u Srbiji nije tako, da su knjige važne i da je srpska književnost kao francuski film. Ona je zatvorena u smislu samodovoljnosti. Ne treba joj nikakav uticaj sa strane jer je ona već profilisana i oblikovana. Niko ne treba da drži srpskim piscima i srpskim izdavačima lekcije kako da rade svoj posao.

Boravili ste nedelju dana u Beogradu. Kakve ste utiske poneli odavde?

Moji utisci o Beogradu su obojeni činjenicom da ovde ljudi vole moje knjige. Imam utisak da su ovde ljudi naročito gostoljubivi, dobri, druželjubivi, otvoreni prema drugima. Oduševljen sam prijemom koji mi je priređen i vašim sajmom knjiga. Naravno, najviše su me obradovali moji čitaoci, kojima sam potpisivao knjige i kojih je bilo zaista mnogo.

Od rane mladosti ste bili svedok slave velikih muzičkih zvezda, poslednjih godina slovite za slavnog pisca. Kako se odnosite prema sopstvenoj slavi?

Lako. Slavu nije teško nositi i podnositi, na kraju, nema stvaraoca koji je ne želi i ne očekuje. Mene muče druge stvari na koje ta slava obavezuje, a to je da ne izneverim svoju publiku, da dobro odradim svoj deo posla koji se odnosi na pisanje, na izbor tema, tako da, u tom smislu, predstavlja mali teret koji, ipak, priznao ili ne, svako rado nosi.

Autor: Mila Milosavljević
Izvor: Borba