Pre četvrt veka Trejsi Ševalije stvorila je nezaboravnu devojku sa bisernom minđušom, junakinju istoimenog romana koji je zauzeo mesto među književnim klasicima i po kome je snimljen film, nagrađen sa tri Oskara.

Slavna britanska spisateljica je posle uspeha ove knjige nastavila da niže bestselere – „Pali anđeli“, „Dama i jednorog“, „Izuzetna stvorenja“, „Plodovi na vetru“... Njen najnoviji roman „Ostrvo stakla“, koji je nedavno objavila Laguna, donosi priču o venecijanskoj porodici duvača stakla i otresitoj Orsoli Roso, čija strast za izradom staklenih perli pomera granice u svetu gde su žene retko prisutne u tom zanatu.

Kako bi što vernije dočarala svoje likove, Trejsi Ševalije često i sama radi ono što rade oni. Slikala je, tkala, lovila fosile, vezla... Od svega što je radila, „lov“ na fosile joj je i dalje najuzbudljiviji. Spisateljica je počela da traži fosile dok je pisala roman „Izuzetna stvorenja“.

Uživa da bude „zakopana“ u biblioteci gde čita o tehnikama kalemljenja jabuka u 19. veku, ili o simboličkom značenju bilja u srednjem veku, ili dnevnike rudara tokom zlatne groznice. Još više se raduje kada stoji pored džinovske sekvoje u Kaliforniji, ili kad šeta od Sohoa do Spitalfildsa zamišljajući da je 1792. godina. Sve to joj pomaže da stvara likove i zaplete.

U ekskluzivnom razgovoru za Novosti Ševalijeova otkriva šta to Veneciju čini magičnom, šta je inspirisalo da se Orsola nađe u centru njenog novog dela, kao i zašto voli Srbiju. Kaže da najviše uživa u šetnji po selu, baštovanstvu, šivenju, kuvanju i, naravno, čitanju. Ukazuje i da književni kritičari nisu pogrešili kada su novi roman proglasili njenim najambicioznijim delom do sada.

„Slažem se, mislim da ‘Ostrvo stakla’ jeste moj najambiciozniji roman“, iskrena je Trejsi Ševalije. „Ovaj roman obuhvata pet vekova venecijanske istorije, bavi se jezikom i prostorom koji nisu deo mog sveta, i eksperimentiše s vremenom na način koji nije uobičajen. Pisanje je zahtevalo mnogo istraživanja i truda, ali mi je bilo važno da sve to čitaoci ne primete. Nadam se da oni neće uočiti sav moj trud, jer želim da se opuste i uživaju dok čitaju.“

U čemu se glavna junakinja Orsola Roso razlikuje od Vaših prethodnih heroina?

Od početka sam želela da ispratim život žene koja se posvetila umetnosti staklarstva. Orsola je brzo zaživela u mom umu, naročito kada sam zamislila porodicu Roso i pronašla Orsolino mesto u njoj. Ona se bori za priznanje svoje porodice od trenutka kada je brat Marko gurne u kanal. Taj konflikt pokreće čitav roman, jer Orsola se bori da stekne poštovanje svoje porodice. Ona je tvrdoglava i kreativna, po tome je slična mojim drugim junakinjama, ali je, možda, malo glasnija i upornija.

Veneciju ste prikazali kao magičnu i vanvremensku. Da li je bilo teško smestiti priču koja pokriva pet vekova u ovaj grad?

Bilo je izuzetno izazovno imati svu tu istoriju u glavi. Venecija je grad s bogatom i kompleksnom istorijom i morala sam veoma pažljivo da izaberem na koje aspekte ću se fokusirati. Neke epizode su se same nametnule – kuga ili Napoleonovo osvajanje grada. Druge su bile manje poznate, kao priča kako je venecijanska umetnica stakla Marija Barovijer izmislila posebnu perlu ili kako su Austrijanci izgradili most koji povezuje Veneciju sa kopnom.

Venecija je muza mnogim umetnicima i piscima, a šta ovaj grad znači za Vas?

Za mene je Venecija najlepši grad koji sam ikada posetila. Nema drugog takvog mesta, sagrađenog na vodi, punog mračnih prolaza. Nema mesta gde se gubite u prostoru i vremenu kao u Veneciji. To je magičan osećaj.

Radnja romana proteže se kroz vekove, a likovi ne stare. Koji su bili izazovi kombinovanja istorijskih činjenica i bezvremenosti?

Ideja da likovi ne stare istim tempom kao ostatak sveta bila je, moglo bi se reći, lukava, ali i rizična. Smešno je, ali na neki način magija Venecije me je navela da to shvatim kao najprirodniju stvar, tako da uopšte nisam brinula dok sam pisala prvu verziju romana. Tek kad sam rukopis pokazala urednicima i kad su oni upitali: „Čekajte, šta? Zašto nisu svi mrtvi?!“ – shvatila sam da moram pomoći čitaocima da razumeju šta radim. Prekomponovanje romana je bilo izazovno. Potpuno je nelogično da vreme u Veneciji može teći drugačije nego u ostalim delovima sveta. Morala sam da budem logična unutar nelogičnog. To je zahtevalo neku vrstu prilagođavanja, pa i promenu završetka romana.

Prvi put koristite magični realizam. Da li je to prekretnica u Vašem stilu pisanja, ili je specifično samo za „Ostrvo stakla“?

Ne verujem da ću koristiti magični realizam ponovo na isti način. Međutim, to ne znači da neću nastaviti da eksperimentišem.

Uključivanje stvarnih istorijskih ličnosti poput umetnice Marije Barovijer i Đakoma Kazanove daje autentičnost Vašoj priči...

Obožavam da smeštam stvarne ličnosti među svoje izmišljene likove. Na taj način i moji likovi dobijaju na životnosti, kao da su zaista postojali.

Poznato je da je istraživanje Vaš omiljeni deo pisanja. Šta Vas je najviše iznenadilo tokom pripreme za ovaj roman?

Jedan od iznenađujućih trenutaka bilo je saznanje kako je izgledala epidemija kuge 1575. godine. Baš tada smo bili usred pandemije kovida. Otkrila sam da su Mleci radili mnoge iste stvari kao mi – zatvarali radnje, stavljali ljude u karantin, tragali za kontaktima. Takođe, provela sam dosta vremena gledajući kako se pravi staklo, čak sam i sama pokušala da pravim perle i duvam u staklo. Rad sa staklom me je fascinirao, ali sam tad shvatila koliko je to težak i opasan posao. Bila sam iznenađena koliko su vruće peći koje se koriste za izradu stakla. I pomisao o blizini tim pećima i rastopljenom staklu je zastrašujuća.